Presudan uticaj prirodnih uslova na život pčelinja zajednice i način pčelarenja možda se najjasnije može uočiti u ovom mesecu. U njemu pčelinja zajednica prolazi kroz četvrti period godišnjeg ciklusa razvoja. On započinje rojenjem obično u prvoj polovini juna i traje, prema profesoru Lebedevu, sve dok se u njoj uzgaja leglo. U našim uslovima leglo nestaje krajem oktobra ili početkom novembra. Ovaj, vremenski najduži, period u životu pčelinje zajednice ima dve faze:
1) Prvu, koja je upravo u toku, karakteriše nastanak i intenzivan razvoj novih zajednica. Iz starog pčelinjeg društva koje je početkom juna ostvarilo vrhunac razvoja i brojčane snage (i može imati, prema profesoru Kulinčeviću, do 45 000 pčela) odlaze 2 ili 3 roja, a ono iz preostalih matičnjaka dobije mladu maticu. Na taj način se razmnožavaju pčele u prirodi. Od jedne nastanu 3 ili 4 mlade zajednice, koje svu akumuliranu energiju svojstvenu prirodnim rojevima, usmeravaju na intenzivan razvoj. Pčele zadivljujuće energično izgrađuju saće u svom staništu, sakupljaju veliku količinu hrane i uzgajaju leglo iz koga izlaze mlade letnje pčele.
2) Krajem jula počinje druga faza ovog perioda u kojoj život pčela dobija nova obeležja. Ojačale mlade zajednice započinju uzgoj pčela dužeg veka sa kojima će ući u zimu. Nastaje po drugi put u sezoni proces zamene tipa pčela u zajednici koji se okončava u narednim mesecima.
Na pčelinjaku u julu obavljaju se tekući poslovi. NJihov obim, vrstu i karakter određuju: uslovi mesta na kome je pčelinjak postavljen i opredeljenje pčelara za stacionarno ili seleće pčelarenje.
U delovima naše zemlje gde nema suncokretove paše sezona medobranja je uglavnom završena. Prošao je i period izraženog rojevog nagona. U uslovima visokih dnevnih temperatura i suše, pčelinja paša jenjava, a neretko izvesno vreme vlada i potpuna bespaša.
U navedenim uslovima stacionarni pčelari pored uobičajenih poslova (priprema za pregled društava, zaštita pčela od suvišne toplote, uzgoj i zamena matica, zamena saća u plodištu i topljenje voska, suzbijanje neprijatelja pčela, nega rojeva i oplodnjaka, održavanje pojila) imaju novu obavezu. Potrebno je pčelama obezbediti hranu za tekuću mesečnu potrošnju i održavanje rezervi u košnici. Kad pčele intenzivno uzgajaju leglo, kao u julu, potroše mesečno i do 15 kilograma hrane. Navedeni problem u praksi se rešava smanjivanjem broja zajednica postavljenih na jednom mestu (poželjno je da ih ne bude više od 20 do 30) jer tada pčele uglavnom uspevaju da sakupe dovoljno polena. Nedostajuća količina nektara zamenjuje se prihranom sirupom. U poslednje vreme cena šećera je enormno porasla i približila se ceni meda na veliko, pa pčelari počinju hraniti pčele mešavinom meda i vode. Na većim pčelinjacima sirup se dodaje povremeno u većim porcijama čime se smanjuje ljudski rad, a na manjim, koji su obično postavljeni u blizini pčelarevog stana, hranjenje je učestalije, a količine manje. Neprestani protok hrane (iluzija paše, kako kaže profesor Taranov) kroz zajednicu je od presudnog uticaja za optimalan tok razvoja. Krajem jula, veliki broj stacionarnih pčelara počinje prihranu zajednica radi dopune količine hrane u košnici potrebne za zimovanje i prolećni razvoj. U tu svrhu daju se u više navrata i kraćem razmaku velike porcije od oko 5 litara sirupa. Po formiranju dovoljnih zimskih rezervi nastavlja se sa timulativnom prihranom manjim količinama za tekuću potrošnju.
Druga polovina jula je vreme kada se na stacionarnom pčelinjaku očekuje ekspanzija razvoja pčelinjeg krpelja. Zajednice u uslovima sve oskudnije paše ranije prestaju sa uzgojem trutovskog legla, pa se varoa seli u leglo radilica iz koga će se početkom avgusta izleći prva generacija zimskih pčela. Visoka dnevna temperatura i postavljena medišta na košnicama (koja se nekada mogu i ukloniti, ali to nameće problem zaštite saća od dejstva voštanog moljca) ograničavaju pčelara u izboru sredstava za suzbijanje varoe. Biološke mere poput rama građevnjaka i rama lovca i tretman mladih zajednica pre bego što se u njima pojavi zatvoreno leglo, pokazalo se, mogu populaciju varoe u ovom periodu držati pod kontrolom.
Stacionarnim pčelarima iz Vojvodine prvih dana jula počinje glavna paša. Suncokret dugo cveta i poslednjih godina daje bolje prinose, a po pravilu u isto vreme izdašno mede i semenska detelina, beli bosiljak, koktac i drugo korovsko bilje, pa pčelinje zajednice u ovom delu naše zemlje imaju izobilje hrane i u avgustu. Pripreme društava za medobranje su slične onima koje vrše pčelari kojima je glavna paša bagremova. Ojačavaju se proizvodne zajednice, uvodi druga matica (privremeni dvomatični sistem o kome je svojevremeno, osamdesetih godina, u Pčelaru pisao Žarko Simin), smanjuje plodišni prostor pred pašu a matica privremeno ograničava u zaleganju.
Osnovni problemi ovih pčelara u julu su razvoj rojevog nagona u zajednicama i najezda varoe. Velika snaga društava, duga paša i veće količine zagrejanog meda u košnicama, koje su najčešće izložene nesnosnoj pripeci, predstavljaju idealne uslove za nastanak rojevog raspoloženja.
Postoji način da se obuzda rojevi nagon. Pčelari Vojvodine, za razliku od onih kojima je glavna paša bagremova, imaju dovoljan vremenski period da pre paše uzgoje i uvedu u pčelinju zajednicu ovogodišnju maticu i tako u njoj eliminišu nagon za rojenjem.
Suzbijanje varoe dodatno otežava prisustvo meda u košnicama pa ovaj, kao i niz ostalih poslova koji se u julu obavljaju na pčelinjacima koji ne koriste suncokretovu pašu, pčelari Vojvodine odlažu. Srećna okolnost je što pčele u uslovima paše duže uzgajaju trutovsko leglo pa je razorno dejstvo varoe na leglo radilica takođe odloženo.
U uslovima intenzivne julske paše često se javlja još jedan problem. Pčele nektarom bukvalno zatrpaju plodište, površina saća pod leglom se drastično smanji, a zajednica oslabi. Ovo se rešava deblokadom plodišnog prostora što predstavlja veoma naporan posao. Pčelari ga obavljaju pri oduzimanju meda tako što uklanjaju ramove sa hranom a na njihovo mesto postavljaju prazne izvrcane i po neku satnu osnovu. Kod košnica sa ograničenim plodištem (DB, AŽ) radi se ramom pojedinačno. U košnicama tipa LR i Farar blokada se otklanja jednostavnije i brže postavljanjem još jednog nastavka u plodištu. Tako na primer, LR košnica umesto jednog tela u plodištu posle ove intervencije ima dva. Drugo, sa nezaleganim izvrcanim saćem postavlja se iznad postojećeg, preko njega matična rešetka, pa zatim medište. Time se uz deblokadu obavi još jedna korisna radnja, obnovi se polovina saća u plodištu. Navedeni postupak, zbog jednostavnosti, brzog obavljanja i dalekosežnih blagotvornih efekata na život pčelinje zajednice postaje pravilo u radu sa košnicama neograničenog plodišnog prostora.
Svake godine na julskoj paši stacionarnim pčelarima Vojvodine pridružuju se seleći pčelari iz cele Srbije. Mnogima od njih koji su koristili lipu na Fruškoj Gori u junu, ovo je treća velika paša u sezoni. Ne možemo biti nezadovoljni prirodnim uslovima za pčelarenje, oni su takvi kakve pčelari nekih drugih zemalja mogu samo poželeti. O njima poznati makedonski pčelar dr Vladimir Stojanovski, oženjen iz Mišara kod Šapca, kaže: „Lako je pčelariti u Srbiji, a naročito u Šapcu, kad vaše pčele imaju na dohvatu tri izdašne paše, dok u Makedoniji vlada suša 4 do 5 meseci, bez kapi kiše“.
Suncokretovu pašu uprkos znatnim troškovima selidbe, seleći pčelari ne propuštaju. Za to postoji više razloga. Prinos sa nje je obično dobar, ali i kad suncokret podbaci, najčešće se ipak vrca jer mede semenska detelina, beli bosiljak i drugi korovi. Drugi veliki razlog je što zajednice ceo juli, a i avgust, ako u njemu ostaju u Vojvodini, imaju više nego dovoljno nektara i polena za tekuću potrošnju koja nije mala. Umesto da kod kuće pčele manje ili više gladuju, a pčelar rešava enigmu o broju potrebnih xakova šećera, ovde se pčelinja društva odlično razvijaju i vrše uzgoj generacija zimskih p;čela na prirodnoj punovrednoj hrani u optimalnim uslovima.
Treći, takođe veliki razlog, leži u tome što posle oduzimanja meda ima po pravilu dovoljno vremena i produžene paše da zajednice sakupe veliku količinu hrane za zimovanje.
Po procenama, suncokretova paša će ovog puta kasniti, otprilike nedelju dana, usled kasnije setve zbog poplava, a zasejane površine su manje. Prvih dana jula karavani selećih pčelara razmestiće se oko parcela sa suncokretom. Neki od pčelara neće biti zadovoljni ostvarenim rezultatom, jer pri izboru mesta pogreše zbog nedovoljnog poznavanja specifičnosti ove paše i predviđanja niza opasnosti koje vrebaju na njoj: neadekvatne agrotehničke mere pri setvi, nepovoljan plodored, nepostojanje alternativne i produžene paše (semenska detelina, beli bosiljak…) pčelama na dohvat, blizina površina pod repom koja se tretira insekticidima, strništa koja se pale (mogućnost požara), trovanje pčela usled primene opasnih hemikalija za tretiranje semena pre setve (Gaucho), prenaseljenost terena, nedostatak vode i drugo.
Navedene specifičnosti još dva važna faktora koji presudno utiču na rezultat suncokretove paše, obrađene su u tekstu gospodina Živoslava Stojanovića, bivšeg predsednika SPOS-a, objavljenom u Beogradskom Pčelaru br. 7/2001. u kome se navodi: „Posebnu pažnju treba obratiti izboru terena (parcele) i ustanoviti šta je bio predusev, kakav je plodored (najbolje na 5 do 7 godina), kada je parcela uzorana (u jesen), kakve su primenjene agrotehničke mere, količina atmosferskog taloga pred cvetanje i prognoza u vreme cvetanja, kao i kakve su hidrogeološke osobine terena. Kako poslednja dva faktora utiču na (ne)uspešnost suncokretove paše? Jasno je da praktično svakoj ratarskoj kulturi smeta kako prevelika količina padavina kao što smo imali 1999. godine sa nizom zabarenih površina, tako i niska količina padavina kakvu smo imali prošle 2000. godine. Treba imati na umu da je za jul na većem delu Vojvodine prosečna količina padavina 600 mm i ako u junu imamo znatno veću količinu atmosferskog taloga, potrebno je birati terene sa većom nadmorskom visinom (iznad 90 metara) i većom konstantom vodopropustljivosti terena (brža infiltracija vode u tlo). Takvi tereni su uglavnom u severnom delu Bačke (Telečka lesna zaravan), Titelski breg i neki delovi Banata, pre svega na severu (takozvane „grede“). U protivnom, ako je količina padavina ispod proseka od 600 mm (suša), onda treba birati ostale delove Vojvodine, u prvom redu aluvijalne ravni u blizini rečnih tokova Dunava, Save, Tise, Tamiša i Begeja, a potom i lesne terase južne i zapadne Bačke i gotovo čitavog Banata. Na ovakvim terenima nivo podzemne vode je znatno bliži površini terena (1 do 2 metra), a vodopropustljivost je znatno manja nego na lesnim zaravnima“.
Kada okončati letnju pašu u Vojvodini i pčelinje zajednice vratiti kući? Po ovom pitanju shvatanja su različita. Po jednom pčele treba vratiti do kraja jula i tako izbeći opasnost da društva oslabe jer, kako se navodi u starijim pčelarskim knjigama: „Za vreme dugih suša ili dugotrajnih kiša suncokretovi cvetovi izlučuju jednu lepljivu smolu od koje mnoge pčele stradaju, zbog čega pčelinja društva oslabe, te nisu u stanju da iskoriste nastupajuće paše“. Pčelari su postupali u skladu sa navedenim stavom sve do kraja osamdesetih godina. Suncokret je izdašno medio, vrcalo se često i dva puta i žurilo sa predajom meda otkupljivačima na veliko kako bi se što pre došlo do novca. Važilo je i pravilo da prvog avgusta počinje pčelarska godina i radovi vezani za pregled i uzimljavanje zajednica.
Početkom devedesetih, suncokret je prestao sa izdašnim medenjem. Iz godine u godinu pčelari su bili sve nezadovoljniji ishodom paše. Na jednom predavanju u Šapcu, Momčilo Končar, koji je uživao ugled vrsnog poznavaoca letnjih paša, izložio je da je paša suncokreta podbacila osam godina za redom i predložio pčelarima da do daljnjeg ne sele na nju. Razlozi za slabe prinose su nađeni u nedovoljnim agrotehničkim merama usled uvođenja sankcija našoj zemlji i gajenja novih hibrida koji luče manje nektara. Pčelari koji su i dalje selili počeli se pažljivije da biraju lokaciju za postavljanje pčelinjaka, vodeći računa da u blizini ima neke alternativne i produžene paše, više poštujući hidrogeološke osobine terena.
Poslednjih godina, iako suncokret daje bolje prinose, preovlađuje stav da u Vojvodini treba ostati i u avgustu sve dok za pčele ima bilo kakve paše. U prilog ovome izneću jedan primer iz sopstvene prakse. Pre više godina vratio sam deo pčelinjaka iz Šurjana u Banatu kući baš prvog avgusta. Jednu dobru košnicu sa, po proceni, dovoljnom rezervom hrane za zimu, postavio sam na pčelarsku vagu. Do kraja avgusta košnica je izgubila na težini 10 kilograma, pa je zajednicu valjalo prihraniti.
Šalje se...