SPOS
Savez pčelarskih organizacija Srbije

Svakom od perioda razvoja pčelinjih zajednica mora se posvetiti posebna pažnja. Radove treba prilagođavati trenutnim okolnostima u kojima pčelarimo, jer je svaka pčelarska godina priča za sebe. U godinama kao što je ova, kad povoljni vremenski i pašni uslovi ubrzaju prolećni razvoj pčela i maksimiziraju ga pre glavne paše, za održavanje pčela u radnom raspoloženju nisu dovoljni uobičajeni radovi kao što su: proširenje plodišta, upošljavanje mladih pčela na gradnji saća i dodavanje medišnih nastavaka. Demariranjem zajednica se za izvesno vreme može odložiti preteći rojidbeni nagon, ali ove, po svemu sudeći izuzetno rojne godine i ono neće biti garancija da pčele neće započeti negovanje matičnih larvi. 
U pčelarskoj literaturi opisane su mnoge metode korišćenja paša i sprečavanja prirodnog rojenja pčela. Najčešće se preporučuje da pre početka paše maticu treba ograničiti, čime se navodno racionalnije koristi paša i sprečava prirodno rojenje. Po mom mišljenju, to je potpuno pogrešno i u savremenom pčelarstvu neracionalno. Moja pčelarska praksa me je uverila da pre početka glavne paše (bagremova, livadska, lipova…) maticu ne treba ograničavati, već joj prostora dati!
Dvadesetak dana pre očekivanog medobranja na prvoj glavnoj paši, zajednice pčela koje su se uspešno razvijale, približile su se i maksimumu legla, ili ga dostigle. Od tada se površina mladog legla i bez naših intervencija smanjuje, pa zbog toga svakim danom masa tek izleženih pčela ostaje nezaposlena. Plodište za njih postaje pretesno, a u medištu bez nektara za njih nema posla. Zato najčešće miruju u grozdovima u prostoru između okvira i podnjače, očekujući dozrevanje matičnjaka i zov prirode da nastave produžetak vrste. Ne zadugo i eto roja „kad mu vreme nije“!
Umesto ograničavanja matice i hranjenja pčela sirupom (dvadesetak dana pre očekivanog medobranja) dajem matici prostor za proširenje legla, a kod pčela simuliram rojenje koje one i žele. 
Na dotadašnje modifikovano plodište (koje kod mene čine standardni LR i jedan Fararov nastavak), dodajem još jedan nastavak sa kvalitetnim praznim izgrađenim saćem i jednim okvirom mladog legla, da ga pčele sa maticom što pre zauzmu. Kad se to dogodi, bivše plodište i novododati nastavak u kojem matica već polaže jaja, razdvajam matičnom rešetkom. Takvo stanje zadržavam narednih 5-6 dana, da pčele u donjem delu obezmatičenog plodišta imaju bliski kontakt sa svojom maticom i da mlado leglo koje neguju prestari za mogući odgoj prisilnih matičnjaka. Tada iznad bivšeg plodišta, a ispod matične rešetke i dodatog nastavka u kojem matica intenzivno polaže jaja, dodajem medišnin nastavak. On svojom zapreminom i mladim saćem definitivno razdvaja oba plodišta. Zajednica pčela je praktično podeljena, bez bilo kakve pregrade, sem jedne matične rešetke. Pčele u donjem obezmatičenom plodištu, pokrivaju i greju zrelo leglo, a mlade pčele koje iz njega izlaze regrutuju se za negovanje sve obimnijeg mladog legla kod njihove matice, ali u „drugoj kući“. Takvo usmeravanje rada pčela u snažnoj zajednici aktivira sve pčele i drži ih u maksimalnom radnom raspoloženju. Ako u rojnim godinama, kao što je ova, pčele „polude“, pa ipak reše da krenu u rojenje i neguju matične larve, to mogu učiniti jedino u gornjem plodištu gde je matica i mlado leglo, odnosno gde po mojoj želji stvaraju jezgro buduće mlade zajednice. 
Takvi, najčešće kvalitetni rojidbeni matičnjaci, u novoformiranom plodištu mogu se iskoristiti, jer početkom medenja novoformirani roj odvajam od roditeljske zajednice. Maticu iz roja vraćam u bivše plodište proizvodne zajednice, čije je pčele primaju kao spasioca i sa neverovatnim radnim elanom kreću u obnovu zajednice i korišćenje paše. 
Pčelari i moji učenici koji prate moju tehniku rada najčešće pitaju: Koliko će oslabljena roditeljska zajednica posle oduzimanja roja doneti meda u glavnoj paši? Moj odgovor je da se to ne može nikad sigurno predvideti, jer unos nektara pre svega zavisi od vremenskih uslova tokom cvetanja medonoša. Postoji i mogućnost loše prolećne paše, pa nema dovoljno unosa ni za same pčele. I u tom slučaju, izrojavanjem snažnih zajednica pre (nikad sigurne paše) ipak se nešto dobija. U godinama kad paša uspe, moje proizvodne zajednice koje su dale roj pre paše uneće nešto manje meda nego druge u punoj snazi i radnom raspoloženju, ali dobijen roj i potpuna kontrola zajednica na rojidbeni nagon su dovoljna kompenzacija za možda manji nešto manji unos sa glavne paše. Pored toga, ako rani roj sa mladom maticom kasnije spojim sa roditeljskim društvom, takve zajednice mogu doneti izuzetno visoke prinose na letnjim pašama i one vrlo snažne i sa dovoljnim rezervama hrane ulaze u period zimovanja.
Nikako ne znači da samo ovako treba raditi. I sam svoju tehniku rada uvek prilagođavam okolnostima svake vrste u kojima pčelarim, pa svakome predlažem da svoje pčelarenje prilagodi svojim uslovima i mogućnostima. Ali, bez obzira na sve razlike, za pčelare je bila i ostala dilema kako najefikasnije sa snažnim zajednicama koristiti intenzivne paše, a rojenje držati pod kontrolom, jer, ako nema kontrole roja – skupo se plaća pčelarska škola!