U SSSR-u je, potpuno razumljivo s obzirom na klimatske prilike, posvećivana posebna pažnja izučavanju zimovanja pčela. Uspešno zimovanje pčela jedan je od osnovnih uslova za iskorišćavanje prolećne i letnje paše. Samo jaka pčelinja društva mogu da budu visoko produktivna. Po pitanju istraživanja zimovanja pčela posebno se ističe rezultatima svojih ogleda S. Rozov. Iznećemo neka njegova gledanja. S. A. Rozov posebnu pažnju posvećuje izvođenju mladih pčela za prezimljavanje koje počinje od druge polovine leta. Posebno je važno da se u to vreme stavljaju u pčelinje gnezdo satovi pogodni za polaganje jaja uz obaveznu primenu nadražajnog prihranjivanja, otklapanja voštanih poklopčića, ili uz prisustvo kvalitetne paše. Za obezbeđenje kvalitetnih mladih pčela za zimu Rozov je uspeo da poveća količinu legla u društvima obezbeđenjem jesenje nadražajne paše. Ogledi na Pčelarskom institutu, ukrajinskoj pčelarskoj stanici kao i na više sovhoza, pokazali su da je to potpuno izvodljivo, kad se posle žetve strnina obavi zasejavanje medonosnih biljaka, a isto tako i zasejavanje medonosnih biljaka između redova voćaka. Slične rezultate imamo i mi u našoj zemlji dobijene setvom facelije. Povećanje količine pčela za zimu po Rozovu može se postići i za vreme letnjih paša formiranjem veštačkih rojeva sa starim, dotrajalim maticama i kasnijim njihovim spajanjem sa osnovnim društvima. Spajanje ovako formiranih rojeva sa normalnim društvima omogućava povećanje njihove jačine za 0,8 – 1,2 kg pčela (u proseku je to oko 10 000 radilica). Interesantna su ispitivanja koja je obavio O. S. Lavov a koja se odnose na rokove i karakteristike obrazovanja i razmeštaja zimskog pčelinjeg klubeta. Pomenuti autor je utvrdio da se slaba pčelinja društva skupljaju u zimsko klube kada spoljna temperatura vazduha padne na 13 °C, društva srednje jačine na 10 °C, a jaka društva kad temperatura padne na 7 °C.
Što se tiče razmeštaja klubeta na saću isti zavisi od prisustva poslednjeg jesenjeg legla. Tako, ako do zahlađenja dođe kada u gnezdu ima još legla, klube će se formirati na saću (centar klubeta) i na okvirima najbližim leglu.
Dalje, obrazovanje klubeta u društvima u kojima nema legla uslovljeno je jačinom pčelinjeg društva. Jako pčelinje društvo formiraće klube u blizini leta jer je pčelama potrebna velika količina svežeg vazduha. Slaba društva obrazuju klube uglavnom u najtoplijem delu gnezda tj. u sredini ili ka zadnjem zidu košnice. Što se tiče mesta na kome se obrazuje zimsko klube, Rozov je došao do nove konstatacije. Naime, zimsko klube nije vezano za mesto na kome se nalazi najveća količina hrane u košnici kako se to nekada tvrdilo. On je ustanovio da je u prvoj polovini zime oko 50 – 60 % pčela iz klubeta razmešteno u praznim ćelijama saća. U drugoj polovini zime u praznim ćelijama saća Rozov je nalazio od 20 – 30 % pčela.
Na osnovu napred dobijenih rezultata i ispitivanja nužno se nameće potreba, da se na najpogodniji način izvrši i raspored rezervne hrane u košnici. Tako, za praksu, znači da rezervna hrana u košnicama sa jakim društvima treba da bude bliža letu (okviri sa većim mednim vencima), a u srednje jakim i slabijim društvima u sredini, odnosno u zadnjem najtoplijem delu gnezda. Ogledima je utvrđeno da je temperatura klubeta tesno zavisna od temperature spoljaš njeg vazduha. Utvrđeno je da je najstalnija temperatura, sa najmanjim kolebanjima u klubetu onda kad u društvu ima legla. Istraž ivači ukazuju i na činjenicu da na pčelinjaku postoje „topla“ i „hladna“ pčelinja društva, što znači da je pod istim uslovima temperatura klubeta u nekim društvima u toku zime viša, a u drugim niža. Za praksu je ovo važno jer u prvim se ranije javlja prvo zimsko leglo.
Nagla kolebanja temperature klubeta pojačavaju se zimskim prihranjivanjem pčela što izaziva priličnu uznemirenost društva. Tako, neposredno posle zimskog prihranjivanja, temperatura se u klubetu povećava, a smanjuje se na normalni nivo tek posle 15 časova. Iz ovog se može izvući zaključak da pčele zimi ne treba često prihranjivati, jer ih prihranjivanje izvodi iz stanja mirovanja, što ima za posledicu povećanje potrošnje zimskih zaliha hrane. Ovo se odnosi i na praksu pčelara da preko zime iznad klubeta konstantno obezbeđuju šećerne pogače ili šećerno–medno testo, te se blagovremeno jesenje obezbeđenje zimske zalihe hrane preporučuje kao vrlo uspešna akcija za prezimljavanje.
Poznato je da pčelama i preko zime treba voda. Vodom se pčele snabdevaju iz meda, jer med ima veliku sposobnost da upija vlagu iz vazduha (higroskopnost). Profesor Celjeski je utvrdio da je med u otklopljenom komadu saća, postavljenog u kraj pčelinjeg gnezda, tako da pčele ne mogu da dolaze do njega, dobio u težini na temperaturi od 12 °C za 24 časa više od 50 %, dok je na temperaturi od 30 °C do 35 °C dobio samo 16,7 % svoje prvobitne težine. Obavljena su opsežna ispitivanja sa zimovanjem pčela u proširenim međuokvirnim ulicama (umesto 12 mm, širina ulice je bila 16 mm). Rezultati su bili pozitivni jer su pčele bolje zagrevale jedna drugu i za 30 % manje trošile hranu. Takođe, izumiranje starih pčela u ovakvom klubetu bilo je manje nego kod zimovanja sa standardnim ulicama. Dokazano je da pčele u zbijenom zimskom klubetu troše najmanje hrane. Da bi utrošile što manje hrane treba im obezbediti mir. Ovim se odlaže pojava ranog legla u društvu, koja izaziva prelaz pčela iz prividnog mirovanja u radno stanje, a time i do vodi do naglog povećavanja potrošnje hrane.
Prema ispitivanjima Rozova, jedan kilogram pčela potroši u radnom periodu, ali bez legla, oko 44 g meda za 24 časa, dok se na leglo utroši 2,5 puta više nego što je težina hranjenih larvi. Na primer, za izvođenje jednog kilograma pčela (oko 10 000 radilica) potroši se 2,6 kg meda. Društvo od 16 – 20 hiljada pčela potroši za dva meseca (u novembru i decembru) 0,7 kg meda, u januaru 0,9 kg, u februaru 1,2 kg, a u martu 1,9 kg meda. Društva koja iz bilo kojih razloga loše zimuju srazmerno troše više hrane od normalnih, a takođe slabija društva troše srazmerno više hrane u upoređenju sa jačim.
Opšte je poznata činjenica da kvalitet hrane utiče na prezimljavanje kao i na radnu sposobnost društva u prolećnom obnavljanju. Zimovanje pčela na medu pomešanom sa medljikom opterećuje crevni kanal pčela, izaziva proliv, pa i uginuće. Da bi se olakšalo zimovanje pčela na lošoj hrani sovjetski istraživači preporučuju prihranjivanje pčela tzv. „zakišeljenom“ hranom. Za spremanje takve hrane u SSSR-u preporučuju sledeći recept: pripremiti odvar od kiseljaka (Rumex acetosa) ili od žutike (Borberis vulgaris). Odvar se sprema tako da se na 10 litara vode doda 2 kg žutike ili kiseljaka, sve dobro prokuva, a potom procedi. Na količinu odvara (po zapremini) dodati šećer, dobro promešati da se rastvori šećer i u toplom stanju davati pčelama. Ovakva hrana potpomaže pročišćavanje crevnog trakta.
Za pojenje pčela preko zime, što se uglavnom odnosi na društva koja zimuju u zimovnicima, sovjetski istraživači preporučuju da se iznad zimskog klubeta postavi flašica s vodom. Od grlića flašice polaze fitilji ili gaza sprovedeni u ulice klubeta preko kojih se pčele snabdevaju potrebnom vodom u zimskom klubetu.
Preuzeto iz časopisa Pčelar, br. 11–12 iz 1967. godine
Šalje se...