Ako proleće smatramo najlepšim godišnjim dobom, onda je upravo mesec maj „predstavnik“ proleća, jer spada u mesec zelenila, sunca i toplote. U toku noći temperatura se po pravilu kreće oko 15 – 17 °C dok u toku dana dnevne temperature dosežu (pogotovo zadnjih godina) čak i do 30-tak stepeni. Pa ipak, u proseku neka dnevna srednja tempertura se kreće oko 25 – 26 °C. Takva dnevna temperatura uz odgovarajuću noćnu je idealna uz odgovarajuću vlažnost vazduha za medenje bagrema tj. njegovo intenzivno i izdašno lučenje nektara iz cvetova. Svako od nas pčelara (posebno profesionalnih) sa velikim zadovoljstvom (a i sa zebnjom) priželjkuje takve vremenske uslove, jer oni po pravilu u „kooperaciji“ sa kvalitetno pripremljenim društvima (ona što „kipe“ od pčela) i brižljivo odabranom lokacijom (pogotovo za seleće pčelare) obećavaju pune nastavke sa medom, tj. bogato medobranje.
Bagremove šume tada dobijaju snežno belu boju, koja ako vreme „posluži“ garantuje pčelama nekih 13 – 14 dana paše. Naravno da nije svaki dan po unosu nektara isti. Po količini unetog nektara kao najbolji dani od početka cvetanja bagrema pa do završetka, smatraju se 6, 7 i 8 dan, jer je tada unos nektara najveći. Tada pčelarska vaga (ko je ima i koristi) prosto „poludi“ u plusu od količine unetog nektara. Posle osmog dana unos (pogotovo ako je kontrolna košnica na vagi) počinje sa blagim opadanjem, da bi se na par zadnjih dana cvetanja bagrema unos nektara sveo na minimum. Zdrava, a pogotovo dobro spremljena društva (proizvodna) za tih udarnih „par dana“ (6, 7 i 8 dan) umeju itekako da napune spratove (neretko 3 pa i 4) jer su te košnice – društva tada po količini pčela na vrhuncu snage. Bagrem zbog različite konfiguracije terena (visinska razlika) ne cveta svuda isto. Negde počinje ranije, a negde kasnije. Zato je jako bitno da svaki pčelar (pogotovu onaj koji pčelari stacionirano) izračuna kroz nešto duži vremenski period (makar 3 – 4 godine) prosečan vremenski termin (datum) početka cvetanja bagrema (kod mene je između 10-og i 20-og maja) u njegovom kraju pa da na osnovu toga uradi pripreme vezane za spremanje svojih društava za glavnu bagremovu pašu. S΄vremena na vreme, imamo i tzv. „loše“ godine kada bagremova paša može načisto da podbaci. To naročito može loše da se odrazi na stacionirane pčelare. Oni koji sele (a to su mahom profesionalni pčelari) će probati da se „vade“ na drugi, odnosno treći bagrem i na nekim drugim lokacijama pa će se kako-tako „izvući“. Mnogima od njih je to jedino i glavno zanimanje pa „pravo“ na greške nemaju. Loše medenje bagrema može biti usred učestalih kišnih dana, usled previsokih dnevnih temperatura (cvetove „spržila“ visoka temperatura) ili usled duvanja suvog vetra kada je lučenje nektara svedeno na minimum ili ga čak usled opadanja latica cveta uopšte i nema. Pa ipak, u suštini bagrem u najvećem broju slučajeva „ume“ i odlično da zamedi. Da bi se „došlo“ do punih kanti i „valjano“ umazala centrifuga, potrebno je pre toga mnogo šta uraditi. Ne bez razloga postoji izreka (koje se ja posebno pridržavam) da je dobar onaj pčelar koji zna svoje pčele uspešno zazimiti. Takođe i stara pčelarska izreka „Kako uzimiš pčele – tako ćeš i vrcati“ je u potpunosti tačna i u velikom broju slučajeva maksimalno proverena. Zbog mlađih kolega i početnika navešću moje pripreme vezane za glavnu – bagremovu pašu, da bi znali šta im to sve valja činiti u prethodnim mesecima kako bi bezbrižno dočekali zajedno sa svojim krilatim ljubimicama obilje nektara i pune nastavke meda. Moje „vrcanje“ meda počinje još u jesenje-zimsko-prolećnom periodu. U jesenje-zimskom periodu obavljam pravilno i kvalitetno uzimljavanje društava. Kao prvo, društva u ovom periodu moraju biti zdrava (očišćena od varoe) i jaka (obilje zimskih pčela). Za zdravstveno stanje (varoa smanjena na minimum) su zaslužni apigard i završni tretman sa oksalnom kiselinom, a jačinu (broj uzimljenih pčela) „određuje“ matica.
Trudim se da na svom pčelinjaku uvek držim dobre i kvalitetne matice sa proverenim poreklom. Više nego dovoljna količina hrane je takođe bitna za uspešno prezimljavanje pčelinjih zajednica. Po meni, zbog čestih „varljivih“ proleća hrane „nikada“ dosta u košnicama. Svaka moja zajednica, a u zavisnosti da li je DB-12 ili DB-10 ulazi u zimu sa količinom između 25 – 28 kilograma kvalitetne hrane. Ako je količina nedovoljna onda je ja (na vreme) u velikim porcijama dopunjujem medno-šećernim sirupom.
Kao što nama novac daje neku sigurnost, tako i njima med daje sigurnost kako u hrani tako i u nekoj vrsti „grejnog“ tela. Zajednice koje su slabe sa hranom „obavezno“ podležu stresu pa se to u kasnijem periodu itekako odražava na razvoj društva-društava. Pravilna ventilacija u košnicama je takođe od ogromnog značaja za uspešno zimovanje pčelinje zajednice. Naučno je dokazano da je prevelika vlaga pogubna za pčelinju zajednicu. Mlađi pčelari (obično početnici) neopravdano strahuju da će im se pčele preko zime smrznuti pa na košnicama ostavljaju minimalne otvore. Neki idu čak dotle da ostavljaju samo „leta“ (minimalno otvorena) na košnicama. U košnicama gde je to tako „urađeno“ imamo pojavu preterane vlažnosti vazduha, curenje vode niz zidove košnica, mokre podnjače (ako su od punog drveta), buđavost ramova i naravno bolest. Sva leta na mojim košnicama su otvorena adekvatno jačini pčelinjih zajednica, odnosno po sistemu broj zaposednutih ulica puta 1,5 cm. To znači da mi je širina otvora leta nekih 12 – 15 cm, a visina u zimskom periodu 6 mm. (da ne uđe miš ili rovčica). Za vreme medobranja leta su otvorena celom dužinom. Drugi otvori su mi ispod krova na poklopnoj dasci i to po 2 u vidu kruga Æ1,5 cm. Uvek su na prednjem delu poklopne daske pa sa bočnim otvorima na krovu-zbegu (takođe sa otvorima Æ2 cm prekrivenih mrežicom otvora 3,5 x 3,5 mm) predstavljaju idealnu krovnu „mračnu“ ventilaciju. Kroz pomenute otvore vazduh idealno cirkuliše tako da mi je utopljavajući materijal (spojeni listovi novinske hartije heftalicom za papir) uvek suv.
Idealnu mikro klimu u košnicama postižem i podmetanjem u jesenjem periodu polunastavaka sa ramovima u kojima se nalazi mahom određena količina voćnog meda. Sa ovim postupkom dobijam čuvanje ramova od voštanog moljca, a i tzv. „automatsku“ hranilicu iz koje pčele prenose med baš na „ona“ mesta gde im je i najpotrebniji. Podmetnuti polusprat mi u isto vreme predstavlja i tzv. „duboku podnjaču“ koja ima svojstvo da ublaži snagu vetra, a i da poveća unutrašnju zapreminu košnice (bolje provetravanje košnice).
Druga faza (takođe bitna) mi se ogleda u zaštiti košnica od detlića i žuna, od mišolikih glodara (poljski, šumski miš, rovčica…), „upada“ domaćih i divljih životinja („lek“ je propisno ograđen pčelinjak), slušanje zimskih „simfonija“ – tonova gumenim crevom, čišćenju uginulih pčela sa leta (ne dozvoliti senicama da najpre jedu uginule a zatim i žive pčele), čišćenje snega ispred košnica i obavezno posipanje pepela ispred istih (sneg se brže topi a pčele ne sleću na hladan sneg), obavezno prisustvo prvih pročisnih letova kao i dodavanje (po potrebi) kvalitetnih (isključivo svojih) energetsko-proteinsko-vitaminskih pogača sa sadržajem meda, polena, prirodnog joda, kvasca, kobalt-hlorida, selena… i dela šećera. Med, polen kao i prirodni jod su lični moji proizvodi i zdravstveno su kontrolisani. Jaka društva (a samo takva i držim) ovakve pogače prosto „obrišu“ za nedelju dana. Nikada ne dajem pogače iz nužde. Po Lebedevu pogača iz nužde „smanjuje“ u košnici najmanje jednu ulicu pčela.
Treća (najvažnija) faza mi se sastoji u prolećnom razvoju. Ako je prva i druga faza urađena valjano, treća faza zaokružuje celinu čiji ishod treba da bude uspešno medobranje na obostrano zadovoljstvo i pčela i pčelara. Uspešno prezimelim pčelinjim zajednicama stavljam medno-polenske pogače (težina između 1,2 – 1,5 kg.). Polovinom februara (bez obzira na vremenske prilike) vršim dodatno utopljavanje spojenim listovima novinske hartije. U vremenskom periodu od 20.03. – 25.04. vršim otklapanje meda na ramovima koji su do legla. Ako je noćna temperatura iznad 10 – 12 °C vršim i stimulativno prihranjivanje medno-šećernim sirupom (1:1:1) po sistemu med, šećer, voda. Proširivanje prostora u plodištu vršim najpre izgrađenim, a onda i neizgrađenim ramovima. Takođe, koristim i metodu okretanja (ne svih odjednom) ramova sa leglom za 180°. Dodatno utopljavanje s kraja kalendarske zime i početka proleća po meni nikada nije na odmet jer se više puta dešavalo da se u tim danima „promene“ sva četiri godišnja doba. Novinske „jastučiće“ spajam šablonski heftalicom za papir na odgovarajuću dimenziju. S obzirom da vlagu nemam, oni mi služe više godina. Otklapanje ramova sa medom vršim pčelarskom viljuškom (veličina dlana šake) a u zadnje vreme i tzv. „ježom“ u vidu valjka. Med iz ovako otklopljenih ramova ne curi – kaplje. Ovom radnjom kao i zaokretanjem ramova sa leglom za 180° stimulišem maticu na intenzivno polaganje jaja. Izvučene ramove gledam da obezbedim u što većem broju još u prethodnoj sezoni. Sa gotovim i izvučenim ramovima mnogo dobijam u vremenu. Pripremljeni na vreme stoje mi u posebnoj prostoriji i čim zatrebaju bivaju upotrebljeni u prolećnom proširivanju legla. Takođe koristim u velikom broju i neizgrađene ramove koji mi osim za proširenje plodišnog prostora služe i za „upošljavanje“ pčela oko njihove izgradnje (veća upošljenost pčela-manje rojeva na granama).
Moj šematski prikaz ramova u košnici, a spremljen za prolećno proširivanje izgleda ovako:
1. vadim nekvalitetan (prošlogodišnji) ram sa leve strane,
2. dodajem satnu tablu između drugog i trećeg rama,
3. kada je ram izgrađen ide na zaleganje između trećeg i četvrtog rama i tu ostaje,
4. stavljam novu satnu tablu između sedmog i osmog rama,
6. na njegovo mesto ide novi ram (satna osnova),
7. izgrađen ide između dva rama sa zatvorenim leglom,
8. na njegovo mesto ide ram sa satnom tablom i tu ostaje.
Napomena: ramovi koji su „sklonjeni“ sa leve strane u košnici su u velikom delu dobri – bogati sa medom, i kao takvi se koriste ili za formiranje novih društava ili kao dopuna hrane svih onih društava koja je nemaju u zadovoljavajućoj količini.
Loši ramovi idu na pretapanje. Kod DB-10 košnica, zbog manjeg broja ramova (ima ih 10) postupak proširivanja, a i formiranja društva je kraći jer prezimele nukleuse sa 6 ramova lako „pretvaram“ u DB-10 košnice sa dodavanjem četiri rama. Sa ovakvim radom bez obzira na provedeno vreme u pčelinjaku dobijam izuzetno jaka proizvodna društva jer pomoćna i nemam, zamenjujem svake godine najmanje ⅓ saća u startu, vršim maksimalno upošljavanje pčela u izgradnji saća, stvaram (izuzetno bitno) veliki prostor matici za zaleganje i što je najbitnije sa društvima koja „kipe“ od jačine dobijam odgovarajuću količinu meda – ekonomsku dobit. Pošto moj kraj obiluje raznim vrstama polenarica (dren, leska…) za vreme prevelikog unosa polena obavezno stavljam određeni broj hvatača polena radi skupljanja istog. Sakupljeni polen koristim isključivo za sopstvene potrebe kao i potrebe (zdravstveno ispitan) pčelinjaka (pravljenje polenskih pogača).
Kada je sve ovo odrađeno ostaje mi da u periodu pre cvetanja bagrema održavam društva u radnom raspoloženju i da na vreme dodam medišne nastavke. U medištima koristim isključivo široke poluramove. Kod DB-12 ih je 10 a kod DB-10 ih je 8. Svi medišni ramovi su sa satnom osnovom izgrađenom od voštanih poklopčića tzv. „devičansko“ saće. Pre stavljanja nastavaka obavezno koristim uramljenu Hanemanovu rešetku sa otvorenim prednjim letom. Na ovaj način matica nema šanse da pređe u medišni prostor.
Pristalica sam da svi „poslovi“ pre cvetanja bagrema budu strogo i na vreme odrađeni, a da se u vreme cvetanja bagrema na vreme dodaju već pripremljeni medišni nastavci radi omogućavanja što većeg medišnog prostora (što veći, to bolji zbog isparavanja vode iz svežeg nektara) a u cilju skladištenja sveže unetog nektara uz što manje otvaranje – uznemiravanje pčela (obično su to „greške“ iz znatiželje kod početnika). Takođe, pravilo je da se uvek ispod polu punog ili skoro punog nastavka podmeće prazan. Čim jako društvo „izađe“ u medišni nastavak (sprat) pojaviće nam se dobro znana, a i rado dočekana, kao sneg, bela boja voska pored satonoša kao znak sveže unetog nektara.
Bez obzira na sve nabrojane radnje, po meni je za visoke prinose meda ipak glavni i odgovorni urednik „njeno visočanstvo“ matica. Mesec maj je idealan za uzgoj matica, legla ima u izobilju a svadbeno „brundanje“ trutova (zbog oplodnje matica) čuje se na daleko. Pokušaću (najviše zbog mlađih kolega i početnika) da u daljem tekstu predstavim svoj lični uzgoj matica – matica koje nisu za komercijalu već isključivo za potrebe svoga pčelinjaka. Odavno sam shvatio (čovek treba prvo da se opeče pa tek onda da vidi i „oseti“ opekotinu… narodna izreka) da izreke poput 1.“Kakva matica, takva i košnica“, 2. „Loša matica u košnici – unapred planirani gubitak“ i 3. „Kakva larvica- takva i matica“ nisu prazne priče i da svaka od ovih proverenih izreka ima izuzetnu težinu. Danas je nezamislivo da veći, a posebno veliki pčelinjak nema sopstvenu proizvodnju matica uz odgovarajući broj oplodnjaka i (ili) nukleusa. Podsetiću posebno mlađe pčelare (početnike) da matice možemo da dobijemo na nekoliko načina i to:
4. Metodom presađivanja (raznim vrstama igli). Napomena: onim uzgajivačima matica koji koriste JENTER ili NIKOT aparate presađivanje iglom nije potrebno.
1) Najlakši način (idealno za početnike), međutim, samo ime govori da su takve matice dobijene iz nužde i da tu od kvaliteta nema ništa. Takođe je i veliko gubljenje vremena u čekanju takvih matica dok izađu iz matičnjaka, vrate se sa oplodnje, pronesu… Za toliki vremenski period društvo obavezno stagnira, a u najboljem slučaju može da se dobije prosečna matica. Protivnik sam takvog dobijanja matica.
2) Ako su rojevi matičnjaci uzeti iz izuzetno snažnih društava i za čije rojenje je kriva „nebriga“ pčelara onda su takve matice jako dobre, plodne i po pravilu dugovečne. Treba ih koristiti. Matičnjake iz košnica kojima je u „genima“ stalno izrojavanje treba eliminisati i po mogućnosti se „osloboditi“ takvih društava.
3) Matice dobijene „tihom“ smenom su po pravilu odlične, a ja ih na svom pčelinjaku koristim kad god mogu, mada ne iz svakog društva.
4) Presađivanjem najmlađih larvica dobijam matice odličnog – vrhunskog kvaliteta. Da bi se dobile potrebno je:
a) kvalitetno rodonačelničko društvo (društva),
b) izuzetno jaka odgajivačka društva („kipe“ od pčela),
v) potreban broj oplodnjaka-višedelni ili nukleusi,
g) pribor za presađivanje larvica,
d) znanje u njihovoj proizvodnji.
a) Kvalitetno rodonačelničko društvo (sa maticom majkom) treba da poseduje niz pozitivnih osobina kao što su: marljivost, otpornost prema bolestima, visoka plodnost matice, nesklonost rojenju, mirnoća društva – nesklonost ubadanju, kao i ostvarivanje visokih prinosa meda. Od takvog (takvih) društva-društava treba uzimati genetski materijal (larvice) za proizvodnju budućih matica. „Pozitivne“ osobine takvih društava (ima ih 17) je najbolje opisao poznati pčelar praktirač i pisac Vojin Todorović u svojoj knjizi „Praktično pčelarstvo“.
b) Presađene larvice (što manja starost, 12 – 14 sati starosti larvice) na specijalnom ramu u kome su počeci matičnjaka treba staviti u sredinu odgovarajućeg društva koje „vri“ sa pčelama spremnim da odgovarajućom hranom (matična mleč) hrane dodate-presađene larvice. Obično se preko takvog društva (ja to obavezno radim) odozgo na ramove stavlja medno-polenska pogača da bi prijem kao i hranjenje mladih larvica bio što bolji i uspešniji. Larvica treba da „pliva“ u obilju hrane-mleča. I to je jedan od izuzetno bitnih uslova za dobijanje kvalitetnih matica.
v) Za odgovarajući broj matičnjaka potreban nam je i odgovarajući broj oplodnjaka ili nukleusa. Moji četvorodelni oplodnjaci „primaju“ po jedan ram sa medom, polenom i zatvorenim leglom sa pripadajućom pčelom. Pregradni zidovi se lako vade, pa je laka i mogućnost spajanja (pripajanja) onih ramova sa pčelom odakle je matica uzeta za zamenu u nekom društvu ili formiranje novog društva. Nukleusi koje posedujem i koje takođe koristim kao oplodnjake su mi na 6 ramova.
Dodavanje matičnjaka na drvenoj pločici je lako jer su uglavljeni između satonoša i lako se „vidi“ da li je mlada matica izašla ili je matičnjak iz samo „njihovih“ razloga progrižen sa strane. Čak i kada se matica vrati sa parenja i pronese, nije sve „gotovo“. Tek tada vršim rigoroznu kontrolu i to najpre vizuelno gde gledam njen opšti izgled (veličinu, „ponašanje“, noge, krila…) a zatim i pokazno (treba malo više vremena da prođe) kroz kvalitet legla i njegovu kompaktnost. Ako je sve u najboljem redu, tek onda vršim zamenu u odgovarajućim društvima ili vršim formiranje novih društava. Deo matica mi ostaje i u nukleusima koji mi ih preko zime „čuvaju“. Nikada se ne zna kada matica može da zatreba. Matice nikada nisam delio na mlade i stare već isključivo na dobre i loše, s tim što dobra matica vremenom postaje loša, a loša nikada ne može da bude dobra.
g) U pribor za dobijanje matica (onaj koji ja koristim) spada: ram izolator za maticu majku, uramljena matična rešetka sa limom na izvlačenje i uvlačenje, kalup od kruškovog drveta za pravljenje početaka matičnjaka, drveni ram za smeštaj matičnih čaura, originalna kineska igla za presađivanje larvica, nosač rama sa matičnjacima, drveni ili plastični kavezi za dodavanje ili transport matica, boja za obeležavanje matica. Što se boje tiče svaka godina „nosi“ odgovarajuću boju. Ima ih 5 i to: bela, žuta, crvena, zalena i plava. Po međunarodnom sistemu obeležavanja bela boja predstavlja godinu koja se završava cifrom 1 ili 5, žuta 2 ili 7, crvena 3 ili 8, zelena 4 ili 9 i plava 5 ili 0.
d) Bez određenog znanja (praktičan rad, stručne knjige, predavanja…) nema ni odgovarajućeg uspeha u proizvodnji. Moja najveća prednost u dobijanju ovakvih (željenih) matica je u sledećem:
– dobijam matice iz željenih društava,
– znam sa kakvim „materijalom“ vršim zamenu ili formiram nova društva,
– matice su mi uvek „tu“ – na dohvat ruke, ne preživljavaju nikakav transportni stres zato što su proizvedene na baznom pčelinjaku…,
– obeležavam ih odgovarajućom bojom (u zavisnosti od godine) tek onda kada „sazre“ – mirno šetaju po ramu, ne „jure“ pa nema ni opasnosti da ih pčele posle hvatanja, obeležavanja i vraćanja u svoju „kuću“ uklupčaju – uguše.
Smatram da tematici proizvodnje matica treba pokloniti pun tekst vezan isključivo za ovu tematiku, a ja sam „pokušao“ da na neki svoj način opišem način dobijanja matica sa kojima sam u potpunosti zadovoljan. Moja tehnologija dobijanja matica je tzv. „Novozelandska“ metoda. Napominjem da umesto 28 matičnjaka na letvici rama (standard Apicentra) ja imam 20 – 24. Ovako dobijeni matičnjaci su po pravilu krupni, a takođe i matice koje se u njima nalaze. Napominjem da je Novozelandska metoda ustvari simuliranje tihe smene gde u jednom društvu, uz prisustvo postojeće matice u gornjem delu istog imamo nesmetano negovanje dodatih larvica, a budućih matičnjaka koje ćemo dodati onde gde je to i potrebno (oplodnjaci, nukleusi…). S obzirom da ima više metoda uzgoja matica smatram da svaki od uzgajivača treba da „radi“ sa onom koja mu najviše odgovara, a uzgred i daje najbolje rezultate u kvalitetu…
.jpg)
Ako smo sve ove radove (pripreme društava za pašu, uzgoj matica, formiranje oplodnjaka…) odradili kako treba, ostaje nam da uz mir na pčelinjaku, bez nepotrebnog otvaranje košnica (znatiželja početnika) i veselo zujanje naših krilatih ljubimica osetimo dobro znani dah mirisa bagrema nošenog povetarcem i uz setne zvuke romanse „Šušti, šušti, bagrem beli“ razmišljamo o fizički najtežem i najslađem poslu – vrcanju punih nastavaka.
Šalje se...