SPOS
Savez pčelarskih organizacija Srbije

Pčelari koji prate moj serijal zapazili su da se metode rada, koje primenjujem na mojim pčelinjacima, uklapaju u opšte principe pčelarenja, ali da su uopštene i bez recepta po kom „treba“ pčelariti. Upravo ta fleksibilnost mojih pčelarskih metoda ostavlja prostor za individualno znanje i intuiciju svakog pčelara da u svojim uslovima i prema sopstvenim mogućnostima najracionalnije vodi svoje zajednice. U tome i jeste poenta, sva draž i ključ uspeha savremenog pčelara. 
Samo pčelar koji poznaje biologiju pčela, oseća „duh“ pčelinje zajednice i koji može da u različitim okolnostima predvidi njeno ponašanje i na njega adekvatno reaguje, sa velikom verovatnoćom postiže cilj zbog kojeg pčelari. Svi drugi koji očekuju da im se sve napiše ili kaže kako uspešno pčelariti, gotovo nikad to ne postignu. Zato ću i ovom prilikom pokušati da na svoj način odgovorim na pitanje koje mi je, od polovine maja do polovine juna postavilo više pčelara. Zašto se pčele roje, iako su oni preduzeli sve mere sprečavanja rojenja – onako kako knjige pišu?
Lepo je i korisno što pčelari čitaju i uče se na tuđem iskustvu, ali pčelarenje nije knjiga pročitana, jer nepoznate „dubine“ košnice vekovima kriju tajne pčelinjih zajednica. Jedna od njih je i prirodno rojenje, koje je od posebnog značaja za pčelare, pa oni sve čine da je otkriju. Mnogi naučnici su ispitivali predrojevno i rojevno stanje zajednica i došli do različitih teorija. Gerstung (1891) je predložio teoriju koja predstavlja društvo sa maksimalnom populacijom pčela hraniteljica, koje čine kritičan faktor rojenja, jer proizvode višak hrane za proporcionalno smanjenu površinu mladog legla. Demuth (1921) je smatrao da je pretrpanost plodišnog dela košnice leglom i pčelama glavni uzrok rojenja. Colin Butler (1952) je postavio teoriju po kojoj matice proizvode supstancu poznatu kao LJueens Mandibular Pheromones (LJ.M.P.). Kada je pčelama radilicama ova supstanca dostupna u dovoljnim količinama, pčele ne grade matičnjake. U suprotnom, kada supstancu dobijaju u nedovoljnim količinama, dolazi do rojenja. Ova teorija je eksperimentalno dokazana. Lično sam je prihvatio i sa uspehom je koristim kod formiranja odgajivačke zajednice sa maticom. Maticu ograničim u nastavku na podnjači, iznad matične rešetke postavljam dva medišta sa ramovima punim otvorenog meda. Iznad njih je preuređeno plodište puno mladih pčela hraniteljica. Do njih matična supstanca ne dopire ili je ispod potrebnog praga. Rezultat toga je prihvatanje presađenih larvi i uzgoj matičnjaka. Derek J. Gue (1998) je objavio novu teoriju o uzroku rojenja pčela. On tvrdi: „Feromon roja proizvode pčele hraniteljice u brojnom, zdravom pčelinjem društvu za vreme sezone rojenja i taj feromon je jači od svih ostalih faktora“. 
I mnogi priznati pčelarski praktičari izneli su svoje stavove o uzrocima prirodnog rojenja pčela, ali ono i dalje ostaje misterija u nepoznatim dubinama košnice! Po mom skromnom mišljenju, rojenje pčela je zakon prirode i pčele se roje zato što žele da se roje! Roje se jer je reprodukcija vrste najuzvišeniji cilj njihovog postojanja. Za taj praiskonski nagon ne postoji samo jedan uzrok, već je potrebno da se u određenim okolnostima ostvari više povoljnih uslova. Pre svega, neophodno je da pčelinja zajednica postigne svoj pun razvoj prema svojim genetskim osobinama, ali i prema veličini staništa u kojem živi. Priroda je podesila da se maksimalni razvoj pčela uklapa u period kad na određenom području cveta dovoljno medonoša, na kojima će i roj i roditeljska zajednica obezbediti neophodne rezerve hrane za preživljavanje. Takav sklad okolnosti pčele neće propustiti, jer kruna njihovog napornog rada, vekovima usklađivanog prema mnogim faktorima, su završne pripreme i sam čin rojenja! Iza pozornice u prepunom staništu, rojne pčele uzimaju rezerve hrane iz saća koje će uskoro napustiti. Kad se i to dogodi onda više čekanja nema! Sa majkom maticom bujica pčela navire kroz leto košnice žureći u beskrajno plavetnilo sunčanog dana i početak novog zajedničkog života. Pčelar ih gleda i shvata da se pred njim u bujici do transa uzbuđenih pčela dešava nešto posebno, nešto uzvišeno. On treba da razume njihovu radost i beskrajnu sreću koja ih opija u kružnom letu, kojim završavaju praiskonsku želju svih generacija da opstanu dok ima sunca i večnosti! 
A kako pčelar da opstane, kada tim fascinantnim izlaskom rojeva gubi svoj celogodišnji profit od pčelarenja? Ko radi, taj i greši, ali na greškama se uči i one se ne bi smele ponavljati. Zato pčelar u svom budućem radu treba da što više upozna saznanja o životu i pravilima pčelinje zajednice i da koristi svoja i iskustva drugih pčelara. Pored toga, savremen pčelar mora znati da su u pčelarenju neophodna korigovanja, čak i pčelarskih „istina“, uvek prema vremenu i stalno promenljivim okolnostima u kojima pčelari. Pčelarstvo je i zanat i umetnost u uzgajanju pčela i rukovanju njima, a kanalisati zakone pčelinje prirode i podrediti ih interesima pčelara nimalo nije jednostavan posao. 
Ali kada pčelar nauči da se raduje svojim uspesima, da podnosi loše pčelarske godine, svoje propuste i razočaranja, tad je to već pravi pčelar, a pravog pčelara ne može da pokoleba misterija rojenja iz nepoznatih dubina košnice!