U većini naših krajeva pčelarska sezona obično počinje krajem marta ili u početku meseca aprila. U to vreme naši stari pčelari prostokošničari, obavljali su prvi pregled svojih košnica. Kadili su ih i gledali, da li društva imaju legla i kakvo je. Plesnive satove i satove sa trutovskim ćelijama podrezivali su, da bi ih pčele obnovile i u čistom gnezdu produžile rad. Po tome, za koje vreme pčele obave ovaj rad, ocenjivana je sposobnost i jačina društva, kako za umnožavanje, tako i za uspešno iskorišćenje glavne paše. Ovaj posao nije obavljan napamet ili samo po nekom običaju, nasleđenom od starina. On stvarno odgovara razvoju vremenskih prilika, postepenom otopljavanju, a u vezi s tim, i razvoju biljnog sveta. Tada masovno cvetaju: crni trn, xanarika, razne vrste voća, brest, jasen, klen, maslačak i drugo bilje.
Napredni pčelari pažljivo prate vremenske prilike i rad svojih pčela i, razume se, u vezi s tim odstranjuju i zamenjuju faktore koji negativno deluju na život pčelinjih društava i nastoje da se ova normalno razvijaju i ojačaju do maksimuma pre glavne paše (bagrem, malina i dr.), koja već nastupa u narednom mesecu. Ovo nastojanje je od velikog značaja za proizvodnju, jer u toj paši, uglavnom, učestvuju kao sabiračice nektara pčele radilice, izvedene iz jaja snešenih od oko 20. marta do kraja aprila. Ukoliko spoljašnji i unutrašnji uslovi budu povoljniji i matica u to vreme snese više jaja utoliko će društva u polovini maja biti jača i sposobnija za intenzivno korišćenje paše i proizvodnju meda. Zbog toga je vrlo važno, da napredni pčelari blagovremeno obezbeđuju uslove za intenzivan rad matica, tj. da proizvodna društva uvek imaju meda i cvetnog praha u izobilju, dovoljno prostora za neprekidno proširivanje legla i puno prostora za smeštanje svežeg cvetnog praha i nektara, i to na mestima koja najviše odgovaraju ponašanju pčela.
Rejon legla se nalazi u sredini gnezda i ima oblik kugle. Obično krajem marta obuhvata 3–5 središnih satova. U toku aprila širi se i na kraju meseca zahvata 8–10 satova. Pčele najradije proširuju leglo na gore.
Sabiračice rezerve cvetnog praha stavljaju u prazne ćelije iznad i oko legla u obliku uske trake. Kada cvetnog praha ima u izobilju, onda višak ove hrane stavljaju u prazne ćelije ispod legla i u prazne ćelije satova do rejona legla s jedne i s druge strane. Kada je i to sve puno, onda ga ostavljaju tamo gde nađu praznog mesta. U tim slučajevima se kaže da cvetni prah blokira leglo.
Iznad i iza aktivnog prostora za leglo, pčele obično deponuju med, ali ga, kad u tom prostoru nema praznih ćelija, deponuju i u rejonu legla, što, razume se, ometa normalan tok razvoja legla.
Intenzivan rad matice u ovo vreme zavisi u prvom redu od nje same, od njene sposobnosti da zadovolji potrebu društva i odgovara nastojanjima pčela radilica, koja se sastoje u obilnom hranjenju i pripremanju ćelija koje matica treba da zaleže. Ako ona te sposobnosti nema, uzaludna će biti i nastojanja pčela, i nastojanja pčelara. Zbog toga se i preporučuje, da se loše matice ne uvode u zimu ili da se, ako njihov loš kvalitet nije u jesen zapažen, likvidiraju u februaru ili u martu.
Drugi važan faktor je rezervna hrana, med i cvetni prah. U svakom društvu i u svako doba, pa i u mesecu aprilu treba da ima dosta (u izobilju) rezervne hrane. Društva nikad ne treba ostaviti da životare, da žive od momentalnog unosa. To uostalom kazuje i sam nagon pčela da neumorno pripremaju rezervu hrane. Rezerva hrane je naročito važna za mesec april, kada društva svakodnevno troše velike količine meda i cvetnog praha i kada ima dana kada pčele zbog nevremena ne mogu da opšte sa okolinom. Radi toga napredni pčelari, čim primete da se rezerva meda u košnici smanjila ispod deset kilograma, popunjavaju je ili dodavanjem satova s medom ili obilnim prihranjivanjem gustim šećernim sirupom, spravljenim od tri dela šećera i dva dela vode (3:2). Pored toga, kišnih dana ili kada su pčele iz nekog razloga sprečene da opšte s okolinom, daju uveče svakom društvu po 200 g žitkog šećernog sirupa (1:1) i na taj način onemogućuju da dođe do poremećaja u radu društva, do kojeg dolazi usled izostajanja unosa sveže hrane.
U našim prilikama, u aprilu pčele obično same obezbeđuju cvetni prah, kako za momentalnu potrebu, tako i za rezervu u slučaju nevremena. Pa ipak se ponekad desi, da se ne pripremi dovoljna rezerva. U tom slučaju društvima treba davati pogače (testo) sa zamenama cvetnog praha (kvasac) ili šećerno-mlečnu hranu.
Niukom slučaju ne treba dozvoliti da unosi nektara i cvetnog praha blokiraju leglo, odnosno da zauzmu ćelije koje su pčele pripremile za leglo. Kad pčele masovnije počnu da popunjavaju cvetnim prahom ili medom ćelije satova do krajnjih satova s leglom, onda je to znak da gnezdo, odnosno rejon legla treba proširiti. Kod DB košnica ili košnica pološki između tih satova i satova s leglom treba staviti po jedan okvir s izgrađenim satom (prvenstveno starijim). U početku, dok se vreme dobro ne stabilizuje, bolje je da se u jedan mah leglo proširi samo s jedne strane.
Ako pčelinjak ne raspolaže dobrim starim satovima, onda se mogu davati i mladi, u prošloj godini izgrađeni satovi. Ali, ako nema ni ovih, onda se moraju davati i okviri s učvršćenim satnim osnovama. Razume se, da pri tome treba imati u vidu:
1) Da okvir treba ožičiti, i to: DB normalne okvire sa po pet horizontalnih žica, Langstrotove okvire sa po 4 horizontalne žice i Fararove okvire (poluokvire) sa po tri horizontalne žice (ovo važi kod horizontalnog ožičavanja, ali se danas sve više preporučuje vertikalno ožičavanje i armiranje saća kod svih košnica nižih okvira – primedba urednika);
2) Da se dobijaju dobri satovi kad se ranije uvučene žice zategnu i sat umetne i učvrsti onda kad su satne osnove potrebne. Nameštene satne osnove ne treba dugo da stoje;
3) Da satne osnove pre postavljanja i učvršćivanja treba oprati u mlakoj vodi, i osušiti;
4) Da će se sat brzo izgraditi i osposobiti za namenjenu svrhu kada se okvir sa učvršćenom satnom osnovom prvo stavi u sredinu rejona legla, između dva okvira s poklopljenim leglom (danas se preporučuje stavljanje između okvira sa mladim leglom – primedba urednika) i tu ostane 24 časa i zatim uzme i stavi tamo gde je potreban (između poslednjeg okvira s leglom i okvirom s cvetnim prahom), ali sve to s tim, da se tom društvu istog dana predveče da hranilica sa najmanje jednim litrom šećernog sirupa (3:2).
Pod mnogokorpusnim košnicama podrazumevamo: Langstrotovu košnicu sa po 8 ili 10 okvira u svakom korpusu (telo), Fararovu sa plitkim četvrtastim telima i Canderovu sa po deset okvira u svakom korpusu. Kod ovih košnica sve radnje (proširivanje gnezda i legla itd.) obavljaju se uglavnom celim telima (korpusima).
Pčelinja društva mogu prezimljavati u jednom ili više korpusa. Po profesoru G.F. Taranovu, kada društva zimuju u dva korpusa, rano u proleće, u uslovima SSSR, donji korpus treba odstraniti, jer pčele rano u proleće u jednom korpusu imaju povoljnije toplotne uslove i odgajaju 10–12% više legla nego u košnicama s višim okvirima.
Kada pčele u daljem toku prolećnog razvoja dobro posednu sve okvire u novom korpusu, onda, da ne bi došlo do ograničenja legla i razvoja društva, treba dodati drugi korpus s ispravno izgrađenim saćem sa medom (6–8 kg). Ako u tom saću ne bi bilo dovoljno meda, treba dati odgovarajuću količinu gustog šećernog sirupa. S obzirom na ranije iznetu činjenicu da pčele radije proširuju leglo na gore, za dve nedelje drugi korpus će biti dobro posednut i dobro zaležen. Da bi se i dalje omogućio normalan razvoj, tada treba dati treći korpus. Po Taranovu, u ovom trećem korpusu treba da bude pet okvira sa izgrađenim saćem i pet s veštačkim satnim osnovama, postavljenih naizmenično. Treći korpus se postavlja između dva ranija, s tim što se ovima izmene mesta: gornji se stavi dole, a donji gore. Sada se rejon legla opet proširuje na gore. Nosivost matice se povećava 11–23% i, razume se, društvo naglo jača. U našim prilikama društva s takvim razvojem mogu odlično da iskoriste bagremovu pašu. Iznete činjenice potvrđuju, da je za brzi razvoj pčelinjih društava od ogromnog značaja veliki prostor za leglo, med i cvetni prah i to na onim mestima koja najviše odgovaraju ponašanju pčela.
U SAD i drugim zemljama pčelinja društva, zazimljena u dva ili više korpusa, rano u proleće se ne svode na jedan korpus, već ostaju u onoliko korpusa u koliko su zazimljeni: jaka u dva, a vrlo jaka u tri korpusa. Kada društva dobro posednu gornji korpus i ukaže se potreba za proširivanje legla, onda se jednostavno izmene mesta korpusa. Gornji se stavi dole, a donji gore. Posle 15–20 dana, kada se ponovo ukaže potreba za proširavanjem legla, ponovo se menjaju mesta korpusa: gornji se stavlja dole, a donji gore. Ako se društvo nalazi u dva korpusa, a dobro se razvilo, daje mu se i treći. Ova se radnja, razume se, ponavlja svakih 15–20 dana.
Kad se radi s Fararovim plitkim četvrtastim korpusima (telima) mesta korpusa se češće menjaju, svakih 10–15 dana, jer su manji i pčele ih brže posedaju, ali ih zato ima više (3–4).
Preuzeto iz časopisa Jugoslovensko pčelarstvo za mart 1970. godine
Šalje se...