Аутор Тема: LEPŠA SRBIJA  (Прочитано 67006 пута)

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

Ван мреже Sinisa Ognjenovic

  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 1.261
  • Локација: Zajecar
  • Пол: Мушкарац
LEPŠA SRBIJA
« послато: 19-09-2012, 18:13:08 »
Dragi prijatelji na ovoj temi postaviću tekstove o našoj predivnoj zemlji.
O mestima na kojima možda nikada niste bili ili čak niste ni čuli da postoje.



Dolina Mikuljske reke


Lutajući godinama Srbijom ostajem iznenađen svakoga puta ponovo pronašavši mesta kao iz bajki, a za koje niko ne zna ili ne mari, ili možda oni koji ih znaju – suviše ih dobro znaju i tome ne pridaju neku veću vrednost. Tako sam ovog proleća hodajući Južnim Kučajem dohodao u predeo koji je toliko nestvaran, da sam se više puta pitao, kako ljudi za njega nisu saznali i kako svuda tuda unaokolo nema stotine ljudi da se dive svoj toj lepoti ?
Činilo mi se kao da neka sila štiti i čuva ta skrovita mesta naše zemlje, čuva ih za neke druge ljude, neka druga vremena, vremena kada ćemo više znati da cenimo bistru vodu, zemlju, biljke i životinje... Sva ta divna mesta kao da nisu predviđena da u ovo vreme, ovaj čas budu eksploatisana i uništena surovošću naše civilizacije. Pa , eto i sam Južni Kučaj se od strane države ovih dana uzima u zaštitu, pitanje je samo da li će postati Nacionalni park ili park prirode.
Na njegovom obodu ispod gromade Mikulja skrila se dolina Mikuljske reke koja u svom kasnijem toku prelazi u kanjon i zajedno sa kanjonom Demizloka pravi našu najdublju klisuru  – klisuru  Lazareve reke, koja je poznatija planinarima i izletnicima kao Zlotska klisura. Njene dimenzije, dubina i gorostasno stenje kada ih gledate sa nekog od mnogobrojnih vidikovaca odaju utisak najlepših Crnogorskih ili Hercegovačkih klisura i kanjona. Odozgo sa njnog oboda čini vam se da njenim dnom teče reka Tara ili Drina, a ne tako mala reka kao što je to Lazareva. Očigledno je da je ova reka nekada u prošlosti  imala mnogo više vode, što znači da je i sama Mikuljska reka verovatno donosila mnogo više vode, ali ta su vremena davno prošla i sada je ona širine tek oko 2-3 metra, a ponekad čak i manje u vrelim letnjim mesecima.
Izvorište Mikuljske reke se ugnezdilo ispod Crnog vrha, gde ona iz nekoliko manjih potoka nastaje i krenuvši na istok formira jednu od naših najlepših rečnih dolina. Ako ste nekada zamišljali raj na zemlji, onda je to sigurno bilo vrlo približno onome što možete videti hodajući uz obale ove rečice... Stočari i ljudi iz ovih krajeva su takođe to od davnina prepoznali, te su upravo na najlepšim mestima u dolini napravili svoje bačije i pojate koje iako danas većinom u potpunosti napuštene svedoče o vremenima kada su stotine ovaca i krava uživale u sočnoj travi sa livada iz ove doline. Danas se tek , tu i tamo, može pronaći po koja očuvana kućica ili ako imate sreće kao što sam ja imao, možda naletite na bačije koje izgledaju kao iz srednjeg veka, napravljene samo od sena i grana iz šume.
Jedna od njih je bila stvarno veoma impresivna sa dužinom od nekih čak 12-13 metara i širinom od oko 4 metra...Odmah uz nju koso položene pažljivo odeljane gredice iz šume, veštom rukom poslagane, tako da formiraju zaštitu od kiše i sunca, mesto gde stoka može noćiti, plandovati i sklanjati se od nepogoda. Tužna srca sam posmatrao kako mesto na kome je očigledno stoka bila još do pre neku godinu, stoji sada prazno, napušteno i sklono propadanju, bez onih ruku koje su sve ovo održavale, napravile i dograđivale. Kao da su se te ruke umorile i na kraju odustale... Sve sada polako i postepeno propada i najverovatnije neće biti nikoga ko će doći na to pusto mesto da čuva neka nova stada stoke..
Setivši se Beogradskih gužvi, stresa i užurbanosti koja posvuda vlada, srce mi zatreperi i htede ostati na tom mestu, ali onda misli poleteše ka mome sinu, ženi i bilo je jasno da ću se opet neumitno vratiti u taj veliki grad. Vratiću se upravo da bi ljudima opisao što više ovakvih čarobnih mesta, kako bi što više ljudi poželelo da se jednoga dana odluči za ovakav jednostavan, prirodan i plemenit način života.
Hodajući niz ovu rajsku dolinu s vremena na vreme poneki potok zažubori tu negde sa strane iz nekog šumarka, zbijenih leski i ulije se u rečicu dodajući joj delić vodenog daha, tako da osnažena krene da skakuće dalje nizvodno po omanjim brzacima. Pokatkad se nađe izvor u šumi, močvarni travnati tepih ili škriljac koji izviruje negde sa strane. Po prvi put sam video jednu neobičnu pojavu o kojoj sam samo do sada slušao, da voda izvire iz samog drveta, odnosno iz račve koja je iznad zemlje 1-1,5 metara. Prizor je stvarno neverovatan, iz debelih stabala bukve – iz spoja prvih debelih grana curi u tankom mlazu voda i sliva se niz deblo do zemlje. Davno mi je jedan starac pričao priče iz starina kada je po njegovom predanju bilo drveća koje kada odsečeš i kada delimično istruli panj, u tom panju se stalno odozdo iz zemlje pojavljuje naizgled niotkuda voda, te su oni tu vodu pili i koristili kao neku vrstu svetinje. Sada videvši to čudo na licu mesta , shvatio sam da ako bi neko, ne daj bože, odsekao ova stabla , ona bi se isto tako ponašala, neprestano izvlačeći vodu iz zemlje i gurajući je ka nebeskom svodu, kao neke prirodne neiscrpne pumpe.
Pojavljivanje prvih krečnjačkih stena nizvodno od gromade Mikulja je bio znak da se ova rajska dolina polako pretvara u Mikuljsku klisuru koja će onda zajedno sa klisurom Demizloka formirati našu najveću klisuru - klisuru Lazareve reke. Zelenilo livada, čista voda koja se može piti na celoj dužini reke, jer nikakvih zagađivača niti sela nema uz nju, brda i vrhovi Južnog Kučaja u daljini i gromada Mikulja ostavili bi neizbrisivi utisak na svakoga ko bi ih ugledao, a kamoli na one koji prepešače celu ovu dolinu.
Stoga bi najtoplije preporučio svim onim izletnicima koji dođu da posete čuvenu Zlotsku pećinu ili klisuru, da odvoje još malo vremena i prošetaju se ovom dolinom, siguran sam da će im taj doživljaj ostati u pamćenju za ceo život. Obogatiće ih i možda ponukati da preispitaju neke svoje stavove u životu...



Uzastopna poruka: 19-09-2012, 21:32:18
Beljanica


Krivudavim putem od Despotovca , prolazeći kroz šumoviti predeo stiže se polako do sela Strmosten. Ovde je nekada ujedno bio i kraj asfaltnog puta, te se od sela dalje u samu dolinu išlo  pešice. Modernizacija je stigla polako ali sigurno i u ovu predivnu dolinu Resave, te je tako novi  asfaltni put omogućio  da se iz automobila iskorači direktno u ovu lepotu. Nadajmo se da to ujedno neće značiti i njeno postepeno odumiranje, odnosno gušenje u otpadu koji su sa sobom doneli motorizovani turisti. Oduvek sam voleo da kažem da sve dok na svojim leđima nosite svoju opremu i hranu za boravak u prirodi nema nikakve opasnosti da će iza vas ostati puno otpada,ali čim auto, kombi ili neko drugo prevozno sredstvo dođe do čiste prirode, neminovno je sa njim stigao tu i otpad, koji onda čeka odluke lokalnih vlasti da vide gde će i šta će onda sa njim.
Na samom ulazu u ovu dolinu čeka na vaše divljenje hidrokompleks Lisine, koji se sastoji od prelepog vodopada i velikog vrela nekih stotinak metara uzvodno od njega. Vodopad je nekada smatran najvećim u Srbiji, ali se ispostavilo u zadnjih petnaestak godina da to i nije baš tačno, te da u Srbiji ima nekoliko vodopada koji su viši od njega. Bez obzira na to ovaj vodopad vas iznova uvek oduševi svojim gracioznim skokom u prazninu i ostavlja vas bez reči… Samo vrelo iz koga nastaje vodopad Lisine izvire ispod visokih obronaka Beljanice probijajući se kroz njezinu utrobu, sve dok se na površini zemlje ne pojavi probijajući se kroz gromadne krečnjačke blokove. Svako ko dođe do njega ne može a da se ne sagne i popije tu devičansku vodu. Najčešće vam je u tim trenutcima žao što niste poneli neki sud da zahvatite još malo ove vode, ali to se redovno ispravlja već prilikom sledećeg susreta sa ovim vrelom.
Nizvodno od vrela više dovitljivih meštana je iskoristilo ovu bistru vodu i podiglo privatne ribnjake u kojima gaje Kalifornijsku pastrmku. Na žalost jedan od njih je sebi dao čak toliko slobode da je jedan deo vode koja bi trebalo da se obrušava na vodopadu odveo u svoje dvorište. Tako sada vodopad ima manje vode tačno za toliko koliko je on odvukao u svoj ribnjak. Nadajmo se samo da će ga ekološka inspekcija i zakoni primorati da vrati nazad ono što mu ne pripada. Zbog svega toga nije ni čudo da su vremena  kada sam iznad vodopada redovno viđao potočnu pastrmku, vrstu koja živi u našim čistim vodama, odavno prošla, te bez obzira na samu  zaštitu celog ovog hidrokompleksa, ona tu više ne može da se sretne.   
Masiv planine Beljanice se moćno uzdiže iznad cele doline i kada se gleda odozdo ostavlja utisak moćnog čuvara celog područja. Ako se samo malo dalje uputite uzvodno uz Burdeljski potok posle par kilometara ući ćete u pravu divljinu u kojoj pored potoka divlje rastu orasi koštunci, gde je priroda očuvana u potpunosti i gde se čak mogu pronaći stare bukve od po 200 i više godina. Za svakog ljubiotelja prirode je pravi doživljaj kada se nađe u ovakvoj netaknutoj divljini, gde staro drveće umire samo od sebe... Skrenuvši onda u jednom trenutku levo, treba se popeti nekih dobrih dvestotine metara iznad doline, kako bi se došlo do prirodne geomorfološke retkosti koja se zove vrlo jednostavno – Bušan kamen. Ovaj prastari ostatak svoda neke pećine oduzima trenutno dah i ne preostaje vam ništa drugo nego da se pri pogledu na ovako nešto što je napravila priroda samo smerno poklonite.Posmatram kroz taj prirodni prozor brda i drveće u daljini i pitam se da li je i koliko ljudi doživelo ovaj prizor koji se za sva vremena urezuje u čovekovu dušu..
Samo par stotina metara dalje nalazi se čuvena pećina Atula, do koje baš i nije preporučivo dolaziti, jer je njen ulaz jamski, pa se može desiti da neko neoprezan sklizne. Meštani su to oduvek znali te su je svi odreda izbegavali, što su naravno u ta davna vremena hajduci obilato koristili. Uopšte moglo bi se reći da su hajduci najverovatnije bili prvi speleolozi u Srbiji, s obzirom da su bili hrabri i da su često birali upravo ovako nepristupačna i skrovita mesta za svoja boravišta. Na ta vremena podseća i jedan lokalni naziv obližnje čobanske staze   - Hajdučki tok, koji nagoveštava da su hajduci duži niz godina koristili ovo za njih idealno meato. Sama ova pećina ima izuzetno lep pećinski nakit i prava je šteta što ga veći broj ljudi ne može videti. Ipak za one koji su bili u ovom kraju nezaobilazan je naravno odlazak do Resavske pećine, pećine koja je sigurno najpoznatija u našim krajevima i valjda jedina pećina u Srbiji koja je odvajkada imala dovoljan broj posetilaca. Ipak na strmim obroncima Beljanice , kao i na njenoj gornjoj površi postoji još mnoštvo pećina i jama, koje hiljadama godina dreniraju vodu sa celokupnog masiva.
Još jedna neobičnost ove planine su svakako njezini dugački sipari, drobine sitnog kamenja koje se kruni sa litica. Neki od njih dugački su i više od stotinu metara. Kada se nalazite na njihovom vrhu liče na jednu kamenu reku, a verujte mi upravo se tako i ponašaju kada zakoračite u njih. Sitni kamenčići u tom trenutku krenu da vam se migolje između nogu i eto – jedna vrsta skijanja može da otpočne. Kretanje po njima je  stoga izuzetno složeno za one koji se nisu u tome izvežbali , te se često dešava da neiskusni planinari ili speleolozi upravo na Beljaničkim siparima uganu nogu ili u najboljem slučaju iscepaju otpozadi pantalone. Ovakav teren koji je prepun sipara prosto “ jede  “ obuću, te je tako i u našoj ekipi nama dvojici ovoga puta sipar   “ pojeo  “ gojzerice. Bez obzira na to svi smo bili oduševljeni još jednim spuštanjem niz ove kamene reke.
Hodajući po strmim stranama Beljanice pruža vam se prosto božanski vidik na ovu rajsku dolinu, te često ne znate šta biste radije gledali  - samu dolinu ili gromadne monolitne stene sa usamljenim borovima na njima koje kao da žele da zaparaju nebo iznad vas. Sama Beljanica je sa ovim skromnim novim putem u dolini ispod nje sada povezana sa civilizacijom , te se slobodno može reći da nekako strpljivo čeka da je posete oni koji vole da upoznaju skrivene tajne prirode u Srbiji.


By planinica at 2012-09-19


By planinica at 2012-09-19


By planinica at 2012-09-19

Uzastopna poruka: 20-09-2012, 16:13:13
Bjeluša Gaj


Po jednoj prastaroj izreci iz zapadne Srbije, ljudi kažu – “ Bjeluša Gaj - na zemlji raj “. Kao da su za to na neki način dočuli i stari slovenski bogovi, pa je jedan od njih po imenu Tar izabrao da tu proživi svoj dugački božanski život. Po tom dobrom bogu koji neki kažu i dan danas čuva ceo ovaj kraj obližnja planina dobi i svoje isto tako staro ime - Tara.
Cela planina, pa i neki krajevi oko nje je zbog svojih neponovljivih lepota proglašena za Nacionalni park.Mnogima je poznato da su na ovom području zaštićeni medvedi, divokoze, srne, vukovi, retko endemično bilje od kojih je svakako najpoznatija Pančićeva omorika. Ipak samo nešto malo dalje od sve te lepote i divljine jedna ljudska intervencija je napravila nešto što ne pripada Nacionalnom parku Tara, a lepše je i čak možda ljudima i interesantnije od nekih delova samog Nacionalnog parka.
Ovo je priča o poluostrvu Stuparina u Zaovinskom jezeru i priča o Bjeluša gaju koje se nalazi na samom vrhu tog poluostrva. Zaovinsko jezero mnogi smatraju našim najlepšim jezerom, a kako i ne bi kada od svih jezera u Srbiji ono najviše liči, a ja bih se usudio i da napišem, ne samo da liči,  nego je lepše od stotine glečerskih jezera po Švajcarskoj, Austriji, Skandinaviji...
Nalazi se na nadmorskoj visini od približno 950 m, okruženo je sa šumom i veoma je neobičnog oblika. Razuđena obala sa zalivima i rukavcima podseća na najlepša Jadranska ostrva, a opet sve je nekako lepše jer umesto monotonih sredozemnih borova, raznovrsno crnogorično i belogorično drveće u svim bojama oivičava njegove lepe obale.
Celo jezero se nalazi van granica nacionalnog parka, te ne podleže strogim zakonskim propisima o zaštiti prirode. S jedne strane to je loše, jer nemarnost čoveka može da ugrozi ovaj raj na zemlji, a sa druge strane upravo zbog toga jezero je prepuno ljudi – starosedeoca, ali i ljubitelja prirode, vikendaša , planinara, istraživača koji nisu sputani propisima...Meštani kažu da ponekad u letnjim mesecima na obali Zaovinskog jezera boravi dva puta više ljudi nego u samom Nacionalnom parku. Prilikom dugotrajnih šetnji uz jezero voda nas je mamila da se u njoj okupamo, ali sama činjenica da je njena temperatura u aprilu oko 12 stepeni odagnala je te misli iz naših glava.
Poluostrvo Stuparina je najveće poluostrvo na ovom jezeru i na njegovom samom početku se nalazi selo Bjeluša sa svega nekih dvadesetak kuća. U šetnji iznad sela dolazi se na Babin rid – šumu koja ni po čemu ne zaostaje za šumama u Nacionalnom parku, šta više čini se da ovde nema sanitarne seče niti uklanjanja bolesnih stabala, tako da ova šuma liči na prašumsku zajednicu, kroz koju se na većini mesta ne može ni fizički uopšte proći. 1028 metara je najviša kota na Babinom ridu i to je najviša tačka na poluostrvu, ali na žalost sa nje se ne može ništa videti, jer je svuda naokolo gusta šuma i iz nje nema nikakvog vidika ni u jednom smeru.
Sasvim je obrnuta priča samo malo dalje – nekih pola kilometra gde se nalazi Bjeluša Gaj. U podnožju samo jedna kuća, a na omalenoj visoravni dva seoska domaćinstva od kojih jedno pretvoreno u vikendicu, a drugo se odlučilo za seoski turizam. Sa te lokacije koja se u stvari nalazi u samom srcu jezera ( pogledaj mapu...) se pruža nesvakidašnji vidik na sve strane , te se ima utisak da se nalazite na nekom rajskom Polinežanskom ostrvu. Jedina razlika je u tome što neposredno pored vas je takva šuma, kakva se retko gde sreće. Prepešačivši na hiljade kilometara po Srbiji nigde nisam sreo šumu u kojoj raste 5-6 vrsta crnogorice (3vrste bora, jela, smrča,omorika, kleka...) i još mnogo više vrsta belogoričnog drveća – breza, bukva, cer, jasika, vrba, grab, gorski javor, bagrem, divlja trešnja, hrast gorun, leska...   
U mešovitoj sadnji, kako samo to priroda može da kreira se na neki čudesan način sve ove vrste uklapaju i slažu jedna sa drugom. Ono što kod posetioca ostavlja nezaboravan utisak je mnoštvo boja i nijansi koje ova raznolikost drveća oslikava na padinama ovog poluostrva. Orlovi koji koriste vrh stare štale za svoju osmatračnicu pokazuju samo kako i oni prepoznaju vrednost ovog prirodnog vidikovca koji im pruža utočište za njihov opstanak u ovom predelu.
Jutra prepuna rose, odsjaj drveća i neba u mirnom jezeru, tišina i neka blagost koja vas obuzimaju svaki put kada pogledate oko sebe, ne mogu a da ne ostavljaju stalan utisak da se čovek stvarno nalazi u raju. Susret sa srnama, pticama, pa čak i divljim svinjama ovde je uobičajena stvarnost na koju se nekako vrlo brzo naviknete i shvatite da su te životinje takodje odlučile da na tako lepom mestu prožive svoje dane. Pečurke reduše, sremuš i drugo raznovrsno samoniklo jestivo divlje bilje vas sa svih strana mami i kao da na nekin način traže da i njih uvrstite u svoj jelovnik. Kada to učinite, posle svega nekoliko dana shvatate da polako postajete deo cele te rajske priče , hteli vi to ili ne...
Ovakva atraktivana lokacija je naravno privukla odavno mnoge investitore da se okušaju i naprave neke objekte na samoj obali jezera i time doprinesu razvoju turizma u ovom kraju. Ipak kao da sam bog Tar tu na neki način mrsi konce, kao da neka sila ne dozvoljava da se ova lepota uništi, svi ti pokušaji su do sada propadali, pa čak i onaj najozbiljniji koji je još dosta pre Emira Kusturice na obali Zaovinskog jezera pokušao da uradi poznati pevač Oliver Mandić. Bez obzira što se njegova dedovina nalazi samo par stotina metara dalje, čak ni on nije uspeo da završi započete pansione na samoj obali jezera. Napušteni i sada već u stanju koje trži renoviranje podsećaju nas da se sve ipak ne može uraditi sa novcem, da neke stvari priroda sama postavlja na svoje mesto. Mišljenja sam da je pravi put dovodjenja većeg broja posetioca ili ljubitelja prirode u ovaj kraj upravo onaj kojim je krenula porodica koja je vlasnik Bjeluša Gaja – obnavljanjem starog seoskog imanja i pretvaranjem brvnara u prijatne objekte za posetioce.
Reke koje pune jezero nisu velike, ali su zato bistre i sa svake od njih se slobodno može piti voda –Baturski rzav, Kraklijski rzav i par manjih potoka ipak nisu dovoljne da jezeru obezbede dovoljnu količinu vode, pa se ona direktno iz Drine velikim pumpama penje i na taj način se u stavri i puni Zaovinsko jezero. Po svojoj privrednoj funkciji ono predstavlja reverzibilno jezero, koje služi da u letnjim mesecima kada Drina nema dovoljni pritok, dodatno puni akumulaciono jezero Perućac i time obezbedi dovoljnu i stalnu količinu eklektrične energije.
Bez obzira na tu njegovu ulogu, čini mi se da bi ono moglo mnogo više da doprinese turizmu, jer ovakva lepota se bilo gde retko sreće. U samom Bjeluša gaju sam vidik, tišina, mir koji vlada, čista jezerska voda koja se zeleni i hrana sa prirodnim ukusom koji su većina ljudi –naročito iz Evrope odavno već zaboravili  - su ono što će na ovo mesto privući u budućnosti sve one koji žele predah od stresnog načina života koji vode po gradovima. Nije bez razloga Kremanski prorok Tarabić iz obližnjih Kremana još davno rekao – “Ljudi će živeti u smradu i onda će vamo dolaziti da se nadišu vazduha, napiju vode i da ozdrave...“









« Последња измена: 20-09-2012, 16:13:23 Sinisa Ognjenovic »
Pcelarstvo je najplemenitije zanimanje na planeti...
Opravdajmo ga time što ćemo sem što smo pčelari, BITI I LJUDI...

Ван мреже Marković Saša

  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 384
  • Године: 43
  • Локација: Nis
  • Пол: Мушкарац
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #1 послато: 20-09-2012, 21:05:27 »
Od ove lepote zastaje dah.Nismo ni svesni koliko smo bogati,prelepo...

Ван мреже Sinisa Ognjenovic

  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 1.261
  • Локација: Zajecar
  • Пол: Мушкарац
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #2 послато: 21-09-2012, 00:27:49 »
Đalovića klisura


Srbija je prepuna predivnih klisura i većina od njih su veoma poznate, kao što su to na primer Ovčarsko – kablarska i Sićevačka klisura kroz koje prolaze i veoma važne saobraćajnice. Lutajući Srbijom, s vremenom sam shvatio da se ipak još ponegde u njenoj unutrašnjosti skrivaju klisure koje su teško dostupne, a ipak predivne u svojoj nedirnutoj lepoti. Upravo jedna takva klisure koja se sakrila tako što se jednim delom nalazi u Srbiji, a drugim delom u Crnoj gori je izmamila moje duboke uzdahe kada sam je prvi put doživeo. Svakog narednog puta ona se otkrivala polako i tajanstveno u novim predivnim nijansama koje su potvrđivale taj prvi utisak.
Pešterska visoravan predstavlja jedno od najsurovijih i najtežih područja na kome žive ljudi u našoj zemlji. Duge, izuzetno hladne zime, surova proleća, kratka leta i jeseni sa izuzetno mnogo padavina uslovile su da je Pešter bio i ostao do današnjih dana veoma slabo naseljen. Ova visoravan je jedno ogromno kraško polje koje je oivičeno prirodnim granicama, a jedna od njih je upravo i već spomenuta Đalovića klisura. Klisura je dobila ime po zaseoku Đalovići - odnosno porodici Đalović koja vekovima živi u istoimenom zaseoku na njenom obodu. Trenutno u njemu je živo još svega par kuća i u njima će vam se iskreno obradovati, jer ne dolazi baš mnogo ljudi izdaleka da poseti klisuru ili zanimljivosti koje se nalaze sakrivene u njoj.
              Kroz ovu klisuru protiče reka Bistrica , čije ime samo za sebe dovoljno govori. Na sreću zbog relativne nerazvijenosti čitavog ovog kraja iz nje se voda još uvek može piti, a mi se nadamo da će tako ostati i u budućnosti. Ova krhka rečica je kroz nebrojano mnogo vekova dubila i izdubila ovu ogromnu klisuru čije litice ponekad dostižu visinsku razliku čak i do 400 metara. Leti Bistrica skoro presuši , i tada se na njenim obalama ponegde može ugledati svlak od poskoka, a ne retko i po koja od ovih otrovnica koja se sunča na ogromnim oblutcima, oko kojih u to godišnje doba više ne protiče voda. Veća i manja jezerca sa jedva primetnim tokom između njih je sve što je preostao od moćne prolećne Bistrice koja odvodi vode od velikih Pešterskih snegova.
Upravo u to vreme, kada kopne Pešterski snegovi, krajem marta ili u aprilu možda je i prava prilika da se poseti ova klisura, jer se tada može videti i doživeti nekoliko čuda koje samo priroda može da osmisli. Izvor same reke Bistrice je svakako jedno od njih, ali nikako i ono najzanimljivije. Na neka dva kilometra dalje u klisuri nalazi se mesto koje starosedeoci nazivaju ”Vražiji firovi”. Mesto koje na nekoliko fascinantnih načina iz utrobe zemlje izbacuje vodene mase... Došavši tamo nisam znao da li da uživam u predivnom prelamanju potoka koji izvire iz omanjeg pećinskog otvora, ili da posmatram slapove i manje vodopade koji su bar isto toliko lepi kao oni Plitvički ili možda da gledam same ”Vražije firove” koji su ključali u nebrojano mnogo pravaca izvodeći vodenu igru svojstvenu samo prirodi. Bez obzira na izuzetnost svega toga, pažnju mi je privuklo nešto tako nesvakidašnje da sam duže vreme proveo bez daha gledajući u to čudo Đalovića klisure. Niotkuda gledano – sa neke visine od 13-14 metara. kao iz ogromne slavine iz jednog otvora u steni – direktno na dole padala je voda u mlazu debljine 2 metra. Ne to nije bio vodopad, vodopad pada niz neki vid litice u prazninu, ovo što sam video mislim da nema ni narodni ni stručni hidrogeološki naziv – voda je jednostavno ponirala iz čvrste stene direktno na dole, kao iz neke ogromne česme, takvom snagom i u takvoj količini da je to ostavilo utisak na mene koji nikada neću zaboraviti. Dugo sam se pitao kako je tako nešto uopšte i moguće, a onda se sve polako složilo...
                     Omanji pećinski otvor iz koga je izvirala voda je u stvari samo jedan od nekoliko otvora koji vode u unutrašnjost možda najvećeg pećinskog sistema u Evropi. 1988 godine Beogradski speleolozi ( Speleološki odsek Beograda ) su bili prvi koji su uspeli da se delimično probiju u unutrašnjost ovog velikog pećinskog sistema koji je tih dana dobio i svoj zvaničan naziv : ”Pećina iznad Vražijih firova”. Prilikom prvih istraživanja ovog sistema otkriveno je preko 12 km kanala, bezbroj dvorana i hodnika i sve to na 4 nivoa, od kojih je onaj poslednji u potpunosti potopljen, jer ga sačinjavaju ogromna jezera, sa sifonskim delovima koji su tada ostali potpuno neistraženi.
                       Tako je sada u potpunosti jasno kako je jedno čudo, kao gore napomenuto, uopšte moguće. Jednostavno u nedrima te pećine se kriju tolike rezerve vode da joj ne predstavlja nikakav problem da na 5-6 načina, kroz svaku, pa i najmanju šupljinu izbacuje ogromne količine vode iz svoje utrobe. Pogađate ”vodopad - slavina” je samo jedna mala sitnica od čarolije koju izvodi ova pećina. U njenim nedrima se u stvari nalazi ono što su speleolozi desetine godina pokušavali da nađu i uvek ostajali ” kratkih rukava” – nalazi se ulaz u podzemlje Pešterske visoravni. Raznovrsnost pećinskog nakita, forme , oblici i njegova lepota oduzimaju dah svakome ko je imao sreću da zakorači u ovaj skriveni kutak prirode. S obzirom na površinu Pešterske visoravni, razumljive su i količine vode koje se pojavljuju u ovom pećinskom sistemu posle otapanja snegova u proleće ili nekih obilnijih padavina kojima smo često prisustvovali poslednjih godina.
                         Na žalost ovaj objekat prevazilazi snage naših speleologa , odnosno speleoronilaca, jer bez obzira na čak i nekoliko ekspedicija sa Slovenačkim speleolozima i otkrivenih još nekih 6 - 7 km novih kanala u zadnjih desetak godina, ne može se reći da je ovaj objekat istražen. Problemi transporta teške ronilačke opreme kroz objekat do njegovog samog kraja, gde se nalazi ”završni sifon” za koga se pokazalo da nije završni, kao ni ona dva iza njega, kao i dužina boravka i organizacija većeg broja ljudi u ovako velikom objektu su izgleda dovoljna prepreka da se neke velike ekspedicije u budućnosti na žalost i ne planiraju. Početni entuzijazam ostao je nemoćan pred zahtevnošću ovog pećinskog sistema.
                 Tako, možda i na njenu sreću, Pećina iznad Vražijih firova , iako možda najveća u Evropi ( možda baš zato), ostaje do daljeg skrivena i zaštićena svojim ogromnim ulaznim sifonskim jezerom u jednoj od lepših klisura koju hteli – ne hteli dele Srbija i Crna gora. Napuštajući ovaj predivan predeo osećao sam da bi ovo iskustvo trebalo podeliti sa nekim ko će ga razumeti, sa nekim ko voli prirodu i njene skrivene lepote...








Pcelarstvo je najplemenitije zanimanje na planeti...
Opravdajmo ga time što ćemo sem što smo pčelari, BITI I LJUDI...

Ван мреже Mirjana Bojovic

  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 3.008
  • Године: 75
  • Локација: Ниш
  • Пол: Жена
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #3 послато: 13-12-2012, 19:56:48 »
Само уздах после засталпг даха у дивљењу.
Велики топли поздрав Синиша Огњеновићу,
не знам да ли ти је злата вредан текст, бољи од злата вредних фотографија. :)
Поздрав!
У ПЧЕЛОСЕЛУ ПОЕТА је нејасно,
а требало би одговор бити прост,
ко је овде домаћин,
ко Богомдан гост. 
                      Град и Мир

Ван мреже Vladimir Kovacevic

  • Član redakcije časopisa "Pčelar"
  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 4.742
  • Године: 51
  • Локација: Kikinda
  • Пол: Мушкарац
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #4 послато: 14-12-2012, 00:35:15 »
 PRELEPA tema Siniša,ovu lepotu od Prirode si nam dočarao u slici i reči,samo,nemogu reči "to" opisati,Ono "to" je pregršt lepih osećaja koji se javljaju i stalno nadolaze kada smo na takvim mestima.
 Obišao sam skoro pa sve planine od Triglava pa do Đevđelije,ali kada sam prvi put otišao na Taru,tu sam osetio onu pravu,istinsku energiju a moja sreća što sam na takvom mestu nije prestajala svo vreme pa sam svoj odmor produžio na dve nedelje.Obišao sam ovu posebnu planinu uzduž i popreko,boravio u Sekulićima i u krugu od 10 km. upoznao nekoliko interesantnih ljudi,između ostalih baba Ružu koja danonoćno sama sa puškom u ruci čuva par stotina ovaca.Upoznao sam dve bake,sestre rođene koje ceo život izuzetno skromno provode u "izvornoj Tari" nadomak Sekulića a vlasnice ogromnih prostranstava i šuma najviših stabala jela i omorika na Tari iz kojih nikom nedozvoljavaju niti jedno drvo da se iznese...Išao na vrh Tare Kozji rid,uživao u lepotama Krnje Jele i divljini Predovog krsta,odmarao oči posmatrajući Drinu sa  čuvenog vidikovca,ljuljao se na "tepih" livadi,šetao pored Zaovinskog jezera,pio vodu iz potoka,brao borovnice,divlje jagode i kantarion...Jednostavno,tad sam proveo najlepši odmor u životu i od  tada,svaki put kada imam priliku, gledam da je iskoristim i odem,makar na kratko, da upijem tu pozitivnu energiju koja preporađa.
 Slike su mi na drugom računaru,dosta toga bih trebao skenirati i prikazati ovde ali biće vremena,bitno da je pokrenuta jedna izuzetno lepa tema koja obogaćuje ovaj naš forum.
http://www.planinatara.rs/mapa.php

Tara Planina - Mitrovac - Zaovine - Perucac
http://spos.info/forum/index.php?topic=14201.msg220345#msg220345
"Baci dobro niz vodu, voda će opet tebi da donese"

Ван мреже Sinisa Ognjenovic

  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 1.261
  • Локација: Zajecar
  • Пол: Мушкарац
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #5 послато: 14-12-2012, 12:01:58 »
Hvala Vlado... Kao is vima ostalima kojima se dopada ova tema...
Evo doslo vreme da idemo dalje...



Valožje - Suva Planina


Grebeni Suve planine lepo se uočavaju odmah već kada iz Niša krenete na jugoistok, ali njihovu pravu moć i veličinu čovek doživi tek kada dođe do Bele Palanke. Trem, Divna Gorica i ostali vrhovi ponosito štrče u nebo i izdvajaju ovu našu predivnu planinu od ostalog terena. Više puta sam boravio na ovoj lepoj i isto tako surovoj planini – naročito u zimskom periodu kada snegovi zaveju sve prilazne puteve i daleki vrhovi postanu još dalji.
Planinari relativno često obilaze ovu planinu, ali obično sa sličnim ciljevima - popeti se na najviši njen vrh Trem, prošetati eventualno oštrim grebenom, boraviti u planinarskom domu na Bojaninim vodama ( koji je na žalost nedavno  izgoreo do temelja). Malo njih se odvaži da potroši dan ili dva lutajući po Valožju - toj predivnoj visoravni sa bezbroj vrtača, uvala i udubljenja. Karstne površi ovog tipa izuzetno su retke u svetu i sem par planina u Kini i na Jamajci nema ih na drugim delovima naše planete. Stoga je upravo prava sreća da se nađete na jednom takvom mestu i da upravo na njemu rekognoscirate nepoznate speleološke objekte. Naravno oni su na ovakvom terenu većinom  jamskog tipa, sa manjim ili većim dubinama. Tražeći ove objekte u više navrata sam prepešačio čitavo to područje uzduž i popreko. Šta posle svega toga reći ? Šta reći i odakle početi kada su me svakoga puta dočekivala nova i sve lepša iznenađenja.
Prvo, neočekivano veliki broj plićih i dubljih jama sa još egzotičnijim nazivima: Krstata jama, Savina propast, Čavčja propast, Provalija, Ilijina jama... Njihovo pronalaženje i lociranje je pokatkad bilo na čistu sreću, a ponekad smo imali i najkvalifikovanijeg vodiča za ovaj deo Suve planine – ovčara Iliju. Kao iz starih priča, sa velikim brkovima i osobinama pravog gorštaka bilo nam je zadovoljstvo da se tih par dana družimo sa njim. Čovek koji sa rastojanja od tri kilometra čuje svaki – pa čak i tihi zvuk, koji namiriše vuka pre nego on njega, kome ni jedna ovca nije stradala zadnjih desetak godina... Bilo bi lepo kada bi bilo više ovakvih ljudi po našim  planinama...
Drugo veliko iznenadjenje priredila nam je predivna fauna ovog dela Suve planine. Košute koje su se s vremena na vreme pojavljivale, prebacile su nas u mislima na Alpe i na divokoze, kojih ovde više na žalost nema. Njihova hitrost i brzina međutim ne zaostaje nimalo, pa smo na žalost u njima mogli tek na kratko da uživamo, pre nego što bi nestale iza neke od hiljadu vrtača Valožja.
Visokoplaninske  galice lebdeći iznad naših glava su bile tu da potvrde da je ovde priroda još uvek veoma čista, jer da nije, njih tu ne bi ni bilo. Gnezde se u nepristupačnim jamama Valožja i tu su na sreću zaštićene od svih životinja ili ljudi koji bi ih eventualno ugrožavali. Duboko na strmim jamskim liticama mala gnezda sa po tri do četiri mladunca siguran su garant da će ova vrsta najverovatnije preživeti vremena koja su tu i koja će tek doći. Prizor kada ih se na desetine vine iz utrobe zemlje visoko u nebo, je nezaboravan i vredan truda i čekanja. Ništa manje nije lepo ni njihovo obrušavanje iz visina do gnezda u unutrašnjosti jama gde ponekad u potpunom mraku hrane svoje mladunce. 
Ipak ono što mi se najviše urezalo kao utisak bio je iznenadan susret sa krdom divljih konja posle izlaska iz Savine propasti, kada smo se oči u oči i oni i ja našli zatečeni. Oni, jer očigledno nisu očekivali da neko ljudsko biće izroni iz kamene utrobe zemlje, a ja jer nisam mogao da pomislim da na ovoj visini ima konja i to još divljih. Crni vranac koji ih je predvodio je sigurno najlepši ždrebac kojega sam ikada video u životu, a kako i ne bi bio, kada ima dovoljno prostora da trči, slobode da živi svojim pravim životom, hrane po izboru od raznovsnih planinskih i lekovitih trava. Jednim naglim trzajem glave i glasnim rzanjem dao je signal i za samo par sekundi celo krdo se u galopu velikom brzinom udaljavalo od mene. Čežnjivo i sa nekom setom sam ih gledao. Koliko znam samo još na Goliji, odnosno Radan planini ima još jedno ovakvo krdo odbeglih       ( podivljalih ) konja i to bi bilo sve što se tiče divljih konja u Srbiji. Nekad ih je kažu bilo i po čitavoj Šumadiji, ali to su bila neka druga vremena...
Jedna od osnovnih karakteristika Valožja je ta da skoro svaki njegov pedalj izgleda približno isto ili bar slično. Prešavši na primer sto metara u jednom pravcu, imate utisak da ste se vratili na mesto odakle ste krenuli, i to se tako stalno iznova ponavlja. Talasast teren sa manjim i većim vrtačama unosi zabunu u svačiji sistem orijentacije i prosto je nemoguće da dva puta ne prođete nekom stazom ili putićem kojim ste već bili prošli. Srećom visoki grebeni Suve planine su prirodna granica koja umnogome ipak pomaže da čovek može da se orijentiše i kreće po ovakvom terenu. Ako je čovek dovoljno pažljiv kretanje po svom tom kamenjaru mu ipak neće predstavljati neki veći problem, a onda će mu ta njegova pažljivost otkriti još mnogo toga. Retko lekovito bilje, uključujući i zaštićene vrste kao što su lincura, divlja ribizla, ramondia serbica, kriju se posvuda iza neke stene, kao da su tamo skriveni od vremena i prostora koji su na ovoj visoravni izgleda odavno ušli u neku sasvim drugačiju dimenziju.   
Shodno tome čim krenete da se spuštate nizbrdo od Valožja osetićete nešto kao tugu, nešto što će vam dati podstreka da iznova i ponovo dolazite na ovo predivno mesto pod suncem. Svaki sledeći put susretaćete se sa njim kao sa nekim starim drugarem, sa nekim sa kojim kao da se nikada niste ni rastajali i sa kime možete odmah da nastavite vašu priču upravo tamo gde ste je poslednji put završili.

]














Uzastopna poruka: 14-12-2012, 12:02:41
Pcelarstvo je najplemenitije zanimanje na planeti...
Opravdajmo ga time što ćemo sem što smo pčelari, BITI I LJUDI...

Ван мреже Gradimir Avramovic

  • O Tim
  • *****
  • Поруке: 5.538
  • Године: 52
  • Локација: Beograd
  • Пол: Мушкарац
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #6 послато: 14-12-2012, 12:57:07 »
PRELEPA tema Siniša,ovu lepotu od Prirode si nam dočarao u slici i reči,samo,nemogu reči "to" opisati,Ono "to" je pregršt lepih osećaja koji se javljaju i stalno nadolaze kada smo na takvim mestima.
 Obišao sam skoro pa sve planine od Triglava pa do Đevđelije,ali kada sam prvi put otišao na Taru,tu sam osetio onu pravu,istinsku energiju a moja sreća što sam na takvom mestu nije prestajala svo vreme pa sam svoj odmor produžio na dve nedelje.Obišao sam ovu posebnu planinu uzduž i popreko,boravio u Sekulićima i u krugu od 10 km. upoznao nekoliko interesantnih ljudi,između ostalih baba Ružu koja danonoćno sama sa puškom u ruci čuva par stotina ovaca.Upoznao sam dve bake,sestre rođene koje ceo život izuzetno skromno provode u "izvornoj Tari" nadomak Sekulića a vlasnice ogromnih prostranstava i šuma najviših stabala jela i omorika na Tari iz kojih nikom nedozvoljavaju niti jedno drvo da se iznese...Išao na vrh Tare Kozji rid,uživao u lepotama Krnje Jele i divljini Predovog krsta,odmarao oči posmatrajući Drinu sa  čuvenog vidikovca,ljuljao se na "tepih" livadi,šetao pored Zaovinskog jezera,pio vodu iz potoka,brao borovnice,divlje jagode i kantarion...Jednostavno,tad sam proveo najlepši odmor u životu i od  tada,svaki put kada imam priliku, gledam da je iskoristim i odem,makar na kratko, da upijem tu pozitivnu energiju koja preporađa.
 Slike su mi na drugom računaru,dosta toga bih trebao skenirati i prikazati ovde ali biće vremena,bitno da je pokrenuta jedna izuzetno lepa tema koja obogaćuje ovaj naš forum.
http://www.planinatara.rs/mapa.php

Tara Planina - Mitrovac - Zaovine - Perucac



     Vlado, hvala za nadahnut i pohvalan prikaz planine koju smatram svojom, dao si predivan klip...
     Da li negde ima slična naimacija "Šarganske osmice"???

Ван мреже Драган Д Јовановић

  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 345
  • Године: 59
  • Локација: Грљан
  • Пол: Мушкарац
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #7 послато: 15-12-2012, 01:01:24 »
Јако лепо исписана тема, нарочито порука.
Хвала

Ван мреже Vladimir Kovacevic

  • Član redakcije časopisa "Pčelar"
  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 4.742
  • Године: 51
  • Локација: Kikinda
  • Пол: Мушкарац
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #8 послато: 15-12-2012, 10:12:54 »
 Grado,nisam našao nešto slično ali na ovom zapisu se može videti nekoliko bitnih i interesantnih podataka o ovoj staroj pruzi koja je danas već poznata turistička destinacija.
Sarganska Osmica
http://spos.info/forum/index.php?topic=14201.msg220345#msg220345
"Baci dobro niz vodu, voda će opet tebi da donese"

Ван мреже Драгољуб Мијајловић

  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 5.035
  • Године: 66
  • Локација: Ражањ
  • Пол: Мушкарац
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #9 послато: 15-12-2012, 11:20:47 »
Grado,nisam našao nešto slično ali na ovom zapisu se može videti nekoliko bitnih i interesantnih podataka o ovoj staroj pruzi koja je danas već poznata turistička destinacija.
Sarganska Osmica

 Лепота за душу и тело.
Владо, вероватно си уживао у благодетима овог места, ја сам то чинио више пута.

Ван мреже Branko Nikolić

  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 3.728
  • Године: 68
  • Локација: Aleksinac, Bovansko jezero
  • Пол: Мушкарац
  • Živim i pčelarim na Bovanskom jezeru
    • Poljoprivredno gazdinstvo Branko Nikolić
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #10 послато: 15-12-2012, 11:40:43 »
И ја сам један од оних који обожавају природу и природне лепоте Србије, само да се зна.  ;) :D

Синиши свака част што је отворио ову тему, а коментари су сувишни, кад се зађе у природу и у овим лепотама - нема коментара. Ту се једноставно ужива и пуне батерије. Заборављају се проблеми, бришу стресне ситуације.

Мој скромни допринос овој теми:

Jutarnja šetnja po planini iznad Bovanskog jezera


Поздрав!  8)

Ван мреже Mirjana Bojovic

  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 3.008
  • Године: 75
  • Локација: Ниш
  • Пол: Жена
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #11 послато: 15-12-2012, 14:53:14 »
Велоко хвала свим дивним репортерима!
У ПЧЕЛОСЕЛУ ПОЕТА је нејасно,
а требало би одговор бити прост,
ко је овде домаћин,
ко Богомдан гост. 
                      Град и Мир

Ван мреже Vladimir Kovacevic

  • Član redakcije časopisa "Pčelar"
  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 4.742
  • Године: 51
  • Локација: Kikinda
  • Пол: Мушкарац
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #12 послато: 25-12-2012, 21:41:36 »
Лепота за душу и тело.
Владо, вероватно си уживао у благодетима овог места, ја сам то чинио више пута.

 Dragoljube,baš tako,lepota u svakom smislu... :)
http://spos.info/forum/index.php?topic=14201.msg220345#msg220345
"Baci dobro niz vodu, voda će opet tebi da donese"

Ван мреже mijodrag veljković

  • Namernik
  • **
  • Поруке: 15
  • Локација: Ljubljana
  • Пол: Мушкарац
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #13 послато: 01-01-2013, 20:21:46 »
preputovau sam ceo svet,al lepše nije mi bilo nigde!

Ван мреже Sinisa Ognjenovic

  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 1.261
  • Локација: Zajecar
  • Пол: Мушкарац
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #14 послато: 08-01-2013, 11:41:36 »
JELAŠNIČKA KLISURA


OBRATITE POSEBNU PAŽNJU NA FOTOGRAFIJU BIVŠEG STANIŠTA DIVLJIH PČELA...
NEKI LOKALNI PČELAR GA JE "OJADIO"

Jelašnička klisura

Mnoge klisure u Srbiji su skrivene od ljudskih pogleda, nalaze se u pustim i zabačenim krajevima, tako da nisu često posećivane ni od najzagriženijih ljuditelja prirode. Ipak neke od njih su veoma pristupačne, pa čak i prometne jer kroz njih prolaze važni putni pravci, kao što je to slučaj sa Sićevačkom i Ovčarsko - Kablarskom klisurom.
Jelašničku klisuru ne možemo ubrojiti ni u jednu od ove dve kategorije. Nalazi se u neposrednoj blizini Niša, tako da je svakome relativno lako dostupna, a kroz nju prolazi i solidan asfaltni put. Na sreću, s obzirom da ovaj put spada u one sporedne lokalne puteve, njime tek s vremena na vreme prodje po neki automobil ili kamion. Dakle, sve u svemu raj za one koji bi lako želeli da dođu do čiste prirode i prelepog prirodnog ambijenta uz žubor vode.
Klisura je prepuna atraktivnih krečnjačkih stena, sa raznolikim figurama koje su izvajale sile prirode i koja predstavlja sasvim osobenu i raznovrsnu morfološku ornamentiku koja se relativno retko sreće u Srbiji. Dnom klisure protiče reka Studena, koja već i samim svojim imenom govori dosta sama o sebi. Na žalost prisustvo puta i nepažnjom lokalnog stanovništva na pojedinim mestima se na obalama ove prelepe rečice mogu videti naslagane plastične flaše i drugi raznovrsni ljudski otpad kojeg su se na ovaj način neodgovorni pojedinci oslobodili. Sama klisura je zaštićena kao prirodno dobro od izuzetnog značaja i uvršćena je u I kategoriju zaštite, ali s obzirom da nema neke konstantno prisutne službe koja nadgleda ovu klisuru, otpad se gomila u koritu ove divne rečice. Stotinama hiljada godina ova bistra voda je dubila i izdubila ovu klisuru, a sada je došlo takvo vreme, da se s pravom pitamo kada će ona ponovo povratiti taj svoj stari sjaj i čistotu. Srećom, s vremena na vreme planinari, ljubitelji prirode i aktivisti nekoliko NGO-a iz Niša se okupe i očiste od otpada sam tok ove rečice, tako da ona opet blesne svojom praizvornom čistotom – bar na neko vreme.
Na samom početku klisure , sa leve strane nalazi se neobično prirodno amfiteatralno udubljenje koje u svojim liticama ima precizno izdubljene četvrtaste otvore. To su pre nekoliko stotina godina, monasi podvižnici ovde pravili drvene konstrukcije , male platforme i brvnare u kojima su u miru i tišini slušali šapat prirode i boga. Danas preostala udubljenja u stenama svedoče o ovom ogromnom trudu ljudi koji su ih vredno dubili, verovatno nedeljama i mesecima... Nedaleko odatle, svega na desetak metara, još jedna neobična slika - u šupljoj steni na oko pet, šest metara iznad tla vidi se izlomljeno pčelinje saće koje je neki pčelar vešto isekao kako bi došao do prirodnog roja , kojih na sreću još uvek ima po ovim stenama i vrletima. Pomislio sam, baš šteta, uskratio mi je priliku da pčele vidim u njihovom pravom prirodnom staništu. Zaklonjene od kiše i od većine atmosferskih uticaja, na ovom idealnom prirodnom biotopu verovatno bi opstale dugi niz  godina. Na žalost, ni ovog puta čovek im nije pružio priliku za to, najverovatnije su završile u nekoj obližnjoj košnici
Šetnja ili vožnja biciklom kroz ovu klisuru pruža nezaboravni doživljaj, koga izuzetno upotpunjuje i mali vodopad – Ripaljka - sa desne strane puta, o  kojem i samo njegovo ime dosta govori. S vremena na vreme po neki mlaz  “ripne“ sa njega, odvojivši se od normalnog toka vode i iznenadi vas svojim žustrim pokretom. I ovoga puta se pokazalo da narod nepogrešivo zna da nadene imena prirodnim fenomenima i objasni ih jednostavno i prosto - samim njihovim imenom.
Hodajući polako sredinom klisure predivni neobični oblici od krečnjaka se vide sa svih strana, a s vremena na vreme se pojavljuju sa strane i omanji useci koji u potpunosti upotpunjuju sam pejzaž. Na samoj sredini klisure sa leve strane pojavljuje se još jedan ogromni prirodni amfiteatar koji se od prethodnih razlikuje svojom monumentalnošću i većim brojem omanjih pećinskih otvora koji sa njegovih litica izgledaju nedostižni. Bez obzira na to lokalni tragači za zlatom su pričali da su prilikom obilaska ovih objekata u njima pronalazili po neku drvenu činiju ili komad grnčarije koji su tu verovatno ostavili monasi koji su boravili u tim pećinama. Stara predanja govore o tome da su tu u isto vreme u dve, tri malene pećine u ovom amfiteatru boravili u isto vreme po dva , tri monaha - pustinjaka , te da su oni održavali kontakt sa bratstvom koje je živelo u „luksuznoj “ nastambi od drveta na početku klisure. Oni se u ovim krajevima nisu ni nazivali monasima, već je narod i za njih imao potpuno odgovarajući naziv – pešternici, jer su živeli u “pešterima“ ( pećinama ). Sve u svemu, iako ne u obimu kao što je to npr. u Ovčarsko – Kablarskoj klisuri, očigledno je da su pravoslavni monasi i u ovoj klisuri rado boravili, a još rađe se osamljivali na nepristupačnim mestima na kojima niko nije mogao da ih uznemirava.
Na nebu iznad klisure uvek je moguće videti po neku zanimljivu pticu, od Daurske laste , Vetruške, pa sve do ponosnog krstarenja dva ili više Mišara i besčujnog leta u predvečernjim časovima Velike buljine. Osim ptica izuzetno je bogata tercijarna flora i fauna koja je u ovoj zaklonitoj klisuri uspela da opstane za vreme poslednjeg ledenog doba. Tako se tu jedna pored druge mogu naći biljni relikti kao što su Srpska ramonda i Natalijina ramonda, a takođe i nekoliko familija insekata koji su endemični za ovaj deo Srbije ili balkanskog poluostrva. Bez obzira na otpad koji se ponegde vidi pokraj reke, sama Studena je još uvek relativno bistra i čista reka u kojoj se može videti po koji rečni rak i po koja sitna ribica. To sve pokazuje da mere zaštite koje su preduzete imaju puno smisla, ali da je ipak najbitnije da se bar u samoj klisuri ljudi uzdrže od svog bahatog ponašanja, uznemiravanja živog sveta i bacanja otpada gde im se prohte.
Svima  koji dođu do kraja ove predivne klisure sledi jedno veliko iznenađenje – koje je relativno retka pojava kod nas u Srbiji. Predivno uređen i sa drvenim klupama opremljen izletnički prostor sa desne strane klisure je zasluga  zaljubljenika u prirodu iz preduzeća Srbija Šume – Niško odelenje. Uz izuzetno lepo opremljenu tablu Zavoda za zaštitu prirode Srbije o prirodnim retkostima Jelašničke klisure predstavlja jednu predivnu celinu, koja nas podseća na neke poznate prizore iz inostranih nacionalnih parkova. Ovaj primer saradnje  dve državne ustanove pokazuje da se i na našim prostorima može uraditi puno toga , ako se ljudi potrude i na kreativan našin dogovore. Ovo je samo jedan od pozitivnih primera na koji način se neki od bisera prirode Srbije trebaju ubuduće prikazivati javnosti, te se i na ovaj način zaštititi od daljih negativnih uticaja  naše tehnokratske civilizacije...



















Pcelarstvo je najplemenitije zanimanje na planeti...
Opravdajmo ga time što ćemo sem što smo pčelari, BITI I LJUDI...

Ван мреже Stanković Miodrag

  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 2.920
  • Године: 68
  • Локација: Sombor
  • Пол: Мушкарац
  • Čoveče,prvo otvori oči pa onda usta!
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #15 послато: 08-01-2013, 11:49:40 »
Prijatelji za mene je SRBIJA LEPA, LEPŠA, NAJLEPŠA! :D
Kad te ljudi nevole, to je zato što imaš nešto što oni nemaju!
http://spos.info/forum/index.php?topic=19277.0

Ван мреже Mirjana Bojovic

  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 3.008
  • Године: 75
  • Локација: Ниш
  • Пол: Жена
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #16 послато: 09-01-2013, 13:14:14 »
Драги Синиша,
ти се бавиш једним изузетним послом,
не знам да ли ти је то животно и радно опредељење или хоби до савршенства,
али ми је жао што нисам била у току када си радио у нашем комшилуку да те пресретнем када си долазио и одлазио и да те од срца угостим јер свака експедиција наметне потребу за одмором и храном,
не сумњам ја у гостопримство тамошњих житеља али се плашим да их је премало и престарих да би достојно прихватили такве госте,
а тај немар, бачене флаше и гомиле крупног отпада,
су образ углавно оних који чисте трагове прошлости по наслеђивању родног прага родитељског.
 Твоје представљање јелашничке клисуре на форуму је вероватно само део пројекта којим се бавиш,
 и јако ме интересује,
шта све обухвата тај пројекат ако постоји,
жеља ми је да сићевачка клисура  прође кроз твоје филтре запажања као и Ђавоља варош код Куршумлије,
која је свима позната
и туризам онде цвета уз уништавање онога шта представља,
није за веровање али тако је.

Нешто ми говори да је баш потребно да теби све ово кажем.
Ако ово није твоје занимање, ником ништа, :) бар сам покушала, 8)
а тебе од срца поздрављам и веома радо читам свако слово које напишеш.
Празник траје па  ХРИСТОС СЕ РОДИ! и све најлепше и најбоље ти желим. :)
У ПЧЕЛОСЕЛУ ПОЕТА је нејасно,
а требало би одговор бити прост,
ко је овде домаћин,
ко Богомдан гост. 
                      Град и Мир

Ван мреже Sinisa Ognjenovic

  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 1.261
  • Локација: Zajecar
  • Пол: Мушкарац
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #17 послато: 09-01-2013, 21:53:30 »
Draga Mirjana imao sam tu srecu da sam 12 godina radio za Zavod za zastitu prirode Srbije kao spoljni saradnik.
TAj projekat je zavrsen i radilo se o istrazivanjima i zastiti pecina, jama i klisura nase lepe Srbije.
Mene su angazovali kao profesionalnog biospeleologa(ako nekog interesuje mogu to malo vise objasniti nekada...)i isli smo na teren 1 do dva puta mesecno na po 5-6 dana.
Iako sam do tada vec unakrs znao celu Srbiju kao pesak i planinar i speleolog, ovih 12 godina je bio pravi profesionalni rad koji je ostavio puno traga u zastiti prirode ove nase lepe Srbije.
Moj drugar Goran Kojic koji je godinama bio glavni urednik casopisa Zdrav Zivot me je zamolo da pisem reportaze za casopis i tako i meni i Srbiji ucinio uslugu, jer sada imam preko 20 ovako lepih reportaza sa predivnih i relativno nepoznatih krajeva Srbije koje mogu eto na primer ovde na forumu da razmenim sa mojim drugarima pcelarima...

Ne sekiraj se tada smo imali lep i komforan smestaj, daleko iznad uslova koje ja ocekujem i na koje sam navikao.
Ponekad mi je cak isao na zivce taj preterani luksuz u nekim apartmanima i privatnom smestaju...

Dakle Miro nadam se da sam koliko toliko odgovorio na ono sto te je zanimalo... ;D
Pcelarstvo je najplemenitije zanimanje na planeti...
Opravdajmo ga time što ćemo sem što smo pčelari, BITI I LJUDI...

Ван мреже Sinisa Ognjenovic

  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 1.261
  • Локација: Zajecar
  • Пол: Мушкарац
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #18 послато: 11-02-2013, 15:56:41 »
ODOROVAČKO POLJE...



Negde tamo daleko, blizu granice sa Bugarskom na jugoistoku Srbije leži Odorovačko polje. Retko ko je čuo za njega, sem naravno žitelja Caribroda (Dimitrovgrada ), Pirota i Bele Palanke. Smešteno ispod planine Vidlič koja se najčešće smatra zadnjom planinom Istočne Srbije, a opet ne dovoljno južno izgleda da je ovo kraško polje na neki način geografski ostalo u nedoumici između Istočne i južne Srbije. Ovakav položaj ga je u današnje vreme u potpunosti gurnuo na marginu, a nekada su upravo pored i kroz njega prolazili mnogi značajni putevi starih naroda i seoba. Dok kroz granični prelaz Caribrod svakoga dana protutnji na hiljade šlepera i automobila, dotle na samo petnaest – dvadeset  kilometara severno odatle oaza mira, lepote i tišine, i jedan predivan mir i pejsaž  - Odorovačko polje.
Naziv Odorovačko polje je dobilo po selu koje se nalazi na njegovom severnom obodu – Odorovcima. Ovo selo kao i mnoga u ovom kraju se polako prazne, i mada u njemu još uvek nije tako kritična situacija, neizvestan je u potpunosti njegov opstanak i  budućnost. Možda nadu predstavlja upravo samo Odorovačko polje koje ima izuzetne mogućnosti za razvoj svakog vida turizma, odnosno inventivni ljudi koji će umeti da sebi obezbede ugodan život u ovoj lepoj prirodi izabravši sebi za osnovni poziv – bavljenje turizmom.
Pet konja sa jahačima iz Beograda i inostranstva koje sam susreo u jesen 2005 su prvi znak da se i na ovom polju polako nešto dešava. Njih je tu doveo i organizovao im boravak jedan ovdašnji domaćin koji je izračunao da mu se više isplati da dva - tri puta mesečno prošeta goste polako poljem, nego da strepi u neizvesnosti da li će mu kiša ili grad omlatiti ovogodišnju letinu. U razgovoru sa njim saznao sam da će se ove ture jahanja stalno i u budućnosti organizovati, pa eto lepog provoda za one koji vole da uživaju u čistom vazduhu i nedirnutoj prirodi, a nemaju dovoljno fizičke snage i kondicije.
Odorovačko polje je jedno pravo kraško polje sa svim odlikama karsta kao takvog. Krečnjačke stene, pokoja mala škrapa, pećine, jame, potok koji postaje ponornica nestajući naizgled u dubinama zemlje, a na sve to još jedna predivna ravnica kraškog polja sa bezbroj livada. Svuda naokolo trava koja se u jesen žuti kao stepa , a u proleće oživljuje kao Sibirska tajga prošaravši se raznovrsnim nijansama zelene boje. Nešto što samo priroda može da napravi. Uz sve to obližnje poribljeno jezero za ljubitelje organizovanog ribolova i južni obronci planine Vidlič za one koji vole da planinare ili voze mauntin bajk po još nepoznatim stazama. Samo po sebi nameće se još jedno kvalitetno novo poletalište za paraglajding, jer visinska razlika između vrhova planine Vidlič i skoro savršeno ravnog Odorovačkog polja, je upravo idealna za bavjenje ovim i kod nas sve popularnijim avanturističkim sportom.
Na suprotnom obodu ovog kraškog polja nalazi se selo Petrlaš - selo koje nema ni asfaltirani prilazni put, i koje je među poslednjima u kraju dobilo struju. Očigledno da mu je sudbina bila takva da je izgleda odavnina bilo na marginama onih koji su odlučivali koji će se krajevi razvijati, a koji ne. Tako je na žalost zahvaljujući svemu tome ovo selo danas skoro mrtvo – sa samo 7 stanovnika nema većih izgleda za oporavak a naročito ako se razmisli o konkretnoj činjenici da njegov najmlađi žitelj trenutno ima 72 godine... (na priloženim fotografijama je prikazano ovo selo )
 Ipak nije uvek tako bilo. Sedamdesetih godina, kada je od strane speleologa otkrivena velika Odorovačka pećina, sada poznatija kao Petrlaška pećina, oko nje su se sjatili opštinski  i republički funkcioneri pričajući bajke o otvaranju ove lepotice za javne posete, kao i o investiranju u opštu infrastrukturu sela i celog kraja. Država je hitro reagovala i ovaj biser jugoistočne Srbije odmah stavila pod zaštitu, ali se na ovom aktu na žalost i ostalo. Sve ostalo što je bilo rečeno se ispostavilo da su samo prazna obećanja, a jedina ozbiljna ponuda koja je došla iz tadašnje republike Slovenije – glatko je odbijena sa obrazloženjem, da nisu jedino Slovenci sposobni da organizuju i sprovedu uspešan speleo-turizam. I dok danas Postojnsku pećinu i Škocjanske jame u Sloveniji obilaze na hiljade turista svakoga meseca – kod nas selo Petrlaš i život u njemu zamire, a do same pećine se ne može ni doći od rastinja i kopriva koje su skoro u potpunosti prekrile i tablu sa natpisom o zaštiti ovog našeg prirodnog bisera.
Kao što svi pravi biseri ne vole da su usamljeni, tako se i Odorovačko polje pobrinulo da ogrlica bude potpuna, te je iznedrilo u neposrednoj blizini ove pećine još i Kristalnu pećinu - Dančulicu, Borejinu dupku, Tmnu dupku, Džemansku propast, Odžinu dupku, Živkovu pećinu, Nedeljinu dupku... Mnoštvo prelepih speleoloških objekata, koje samo pravi zaljubljenici u prirodu ponekad obiđu. O tome dovoljno govori činjenica da je pre našeg obilaska u Nedeljinu dupku čovečja noga stupila pre 32 godine...
Tada sam na njenom ulazu razmišljao dugo o tome da li je dobro uopšte za ovaj ceo kraj da se razvije turizam, dok svest onih koji dolaze u ovakvu lepotu nije dovoljno razvijena. Video sam toliko puno đubreta na prelepim mestima do kojih je došao asfalt, da sam siguran da je čak možda i dobro da u ovom polju još puno vode siđe u ponore, dok ne shvatimo kakvu lepotu tu imamo. Kada to budemo shvatili onda ćemo možda umeti da ga na pravi način prezentujemo drugima, a da sami uživamo u njemu, tako da nam to dugo bude na korist kao i svim našim potomcima.












Pcelarstvo je najplemenitije zanimanje na planeti...
Opravdajmo ga time što ćemo sem što smo pčelari, BITI I LJUDI...

Ван мреже Vladimir Kovacevic

  • Član redakcije časopisa "Pčelar"
  • Starosedelac
  • ********
  • Поруке: 4.742
  • Године: 51
  • Локација: Kikinda
  • Пол: Мушкарац
Одг: LEPŠA SRBIJA
« Одговор #19 послато: 18-03-2013, 23:56:19 »
http://spos.info/forum/index.php?topic=14201.msg220345#msg220345
"Baci dobro niz vodu, voda će opet tebi da donese"