SPOS
Savez pčelarskih organizacija Srbije

Šta za pčelara ima lepše i prirodnije nego da po završetku aktivne sezone odmor provodi u planini i opet pored pčela. Upravo na takvom odmoru, u divljini Sokolskih planina, zateče me rano septembarsko jutro. Prvi zraci sunca probiše se kroz krošnje hrastova, okupaše vodopad i padoše na glatku površinu jezera, ispod manastira. Magla poče da uzmiče od sunca, kojem prepusti proplanak i na njemu kao niz ždralova poređane košnice. Njihovi stanari, krilati farmaceuti, poranili i na cvetovima otave dočekali prvo sunce, izbegavajući kapi rose, koje su umivale medonosno bilje i zvonile u travi. Ispred mene, na visokom panju odsečenog hrasta, livadski med i hladna voda sa obližnjeg kladenca. 
–Dedaaa… Gde si, dedaaa! Hoćemo meda – zagrajaše unuci, remeteći jutarnju tišinu i zabadajući prstiće u med boje zlata. 
–Samo se vi sladite, golubovi moji. Uvek deda ima za vas meda. 
To me vrati u prošlost kad sam bio dete i pored svog dede i oca išao kroz pčelinjak, sa umazanim rukama od zaperaka punim tek unetog nektara. Sada se pitam: Mogu li ja, mogu li i svi drugi pčelari da deci i unucima i svim ljubiteljima pčelinjeg dara, ponude pravi med? Med iz čiste prirode. Med iz prirodnog saća u svom izvornom obliku. Med bez ostataka svakojakih „lekova“. Med zreo i čuvan u čistim, odgovarajućim posudama i prostorijama. Med kojim ćemo se ponositi u svim prilikama, u kućama i na pčelarskim sajmovima. Med koji neće biti samo za lokalnu upotrebu. Med ne svetski, a naš, već naš, a bolji od svetskog! Takav med, koji će u potpunosti odgovarati Hipokratovim rečima: Hrana neka ti je lek, a lek neka ti bude hrana. Zašto to ne bi mogli? 
Pčelari nekih zemalja, i iz našeg okruženja, to već postižu. Nemaju oni ni čistiju prirodu, ni pogodnije pašne i klimatske uslove. Ne vole oni više pčele od nas. Nisu oni ni talentovaniji, ni sposobniji. Ali su organizovaniji! Iz te organizovanosti sledi njihova obaveštenost, znanje stečeno u pčelarskim školama i institutima. Imaju pčelarski kodeks, pčelarski moral, disciplinu, državnu podršku i uspešan marketing. Jednom rečenicom rečeno, kod njih vlada red i rad kao kod pčela. 
Kod nas te organizovanosti nema, odnosno nema je na tom nivou. Svako se bavi sobom. Čini se da u našem SPOS-u malo koga zanima što dosta pčelara koristi osnovni pčelarski pribor (košnice, centrifuge, ambalažu i drugo) u kojem se praktično ne može dobiti med bez rezidua. To su mahom stariji pčelari praktičari, koji se zadovoljavaju postignutim, jer nemaju snage i volje da modernizuju i povećavaju proizvodnju. Mlađi bi hteli, ali ne znaju kako, jer ih za to niko ne školuje. Mi smo retka država sa proklamovanim ozbiljnim namerama koja nema pčelarski institut i redovno školovanje budućih pčelara. Prepušteni sami sebi, mladi su prinuđeni da pčelarsko znanje stiču sami iz naše pčelarske literature, koja podseća na Resavsku prepisivačku školu, koja uglavnom piše kako se pčelarilo u davno prošlom vremenu. Pčelarska predavanja i savetovanja, na kojima bi mladi pčelari trebalo da se edukuju o najnovijim pčelarskim dostignućima u oblasti apitehnike i zaštite pčela od nametnika i bolesti, su neretko na vrlo niskom stručnom nivou. Umesto dokazanih pčelara praktičara i pčelarskih naučnika, pojavljuju se predavači kojima je nepoznata savremena praksa, ekonomija i marketing u pčelarstvu. Neki od predavača se i ne bave pčelarenjem. 
Pitam se zašto su naši pčelari mahom neobavešteni o kreditiranju njihove proizvodnje. Ni ja, na čijem se pčelinjaku dve godine vrši selekcija na higijensko i negovateljsko ponašanje pčela, ne znam ko u Srbiji određuje uslove za uzgoj selekcionisanih matica. Ko kontroliše te proizvođače? Ko izdaje i što je još važnije, ko priznaje te sertifikate? Suviše se magle razlilo po pčelarskoj Srbiji. Pojedincima ona donosi profit, jer je prodaju pčelarima! Kako pčelari da kontrolišu kvalitet voska i svakakve preparate (nelegalnih proizvođača) za stimulaciju i zaštitu pčela od varoe i bolesti? Kako i od koga pčelari da saznaju kakve uslove treba da ispune da mogu proizvoditi, prevoziti, izvoziti, pakovati i prodavati svoj med? Ukoliko te uslove ne ispune, nema ni potvrde veterinarske inspekcije, ali ima sankcija. 
Zašto u ministarstvu poljoprivrede (valjda smo i mi pčelari poljoprivrednici) nemamo pčelara koji će lobirati za nas? Narodna poslovica kaže: Ako dete ne plače, majka ga se ne seća. 
Izgleda da se pčelara najmanje seća veći deo njihovog rukovodstva, sem na pčelarskim slavama, na kojima stiču popularnost. Ako tako nastave, onda uskoro nećemo imati pravog meda ni za slavski kolač i posluženje! Zašto je kod nas tako? Dokle će biti tako? Kad će se dići ova pčelarska magla? 
–Dedaa… Gde si, dedaaa – zovu unuci. Uradimo nešto zbog njih! Možemo mi da imamo med kao zlato. Naš, a bolji od svetskog!