U mnogim našim krajevima početkom maja nastupa prva glavna (bagremova) paša. Zadatak pčelara je da omogući pčelama njeno maksimalno iskorišćenje, tako što će pomoći dovoljno razvijanje društava. Jaka pčelinja društva odlikuju se ne samo velikim brojem pčela, već i povećanim kvalitetom svake od njih.
Kad je reč o jačini društava, poznato je sledeće.
1) Pčelinje društvo koje u glavnu pašu ulazi sa manje od 25 000 pčela (2,5 kg ili 10–11 punih ulica pčela u DB plodištu) neće biti u stanju da tu pašu iskoristi. Utvrđeno je da je pomenuti broj pčela potreban da odgaja leglo jedne dobre matice, dok viška pčela za medobranje praktično nema. Takvo ili slabije društvo sve svoje potencijale tokom glavne paše usmerava ka razvoju, gajenjem velike količine legla, a pašu ne može da iskoristi na, za nas, željeni način.
2) Glavnu pašu mogu iskoristiti samo ona društva čija je jačina na njenom početku iznad 25 000 pčela. Prinos će biti veći ukoliko je zajednica jača. Ovde važi sledeća zakonitost do postizanja optimalne snage: sa povećanjem jačine pčelinjeg društva raste i apsolutna produktivnost (merena u kilogramima meda), i specifična produktivnost (merena u kilogramima meda po 1 kg pčela u pčelinjem društvu). Evo eksperimentalno dobijenih rezultata:
a) Prinos nije linearno zavisan od jačine pčelinjeg društva, što znači da pri dvostrukom povećanju jačine, prinos se skoro utrostručava; četvorostruko povećanje jačine izaziva šestostruko povećanje prinosa;
b) Pčelinje društvo sa 6 kg pčela sakupiće 50% više meda od 4 društva svako sa po 1,5 kg pčela;
v) Pčelinje društvo jačine 4,4 kg pčela imaće veću specifičnu produktivnost (po jedinici mase pčela) za 33% od društva sa 3,3 kg pčela.
Sve ovo ukazuje na to da treba težiti da društva do glavne paše dostignu optimalnu jačinu, ili da joj se bar približe. Svaka rasa pčela ima svoju optimalnu jačinu. Za našu kranjsku rasu ona još uvek nije tačno utvrđena, ali se procenjuje da je nešto niža od optimalne jačine za srednjerusku rasu koja iznosi 50–60 hiljada pčela.
3) Veoma jaka pčelinja društva, iznad optimalne jačine, jesu neracionalna. Kod njih, sa povećanjem jačine blago raste ukupna produktivnost, a znatno opada specifična. Eksperimentalno je pokazano da zajednica sa 4,4 kg pčela ima za 62% veću specifičnu produktivnost od zajednice sa 7 kg pčela. Shodno tome, pašu će bolje iskoristiti dva društva svako sa po 4 kg pčela, nego jedno sa 8 kg.
U maju postoje svi uslovi neophodni za lučenje voska i intenzivnu izgradnju saća: pčela ima mnogo, unos cvetnog praha je obilan, unos nektara zadovoljavajući, a temperaturni uslovi pogodni. Pre bagremove paše treba ove pogodnosti maksimalno iskoristiti, tim pre što je poznato da pčele u tihoj paši izgrađuju pravilno radiličko saće namenjeno za smeštaj legla. Osim toga, u tihoj paši (unos do 1 kg na dan) lučenje voska i gradnja saća ne snižava letnu aktivnost pčela i ne smanjuje količinu donetog nektara.
Kad nastupi glavna paša, pčelinja društva, po pravilu, ne bi trebalo angažovati da izgrađuju plodišno saće. Za to postoji više razloga. Prvo, tada pčele veoma brzo izgrađuju saće, spremajući ga prvenstveno za trenutne potrebe, tj. odlaganje nektara. Za takve potrebe, pravilnost ćelija uopšte nije bitna. Zato, u takvom saću ima mnogo nepravilnih (budućih trutovskih) ćelija. Drugo, zbog mnogo pčela u košnici i relativno visokih temperatura podložni su deformisanju i satna osnova i mlado tek izgrađeno saće ubrzano napunjeno nektarom (medom). Često se dešava da se takvo (neočvrslo) saće pod opterećenjem pokida („sroza“). Ako se to i ne desi, u intenzivnoj paši biće napunjeno medom (umesto leglom) i duži period igrađe ulogu pregradne daske. Deliće gnezdo na dva dela, matica će zalegati u jednom od njih, a u drugi deo, po pravilu, neće prelaziti. Treće, za izgradnju saća tokom intenzivne paše anagažuje se veliki broj pčela koje bi inače donosile nektar (? – primedba urednika) i prerađivale ga, što može uticati na smanjenje iskorišćenja paše i povećanje gubitaka.
Početkom maja, na jakim proizvodnim društvima, iznad plodišta, nalazi se obično po jedan medišni nastavak. On je postavljen krajem aprila, najčešće u nekoj intenzivnijoj voćnoj (jabukovoj) paši, kad je plodišni prostor dovoljno ispunjen pčelama.
Tokom glavne paše, kad pčele dovoljno popune plodište, nektar nose i u medište. Treba učestalije pratiti napunjenost saća. Kada je napunjeno oko 70%, to medište treba podići, a između njega i plodišta ubaciti novi medišni nastavak. Podizanje medišta vrši se iz više razloga:
a) Nagomilane zalihe meda se udaljavaju od plodišta, te se kod pčela stvara utisak da još nisu spremile dovoljnu zimnicu, pa i dalje intenzivno donose nektar. Ako bi se novo medište stavilo preko starog, prema Lebedevu bi se prinos smanjio i do 31%, jer se kod pčela stvara utisak da je „plan ispunjen“. Kanadski istraživači Tibor I. Szabo, Peter Sporns i Levkovitch u časopisu Bee science, br. 4, tom 2 iz 1992. navode rezultate svojih obimnih istraživanja (vršenim u Kanadi i SAD-u) po kojima oduzimanje meda tek na kraju paše dovodi do smanjenja prinosa za 25,4%. Zato je poželjno blagovremeno oduzimati zreo med iz prvog medišta, kada je 2/3 ćelija poklopljeno, a med iz nepoklopljenih ćelija ne kaplje kada je ram položen horizontalno. Pri skidanju prvog medišta, treba zameniti mesta preostalim dvama nastavcima.
b) Podizanje prvog medišta omogućava lakšu preradu nektara u „podbačenim“ nastavcima, jer med prerađuju mahom mlađe pčele, koje se najčešće ne udaljavaju od plodišta.
v) U podignutom (prvom) medištu lako se utvrđuje stepen napunjenosti medom i lako se oduzima.
Donesenim nektarom pčele pune ćelije do 1/3 zapremine raspoređujući ga po dnu i zidovima ćelija, radi bržeg oslobađanja suvišne vode. Zato je pčelama u glavnoj paši potrebna velika količina praznog saća, tri puta veća od količine saća koju će on ispuniti nakon prerade. Oskudica u medišnom saću uzrokuje gubitak meda. Ako se u glavnoj paši u medištu nalazi samo izgrađeno saće, paša će biti potpuno iskorišćena. Ako je 1/3 ramova sa satnim osnovama, gubitak će biti 5%. Ako je udeo satnih osnova 50%, gubitak je 30%. Ako medište čine isključivo satne osnove, gubitak je 43%. On je uzrokovan najvećim delom zato što pčele ne mogu da brzo izgrade saće kada im je potrebno, a dobrim delom i zbog angažovanja izvesnog broja pčela na gradnji saća. Medišno saće (kao i plodišno) zato treba izgrađivati u tihoj paši (pre ili posle glavne). Jedan drugi eksperiment pokazao je da povećana količina praznog izgrađenog saća povećava prosečno za 32% broj pčela koje donose nektar, a smanjuje prosečno za 17% broj pčela koje donose polen.
Zatvoreno leglo uvek ima pozitivan uticaj na iskorišćenje paše jer predstavlja izvor mladih pčela. Ono ne zahteva posebnu brigu pčela.
Velika količina otvorenog legla tokom paše, naprotiv, bitno deluje na smanjenje prinosa, jer angažuje veliki broj pčela za održavanje temperature i vlažnosti, kao i ishranu larvi. Zato je poželjno da je otvorenog legla što manje. Kranjska rasa pčela ovaj problem uspešno rešava tako što doneti nektar najpre raspoređuje u plodišnom delu gnezda, a tek onda u medište. Tako se vrši smanjenje prostora za leglo, matica se blokira, a količina otvorenog legla smanjuje. Srednjeruska rasa pčela, bez obzira na obilje praznih ćelija u plodištu, nektar odlaže isključivo u medištu, tako da matica ima mogućnost maksimalnog polaganja jaja, što umanjuje iskorišćenje paše.
I pored pomenute pozitivne osobine naše rase pčela, neki pčelari teže da još više smanje količinu otvorenog legla. To se najefikasnije može ostvariti oduzimanjem matice iz proizvodnog društva uoči glavne paše, ali to nije dobro, jer je dokazano da obezmatičeno društvo znatno smanjuje unos nektara i polena. Zbog slabljenja društva, i iskorišćenje sledećih paša biće umanjeno. Zatvaranje matice u kavez na duže vreme je štetno, jer ona posle boravka u takvim (neprirodnim) uslovima smanjuje svoju produktivnost i to 54% za 5 dana, a 88% za 10 dana.
Za eventualno ostvarivanje ideje smanjivanja otvorenog legla tokom paše, preostaje izolovanje matice u mali odeljak košnice (sa nekoliko ramova) ili njeno zatvaranje u izolator sa matičnom rešetkom. Tako je matica stalno prisutna, ali je zbog skučenog prostora intenzitet leženja znatno umanjen. Vreme izolacije zavisi od karaktera paše. Ako je kratkotrajna (do 10 dana), a posle nje se dugo ne očekuje neka druga paša, maticu treba izolovati nedelju dana pre paše. Ako je paša dugotrajna (npr. 30 dana), treba je izolovati u drugoj polovini paše. Ako to uradimo početkom paše, prinos će biti uvećan samo u prvoj polovini paše, dok će u drugoj biti znatno smanjen. Najzad, ako posle paše slede još jedna ili dve sledeće, štetno je vršiti izolaciju. U jakoj paši izolaciju uopšte ne treba vršiti, jer je leglo blokirano nektarom.
Leon Bornus (Poljska) tvrdi da je pčelinje društvo optimalno pripremljeno za glavnu pašu ako u svom sastavu ima: 15% izletnica, 40% mladih (kućnih) pčela, 35% zatvorenog legla i 10% otvorenog legla. Takav odnos legla potvrđuje naše napred opisane stavove. Što se tiče odnosa pčela (skoro 3 puta više kućnih od broja izletnica), to važi za obilnu (glavnu) pašu pri kojoj je prerada nektara teži posao od njegovog donošenja. Pri umerenoj (tihoj) paši, kad svaka izletnica koja donosi nektar učestvuje i u njegovoj preradi, taj odnos se menja u korist izletnica. Kako tvrdi R. Borneck (Francuska), tada kod jakih društava u polju radi i do 65% izletnica, dok je kućnih pčela svega 35% (ako prihvatimo da leglo dobre matice gaji 25 000 pčela, proizlazi da društvo o kome Borneck govori broji oko 71 500 pčela što, priznaćete, ne srećemo na našim pčelinjacima, pa se pitam koji je podatak netačan – primedba urednika).
U nektaru koji pčele donesu često ima i više od 50% vode. Ako se ona brzo ne odstrani i koncentracija šećera time ne poveća, počeće previranje i zakišeljavanje nektara u ćelijama. Pčele to ne dozvoljavaju, već ventilacijom i drugim mehanizmima smanjuju količinu vode. Više od 50% vode odstrani se za prvih 24 sata od donošenja nektara. Za dobijanje 1 kg meda odstrani se 2 litra vode za 24 sata. To je ogroman napor gde se angažuje mnogo pčela. Pčelar treba da pomogne pčelama omogućujući dobru ventilaciju košnice. To se postiže otvaranjem svih leta, ventilacionih otvora, uzajamnim pomicanjem susednih nastavaka, podmetanjem tankih pločica u uglovima, čime se, između ostalog, sprečava i rojidba.
Šalje se...