Pojavom komercijalnog pčelarenja, američka trulež pčelinjeg legla dobila je na značaju, naročito sa stanovišta pravovremenog otkrivanja i lečenja. Uplašeni velikim gubicima, pčelari su se odlučivali na različite načine suzbijanja bolesti koji su često uključivali i nestručnu primenu lekova, naročito antibiotika. Posledice takvog pristupa su često štetne i po pčelinje zajednice, ali i za ljude jer se pri tome ne vodi dovoljna briga o opasnosti od ostataka antibiotika u medu namenjenom ljudskoj ishrani.
Ovaj tekst će se pozabaviti praktičnim problemima sa terena, protkanim modernim naučnim saznanjima, a sve u svetlu najnovijih propisa koje nam nameće Evropska Unija, jer je to put koji je ova zemlja odabrala. Taj put je dosta trnovit za pčelare, na žalost. Ali, ne i nesavladiv. Jer, put na kome nema prepreka verovatno ne vodi nikuda.
Američka trulež postoji jako dugo, verovatno koliko i sama pčela. Milionima godina pčele su uspevale da joj odole. Čovek se nije mešao u tu njihovu borbu, a i kako bi, kada je nastao pre najviše 2 miliona godina (u obliku sličnom današnjem tek pre 200 000 godina), dok pčele u ovom obliku postoje najmanje 40 miliona. Za svo to vreme one su naučile da odole američkoj truleži i da je drže pod kontrolom. One su to činile koristeći potencijale prirode, lekovitost biljnih smola (propolisa), nektara i polena, ali i suptilne imunološko-genetske mehanizme njihovog organizma, što se potvrđuje naučnim istraživanjima (Jost H. Dustmann, 1993.; Boecking, Spivak, 1999.; Gilliam, 1988.; Glinski, Jarosz, 1995.; Casteels, 1985.; Van Steenkiste, 1988.; Jacobs, 1990.; Mitro, 1994.; Sturtevant, Revell, 1953.; Rothenbuhler, 1964.; Lapidge, 2002.; Arathi, Spivak, 2001.; Spivak, Gilliam, 1998.; Spivak, Reuter, 2001.).
Problemi
Kada se čovek ozbiljnije upleo u život pčela, izazvao je mnoge stresne poremećaje u pčelinjoj zajednici, od neprirodnog staništa do veštačke hrane, selidbi, čestih uznemiravanja i insekticida, što je poremetilo i prirodne odbrambene mehanizme pčela. Uz to, pčele su nekada živele samo u krajevima gde im je priroda tokom cele godine obezbeđivala dovoljne količine kvalitetne hrane, a čovek ih danas drži i tamo gde takvih uslova nema u kontinuitetu, pa se pčele često izlažu i takvom stresu, što je možda i presudno. Uz to, pčele se danas drže na gusto naseljenim lokacijama (pčelinjacima) gde se neretko nađe i 100 do 500 košnica na jednom mestu, što je protivprirodno, jer su zajednice pčela u prirodi bile znatno udaljenije jedna od druge nego danas. To je, naravno, rezultovalo novim problemima (oskudnija paša po jednoj zajednici umanjuje prirodnu otpornost društava na bolesti, lakše je širenje bolesti između društava, pre svega putem grabeži i zaletanjem). Stručnjaci danas preporučuju održavanje udaljenosti između susednih košnica od najmanje 1 m (Ralph Büchler, 2002.).
Što se tiče zaletanja, činjenica je da se stručnjaci ne slažu oko uticaja zaletanja na širenje američke truleži. Neki mu pridaju mali značaj, dok ga drugi stavljaju rame uz rame sa grabežom. Zanimljivo je da neki autori tvrde da se zaletanje događa kod oko 5% svih radilica. Ipak, stručnjaci Veterinarskog fakulteta iz Zagreba, predvođeni profesorom Sulimanovićem su 1985. na ostrvu Hvaru došli do sledećih zaključaka: U uslovima stacionarnog pčelarenja AŽ košnicama do 6% pčela zaleće u druge košnice, a u uslovima selidbe i do 18%. Najzanimljiviji podatak je svakako taj da je primećen veoma veliki procenat zaletanja i između susednih pčelinjaka, čak na udaljenosti od neverovatnih 500 metara. Zato danas imamo priliku da sve češće pročitamo novinske vesti kako je u nekom kraju došlo do masovne pojave američke truleži, najčešće nakon bespašnog perioda. Doduše, to je i period kada se bolest češće otkriva, jer se tada leglo smanjuje, pa su lakše uočljive promene na njemu.
U provokativne faktore za pojavljivanje manifestne američke truleži, pored loše paše, spadaju i neumerena prihrana šećerom i/ili zamenama polena, držanje starog saća, oduzimanje mladih pčela (recimo prilikom formiranja paketnih rojeva), česta i neodmerena uznemiravanja društava, dodavanje otvorenog legla bez pčela, nedostatak kontinuiranog obilnog unosa polena poreklom od što većeg broja biljnih vrsta i slično. Naravno, svi ovi nepovoljni činioci mogu da izazovu pojavu skoro svake pčelinje bolesti, ako su uzročnici prisutni u košnici.
Uzročnik
Američku trulež izaziva bakterija (Paenibacillus larvae) specifičnih osobina. Ona se neprestano nalazi u izvesnom broju pčelinjih društava, ali ne izaziva uvek bolest. Od 8,8% do 12% društava na svim pčelinjacima u Danskoj, Norveškoj i Nemačkoj ima u medu spore američke truleži, ali dve trećine njih nikada ne oboli (Hansen, 1984.; Hagen, Hetland, 1988.; Ritter, 1990.). Na teritoriji Vojvodine utvrđeno je da spora truleži ima u 4,65% svih zajednica pčela (Plavša, Dobrić, Stojanov). I u Australiji se kod 4% društava nalaze spore izazivača američke truleži, ali nema simptoma bolesti. Noviji podaci iz Nemačke (Ritter) govore da je taj procenat i mnogo veći u pojedinim regionima.
Spore kao izvor nerazumevanja
suštine bolesti
Šta su to spore? Spore su, pre svega, glavni razlog zbog čijeg nerazumevanja pčelari ne slušaju savete stručnjaka, pa svoje pčele nepravilno tretiraju, i što je najgore, nanose štetu i njima i sebi. Spora je, prostim jezikom rečeno, učaurena forma bakterije. I to tako učaurena da može u toj svojoj čauri da provede više decenija „bez hrane i vode“, čak i do 69 godina (Shimanuki, Knox, 1994.), i da nekada u dalekoj budućnosti, u povoljnim uslovima, prouzrokuje pojavu američke truleži.
Danas pčelari američku trulež sve češće suzbijaju antibioticima. I zaista, gledano okom (a ne znanjem) bolest se uspešno pobeđuje i nestaje veoma brzo, naročito ako je trulež uočena u početnom stadijumu razvoja. Međutim, to je samo prividno. Ova bakterija ima osobinu da u nepovoljnim uslovima stvara veliki broj spora. Glavna razlika između bakterije izazivača truleži i njene spore leži u tome da određeni antibiotici ubijaju (vegetativnu) bakteriju bez ikakvih problema, ali ne i sporu. Bakterija koja je učaurena u sporu je POTPUNO otporna na antibiotike.
Zanimljivo je da se nakon uginjavanja larve, ne razvijaju sekundarni mikroorganizmi, već samo spore, jer ova bakterija prilikom stvaranja spora oslobađa prirodni antibiotik (Dobrić, Vicković, Kulišić, 2000.).
Antibiotici
Pčelari koji koriste antibiotike ne shvataju šta su uradili. Umesto da po zakonu zajednicu unište i spale je kao izvor zaraze (time se spaljuju i bilioni spora, jer se samo u jednoj ćeliji sa uginulom larvom nalazi i više od 2,5 milijarde spora), oni primene antibiotik. U većini slučajeva vidljiva bolest nestane i pčelar je zadovoljan. Uz put „ogovara“ stručnjake govoreći kako oni ništa ne znaju i kako je on, eto, uspeo da pobedi ovu opaku bolest. Još se time hvali kod kolega pčelara i tako ovu lošu praksu širi i na druge pčelinjake. A šta za to vreme rade spore? Baš ništa. One čekaju svojih pet minuta. Oni mogu doći vrlo brzo, čim antibiotika više ne bude u košnici, ali i mnogo, mnogo kasnije, čak posle dve, tri ili više godina, kada opet nastane povoljna situacija, tj. pad imuniteta pčelinje zajednice izazvan jednim od gore navedenih faktora. Tokom tih predstojećih godina, pčelar nesmetano obavlja razmenu ramova između košnica i tako raznosi spore po pčelinjaku, sam stvarajući katastrofu obimnih razmera do koje će sigurno doći, samo je pitanje kada. Ovolika raširenost američke truleži danas potiče upravo od ovog nesuvislog postupka nedovoljno obrazovanih pčelara. Nikakve priče tu ne pomažu. Jer, ovih dana, kada je na više pčelinjaka u jednom delu naše zemlje ustanovljena američka trulež, prema informacijama stručnjaka iz nadležnog Veterinarskog specijalističkog instituta, narednih dana su, odmah po saznanju da se trulež pojavila, pčelari bukvalno razgrabili antibiotike iz lokalnih veterinarskih apoteka! Taj trend mora da se zaustavi.
Sve ovo liči na začarani krug grešaka. Jedna greška provocira drugu. Zašto sve to nije dobro za pčelare? Dva su razloga.
Med mora da bude bez antibiotika
Prvi razlog je svakako taj što po važećem srpskom zakonu u medu ne smeju da se nađu antibiotici. U Evropskoj Uniji je praktično zabranjena upotreba antibiotika u pčelarstvu. Kod nas još uvek nije, ali će uskoro svakako biti. Jer, ne postoji stručnjak koji može da garantuje da primenom antibiotika u bilo koje doba godine, oni neće dospeti u med. Izvestan, manji ili veći rizik uvek postoji. Savremene metode za utvrđivanje prisustva antibiotika u medu su veoma precizne. Moderna tehnika omogućila je pomeranje granice otkrivanja toliko da je od 2001. godine moguće utvrditi od 6,7 do 20 puta manje doze antibiotika u medu (zavisno od vrste antibiotika), nego što je to bilo moguće 1999. godine. Prema zakonodavstvu Evropske Unije, ako se u medu nađu antibiotici, med se neškodljivo uništava. To uništavanje, naravno, ne podrazumeva prosto bacanje meda na đubrište, već je to jako skup proces koji mora da plati pčelar. U izvrcanom medu, zbog niže temperature lagerovanja od one u košnici, antibiotici se potpuno razlažu tek nakon 12-15 meseci (umesto oko dva meseca u košnici). Međutim, najnoviji podaci iz Belgije ukazuju da se antibiotici u košnici mogu zadržati čak do 3 godine, a u izvrcanom medu i duže. Za potpuno razlaganje antibiotika u polenu potrebno je čak 6 godina (Argauer, Herbert). Ostaci antibiotika oksitetraciklina su nađeni u medu društava koja su se prihranjivala pogačicama sa antibiotikom (Henrik Hansen, Camilla Juul Br?dsgaard, 2005.). Treba pomenuti još jednu negativnu pojavu primene antibiotika. Posle dugogodišnje upotrebe, pojavljuje se otpornost uzročnika američke truleži na primenjivani antibiotik. Tako je utvrđena otpornost uzročnika truleži na antibiotike u Poljskoj, Južnoj Americi, Velikoj Britaniji i SAD-u (Henrik Hansen, Camilla Juul Br?dsgaard, 2005.).
Antibiotici štetni za pčele
Drugi razlog leži u činjenici da je primena antibiotika štetna i za same pčele. Dokazano je da antibiotici i u propisanoj dozi skraćuju život pčelama (Tabarly, Monteira, Moffet, Wilson, Brizard). Povećana doza može da dovede i do uginuća pčela (Tisseti, Roussean). U preradi polena u pergu pčelama pomaže 227 mikroorganizama (bakterije, gljivice…). Upotreba antibiotika ubije većinu njih i dobija se nekvalitetna perga koja u proleće ne može da zadovolji potrebe pčelinjih zajednica, pa je razvoj pčela usporen i nedovoljan. Uklanjanje korisnih crevnih bakterija kod pčela pod uticajem antibiotika daje prostor za razvoj gljivica i dugotrajnih i teških gljivičnih infekcija pčela i legla.
Priroda kao lek
Postoji još jedan suštinski problem. Treba napomenuti da bi u prirodi obolela zajednica najverovatnije uginula. Ovako, „spašena“ antibiotikom, pčelinja zajednica i dalje odgaja trutove koji nose gene koji uslovljavaju slabu prirodnu otpornost na američku trulež i koji mogu oploditi neku maticu. Tako se „loši“ geni, koji bi u prirodi nestali (ili ostali u manjini) prirodnom selekcijom, ostavljaju da cirkulišu u pčelinjoj populaciji pružajući veću verovatnoću za rađanje neotpornog potomstva.
Prirodna otpornost pčela na američku trulež postoji i određena je stepenom higijenskog ponašanja. O tome je pisalo više autora (Taber, 1982.; Kefuss, 1996.; Stanimirović, 2001.). Gledano iz ugla pčelara praktičara, oni mogu da podignu nivo higijenskih sposobnosti svojih zajednica (i tako društva učine relativno otpornijim na američku trulež) tako što će iz generacije u generaciju odgajati matice od društava koja već pokazuju visok nivo higijenskog ponašanja (brzo čišćenje oštećenog ili zaraženog legla). Detaljno o načinu rada pročitajte u Pčelaru za januar 2006. na 17. strani. Posle više generacija, ceo pčelinjak će u proseku imati znatno razvijenije higijensko ponašanje. Ali, ova osobina se ne nasleđuje dominantno, pa je zato uloga trutova veoma značajna. Zato takav rad daje dobre rezultate tek posle više godina, kada se frekvencija željenog gena na pčelinjaku poveća. Kada bi se svi pčelari bavili ovakvim radom, brzo bi došli do rezultata.
Prepoznavanje bolesti
Sama američka trulež se najčešće lako prepoznaje po uvučenim-udubljenim voštanim poklopcima zatvorenog legla, često izbušenim, sa jednoličnom masom braon boje u ćeliji u koju se pretvorila obolela larva i koja se razvlači u duge niti (starost oko 25 dana). Skoro sve obolele larve potamne 10-15 dana nakon izleganja. U knjigama piše da larve onda počinju da trule i imaju miris tutkala, ali je mali broj živih stanovnika Srbije imao priliku da u životu oseti miris pravog tutkala, jer je on danas zamenjen raznim lepkovima za drvo.
Sigurna dijagnostika samo u
veterinarskim ustanovama
Kaže se da je za sigurnu potvrdu da se radi o američkoj truleži potrebno uraditi laboratorijske analize u Veterinarskom institutu. Ipak, postoje neki načini koje može da primeni i pčelar amater, a koji ukazuju na to da se radi o američkoj truleži sa velikom pouzdanošću. Suve kraste, u koje se na kraju pretvore larve nakon šezdesetak dana, jako fluoresciraju kada se osvetle ultraljubičastom svetlošću. Ovu svetlost daju aparati za proveru falsifikovanih novčanica, a u poslednje vreme mogu se nabaviti takvi vrlo jeftini ručni aparati. A kada se suva krasta stavi u šest kapi mleka zagrejanog na 74 °C, mleko se zgrušava jedan minut, a onda počinje da se naglo razbistrava do potpune bistrine kroz 15 minuta. Ovaj efekat (uzrokovan proteolitičkim enzimima koji se oslobađaju prilikom stvaranja spora) ne uzrokuje nijedan drugi materijal iz košnice, osim ostataka larvi uginulih od američke truleži i polena.
Suzbijanje
Suzbijanje se vrši spaljivanjem sadržaja košnice uz prethodno ugušenje pčela nekim otrovnim gasom. Ako je košnica stara, spaljuje se, a ako je nova, samo se opali let lampom. Ako pčelar poštuje zakon i dva puta godišnje, u proleće i jesen, vrši kontrolni pregled na zdravstveno stanje svojih pčelinjih zajednica, i ako ispoštuje proceduru u saradnji sa veterinarskim inspektorom, ima pravo na realnu naknadu štete u iznosu od najmanje oko 100 evra, zavisno od veličine košnice i njenog sadržaja (med, ramovi, saće), i to bez spaljivanja same košnice. Ova zaista realna suma je dovoljan stimulans pčelarima da bolest saseku u korenu, ali na žalost, kod nas je još uvek sramota imati američku trulež, pa je pčelari uglavnom ne prijavljuju i sami je saniraju, na pravilan (spaljivanje) ili nepravilan i višestruko opasan (bumerang) način (antibiotici).
Postoje neke nove metode suzbijanja američke truleži, ali još nisu zakonom predviđene ni u zemljama gde su otkrivene, jer se zahteva višegodišnja potvrda u praksi. Radi se o dvokratnom stresanju „golih“ pčela na par satnih osnova (paketni rojevi), oba puta u čistu dezinfikovanu košnicu, u razmaku od 2-3 dana (Henrik Hansen, Camilla Juul Br?dsgaard, 2002., 2005.; Wolfgang Ritter, 2005.). Kod prvog stresanja pčele upotrebe kompletnu zalihu hrane iz medne voljke (za ishranu, gradnju saća), koja eventualno može da sadrži spore američke truleži, i tako ih izbace iz sebe. Manevar se ponovi još jednom kroz 2-3 dana. Na kraju se, u okviru trećeg stresanja, pčele smeste na nove satne osnove i prihranjuju se da bi ih izgradile. Međutim, za sada, ovu metodu treba prihvatiti samo kao informaciju, dok se ne dokaže u praksi. Iskustva u nekim zemljama (Danska) pokazuju da ovo ipak nije pouzdana metoda, mada nije najjasnije da li je tamo sve rađeno prema najnovijim preporukama. I kod nas je bilo sličnih pokušaja, ali nisu naučno obrađeni, pa se ne mogu uzimati kao reference. Na kraju krajeva, ova metoda nije bez mana. Opet ostavljamo maticu koja daje potomstvo „osetljivo“ na američku trulež, što je suprotno prirodi.
Prema tome, kod američke truleži je sve kristalno jasno. Jedini problem leži u nerazumevanju problema. Nadam se da sam ovim tekstom uspeo da taj problem delimično osvetlim i približim ga pčelarima na pravi način.
Šalje se...