Nekada, ne baš tako davno, radovi u pčelinjaku su se opisivali po mesecima. Danas, zbog velikih kli-matskih promena i novih bolesti, mnogo je realnije vršiti opšti opis spomenutih radova, bez tog ograničenja.
Kada se prisetim klime iz svog detinjstva, čini mi se da sam se preselio. Dok sam bio školarac imali smo zimske praznike do prvog februara. Nakon prvog februara, zimski „praznici“ su se produžavali još najmanje 15 dana, zbog toga što je napadalo toliko snega da se nije moglo doći do škole.
Ove godine (2008), februar je bio izuzetno topao. Pčele u mom pčelinjaku su prikupile toliko polena i nektara od visibabe i vrbe ive, da su zablokirale matice, a saće je zabelelo skoro kao za vreme bagremove paše. Zato, zbog drastičnih klimatskih promena, svi radovi u pčelinjaku koji će biti opisani u ovom tekstu trebaju biti samo orijentacijski, a njihova primena u skladu s vremenskim prilikama mikrolokacije na ko-joj držimo pčelinja društva.
Posebno želim upozoriti pčelare početnike, a to su svi oni sa manje od desetak godina pčelarskog sta-ža, ali i one koji malo (ili nikako) čitaju pčelarsku literaturu i ne posećuju predavanja, da pronađu isku-snog mentora koji će im davati savete o tome koje radove, kada i kako izvesti na svom pčelinjaku. Osim toga, molim ih neka dobro prouče i bar malo nauče biologiju pčele, jer to je jedan od osnovnih uslova za rešavanje problema koji nastaju u vreme prolećnog razvoja pčela.
Po meni, početkom avgusta prethodne godine. Ah, koliko li će samo ova konstatacija izazvati smeha, negodovanja i komentara kod većeg broja pčelara. Ali, idemo redom, ne bi li malo opravdali gore navede-nu tvrdnju.
Svi znamo, da se u avgustu formiraju zimske pčele i stvaraju zimske zalihe hrane. Ako to pustimo pče-lama da u miru odrade, a pri tome im pomognemo, tako što ćemo im, krajem jula ili početkom avgusta, presložiti okvire s medom i nektarom u drugi (gornji) nastavak LR košnice, a s leglom u prvi (donji), i oči-stimo ih od varoe, one će se same pripremiti za proleće – nakupiće dovoljne količine meda za prezimljava-nje i premostiće na vreme smrtni prostor.
Međutim, to je teoretski tako, ali se u praksi ne primenjuje prečesto. Postoji nešto što se zove „pčelar-ska pohlepa“ (molim, bez uvrede – zato sam stavio pod navodnike), a ako toj pohlepi još dodamo i nepo-znavanje biologije pčela, onda će doći do velikih gubitaka zajednica u proleće ili, u najmanju ruku, velikih prolećnih radova u pčelinjaku.
Pri tim prolećnim zahvatima (velikodušno pružanje prve pomoći velikim količinama šećera), na pčeli-njacima će se pčelama davati šećerne pogače sa dodacima (obezmašćeno sojino brašno, nemasno mleko u prahu, surutka i slično), a kada otopli iznad 10 stepeni, onda i šećerni sirup. Pri tome se zaboravlja da je uzrok potrebe za svim tim radovima ono što sam nazvao pčelarskom pohlepom. Dakle, šta podrazume-vam pod tim terminom? Kratko i jasno – kasno oduzimanje meda i uzimljavanje pčela na šećeru.
Nakon kasnog vrcanja, pčele više nemaju mogućnosti da sakupe dovoljne količine nektara i da ga pre-rade u med, pa ih „brižni“ pčelari dohranjuju šećernim sirupom u velikim količinama, iscrpljujući ih do kraja i skraćujući im životni vek. Postoji teorija da pčele bolje prezimljavaju na šećeru nego na medu, zbog manje otpadnih materija u šećeru. Kolika li je to samo zabluda!?
Pčele su do nedavno, desetinama miliona godina, uspešno prezimljavale na medu, a odjednom se po-jave teoretičari koji tvrde, da pčele bolje i lakše prezimljavaju na šećeru. Srećom, pojavili su se i mnogi na-učni radovi, koji su pobili tu suludu teoriju, ali ih nije potrebno navoditi, zbog jednostavne činjenice da su pčele milionima godina uspešno prezimljavale na medu, pa zašto onda ne bi i dalje?
Dakle, ako dobro i na vreme uzimimo pčele u avgustu, rešimo se vlage iz košnice i tretiramo protiv va-roe pravilno i na vreme, onda će se prolećni radovi na pčelinjaku svesti na nekoliko osnovnih postupaka, a to su:
1. Rano postavljanje higijenske pojilice;
2. Sprečavanje rojenja, proširivanje prostora u košnici i zapošljavanje mladih pčela na izgradnji vo-ska.
Postavljanje higijenske pojilice na pčelinjak je prvi i najvažniji postupak početkom godine. Trebalo ju je postaviti već prilikom prvog pročisnog leta. Pri tome treba, svim mogućim načinima, privući pčele na higijensku pojilicu. Pčele će uvek radije sleteti na neko mesto gde ima vode, makar i problematičnog kvaliteta, nego se obesiti na higijensku pojilicu. Zato, za početak, treba u pojilicu nasuti zaslađenu vodu.
Zbog nozemoze. U našim krajevima je do sada bila prisutna naša stara i „dobra“ nosema apis. Još uvek je prisutna, ali joj se, pre više godina, pridružila i bliska „rođaka“, nosema ceranae. Pod mikrosko-pom su spore obe nozeme vrlo slične i jedina razlika je u tome što su spore nosema apis nešto krupnije, a to se može ustanoviti specijalnim mikroskopima.
U laboratoriji madridskog Univerziteta je 14. septembra 2005. ustanovljeno prisustvo spora nosema ceranae u uzorcima poslatim iz Hrvatske. Da spore pripadaju nosema ceranae, dokazano je DNA anali-zom. Potvrda prisustva nosema ceranae na našim prostorima daje signal za uzbunu, kako pčelarima u Hr-vatskoj, tako i pčelarima u susednim zemljama. Čemu tolika uzbuna, kada znamo da je nozemoza „zim-ska“ bolest i da se tretman do sada, uglavnom, vršio krajem leta i početkom jeseni?
Postoje dva načina na koji se spore nozemoze prenose: hranom i vodom. Hranom mogu da se zaraze samo pčele u košnici, a vodom se zaraza širi na pčele u celom pčelinjaku. Nozemozne pčele su oslabljene, imaju smanjenu resorpciju, pa se regrutuju u vodonoše. Zbog toga će na pojilicama biti većina nozemo-znih pčela iz zaražene košnice, što će izazvati ubrzano širenje nozemoze po celom pčelinjaku, naravno, ako imamo pojilice na koje pčele sleću. Ista stvar je i sa „prirodnim“ pojilištima kao što su komšijsko đu-brište, posude s vodom za kokoši, bare i lokve oko pčelinjaka. Isto se odnosi i na reke i potoke. Na svim tim mestima, pčele sleću na jedno mesto i ako pri tome nozemozna pčela defecira, ostale će posisati taj iz-met (zato što je sladak) i preneće ga u svoje košnice.
Do sada, u letnjem periodu, nije bilo krajnjih gubitaka zbog nozemoze, ali pojavom nosema ceranae, koja je virulentnija, više patogena i daleko agresivnija, došlo je do značajnih promena. Iako ima manje spora nosema ceranae u zaraženoj pčeli, ta vrsta nozemoze znatno brže uništava pčele nego nosema apis, te dolazi do velikih gubitaka zajednica još tokom letnjeg perioda.
I šta sad? Kako sprečiti širenje nozemoze u proleće? Svi znamo za fumagilin, lek kojim se može lečiti nosema apis, ali njegova upotreba kod nas nije dozvoljena (autor misli na Hrvatsku, ali je upotreba fuma-gilina i u Srbiji ilegalna od 18. avgusta 2007. godine – napomena urednika časopisa Pčelar). U Španiji ga danas koriste i u borbi protiv nosema ceranae. Ipak, po nekim najnovijim saznanjima, kod nosema ce-ranae se javlja rezistencija na fumagilin, što može značiti da protiv nje uskoro neće biti pomoći od, ionako zabranjenog, fumagilina. Kako se onda boriti protiv nozemoze u proleće?
Postoje dva efikasna načina. Prvi i najvažniji je postavljanje higijenskih pojilica, na udaljenosti od oko petnaest metara od pčelinjaka i mamljenje pčela da ih koriste. Zbog toga sam i na početku ovog tek-sta napisao, da je to najvažniji postupak koji trebamo preduzeti početkom kalendarske godine.
Drugi postupak borbe protiv nozemoze je tretman saća komercijalnom sirćetnom kiselinom u koncen-traciji od 80% (esencija). Postupak se vrši tako da se nastavci sa saćem poslažu jedan na drugi, isto kao kad provodimo tretman protiv voskovog moljca, sumporom ili protocerom i na satonoše najvišeg nastav-ka postavimo posudu u koju naspemo 80%-nu sirćetnu kiselinu. Pošto su pare sirćetne kiseline teže od va-zduha, padajući prema dole, uništiće spore nozeme (i nosema apis i nosema ceranae) na celokupnom saću koje smo postavili ispod posude s kiselinom.
Ako se pridržavamo navedenih postupaka (primena higijenske pojilice i tretman sirćetnom kiselinom), prve godine svešćemo broj obolelih pčela od nozemoze na najviše 50%, druge na svega 20%, a treće na 10%.
Proširivanje prostora u košnici
Svim pčelarima je poznato da je jedan od postupaka za razvoj pčela i sprečavanje rojenja, proširiva-nje prostora u košnici. Pokušaću da opišem kako da što jednostavnije i sa što manje rizika to izvedemo u ovim godinama s neuobičajenim klimatskim promenama.
Kako paše počinju sve ranije, a pčele unose sve više nektara i cvetnog praha, logično bi bilo dodati im još jedan nastavak ili polunastavak. Međutim, u tim ranim periodima bogate paše i visoke dnevne tempe-rature, noći su još uvek znatno hladnije, pa proširivanje prostora u košnici dodavanjem klasičnog nastav-ka otežava grejanje legla, a kod naglih, večernjih padova temperature, pčele radilice ostaju na okvirima dodatog nastavka i tu uginu.
Postoji način za rešavanje takvog problema. Napravimo prsten, mini nastavak, visine 6 cm i na nje-ga zakujemo poklopnu dasku, po mogućnosti od nekog glatkog materijala. U periodu kada su dani topli, a noći hladne i pčele se žele širiti prema gore, stavimo im takav mini nastavak bez okvira i omogućimo grad-nju devičanskog saća u tom prostoru. Pri tom ne izazivamo nevolje koje bi se mogle pojaviti stavljanjem klasičnog nastavka ili polunastavka. Osim sprečavanja prehlađivanja legla i uginuća radilica, na okvirima dodanog nastavka, zaposlićemo pčele voskarice i tako suzbiti predrojevni, a kasnije i rojevni nagon. Pored toga, dobićemo dobre količine devičanskog saća, koje onda možemo iskoristiti za proizvodnju kozmetike na bazi pčelinjih proizvoda ili za proizvodnju ekoloških satnih osnova.
Kada dođu topliji dani, možemo dodati polunastavak ili nastavak. Po meni, uvek je bolje dodati na-stavak, zato što tada bez problema možemo vršiti manipulaciju okvirima. Na žalost, oni koji pčelare DB košnicama, nemaju drugog izbora, nego da vrše proširivanje prostora u košnici dodavanjem polunastav-ka. Baš zbog tih smanjenih mogućnosti manipulacije okvirima, pčelarenje DB košnicama sam napustio još davne 1983. godine. Danas pčelarim LR košnicama, a zbog loših iskustava sa DB košnicama i njiho-vim polunastavcima, ni kod LR ne koristim polunastavke. Ovo, naravno, ne treba uzeti kao pravilo, zato što svako ima svoj način pristupu pčelarenja. Tako će oni koji žele dobiti kvalitetne (zrele) sortne medove, morati koristiti polunastavke i kod LR košnica. Isto se odnosi i na one koji primenjuju Venerov način pče-larenja.
Postoji razlika u postupku dodavanja nastavaka kod onih koji koriste matičnu rešetku i onih koji je ne koriste. Oni koji koriste matičnu rešetku, dodaju nastavak iznad rešetke i kada ga pčele napune do dve trećine nektarom, taj se nastavak uklanja i na matičnu rešetku se stavlja novi, sa izgrađenim saćem, a na njega onaj, već skoro napunjeni. Pre medišnog nastavka, ukloni se matična rešetka i vrši manipulacija okvirima u prva dva u kojima je leglo. Ako su društva jaka i imaju puno okvira zatvorenog legla, onda se deo onih sa leglom može prevešati u medišni nastavak, a pored njih se stave okviri sa satnom osnovom, da bi zaposlili pčele voskarice i smanjili mogućnost ulaska u rojevni nagon. Time smo povukli deo pčela u medište (u koje nekada pčele ne žele da pređu, nego radije ostaju u plodištu, ispod matične rešetke i ulaze u rojevni nagon), a dodavanjem praznih okvira u plodište, omogućili matici da zaleže novo leglo. Pre po-četka glavne paše, svo leglo se diže iznad matične rešetke, a matica se na jednom okviru otvorenog legla spušta u prvi nastavak koji je napunjen izgrađenim saćem. Time se smanjuje količina legla za vreme glav-ne paše i omogućava da se što veći broj pčela regrutuje iz pčela hraniteljica legla u primateljice. To je neo-bično važno zbog toga, što od jedne pčele izletnice, nektar preuzima čak 10–12 pčela primateljica, tokom jakih paša, prenose ga u medište i tamo se zadržavaju, prerađujući nektar oko dvadeset minuta. Iz toga izlazi zaključak da je za vreme glavne paše potrebnije imati daleko veći broj pčela primateljica, nego pče-la izletnica.
Svi do sada opisani postupci imaju svoje nedostatke. Primena takvog načina pčelarenja rezultuje veli-kim gubitkom vremena, a na kraju obaveznim i trajnim oštećenjem kičme pčelara koji ga primenjuje. Osim toga, česta otvaranja košnice izazivaju stres kod pčela i smanjenje prinosa. Manipulacija okvirima i razbijanje strukture legla, koju je formirala matica, u krajnosti rezultuje slabljenjem društava. Postavlja-njem matične rešetke, postavljamo jednu branu između medišta i plodišta i smanjujemo protok pčela. U svemu tome, postoje pčelari, čak i predavači, koji preporučuju stavljanje neuokvirene matične rešetke di-rektno na satonoše, navodeći kao razlog sprečavanje gradnje zaperaka. Činjenica što su time pčele prisi-lili, da prilikom prelaska iz jedne ulice u drugu u samom plodištu moraju dva puta proći kroz matičnu rešetku, ne predstavlja nikakav problem?
Uvidevši sve te nedostatke, prešao sam na način pčelarenja bez matične rešetke. Nastavke dodajem jedan na drugi, bez uklanjanja prethodno stavljenog nastavka. U novi nastavak stavljam po dva rama sa satnim osnovama na mesto 2 i 8. Takvim načinom pčelarenja smanjujem stres kod pčelinjih društava, dozvoljavam im da se razvijaju i formiraju leglo na prirodan način, a ja dobijam jako puno na vremenu. U krajnosti, sve to rezultira većim prinosima i snažnijim zajednicama. Moje su zajednice u sezoni na 5, čak i 6 LR nastavaka, i veoma su snažne. Jedino otvaram plodište onda kada u njega stavljam ram gra-đevnjak, ali o tome kasnije.
Svaki nastavak koji dodajem ima okruglo leto. Okruglim letom skraćujem put pčelama do okvira u koje će odložiti nektar. Za svaki okrugli otvor imam i čep, kojim vršim manipulaciju okruglim otvorima. Zašto je potrebna ta manipulacija? Ako imamo okrugle otvore, pčele će popunjavati zadnji deo okvira, udaljen od okruglog leta, a prednji će ostajati prazan. Kad prođe glavna paša i dođe do smanjenja unosa nektara, pčele se posvete preslaganju meda iz okvira koje su napunile po celoj košnici, nastojeći da ga prenesu u gornje nastavke, a u donjima deblokiraju maticu. U tom momentu treba zatvoriti okrugla leta na gornjem nastavku, a kada u njemu poklope saće do dve trećine, onda zatvaram i okruglo leto na na-stavku ispod njega i tako omogućavamo pčelama da u potpunosti napune gornje nastavke medom. Čim do kraja poklope saće u gornjem nastavku, možemo ga oduzeti i prepustiti im da popunjavaju ostale na-stavke.
Nekada se ram građevnjak koristio za zadovoljavanje pčela voskarica i proizvodnju devičanskog sa-ća. Po starim uputstvima, vadio se pre nego što ga matica zaleže. Danas, ram građevnjak služi za biološki tretman protiv varoe, i zato u košnici ostaje sve dok se leglo ne zatvori. Tada se vadi i topi u sunčanom ili parnom topioniku da bi se uništile varoe koje su u njemu. Isplativije ga je topiti u parnom topioniku, ako ste pčelar koji ima kokoši. Kuvanim trutovskim lutkama možemo hraniti kokoši i time znatno povećati krupnoću i broj snešenih jaja.
Ako želimo privući varou u ram građevnjak u rano proleće, onda o tome moramo voditi brigu krajem jula ili početkom avgusta prethodne godine. Kako? Kada počnemo dugotrajni tretman protiv varoe Apiguard-om ili nekim sličnim preparatom dugog delovanja, ostavimo zaleženi ram građevnjak u košnici i pustimo da se trutovi izlegu. Pošto je proces uništavanja varoe u toku, nema opasnosti od njenog širenja. Kada se ram građevnjak isprazni, prebacimo ga u drugi nastavak da ga pčele napune medom i ostavimo ga u košnici preko zime. U proleće, taj ram građevnjak, odnosno med iz njega, koristimo za stimulaciju matice, tako što ćemo ogrebati poklopce viljuškom za otklapanje satnih poklopaca i staviti ram građev-njak uz leglo s južne strane, između okvira s medom i zadnjeg okvira s leglom, a na njegovo mesto u dru-gom nastavku prazni ram sa izgrađenim saćem. Pčele će deo tog meda odmah potrošiti, a deo preneti u gornji nastavak i tako matici omogućiti da znatno ranije zaleže prvo trutovsko leglo nego da smo stavili prazan okvir i iščekivali da ga pčele prvo izgrade, a onda matica zalegne.
Šalje se...