Stigao je, konačno, dugo očekivani mesec sa glavnom pašom u koju pčelari (posebno stacionarni), po-lažu sve nade. Jer, kada ona podbaci, dovedena je u pitanje rentabilnost pčelarenja za celu godinu.
Ovog proleća pčelinja društva su imala dug i povoljan period za razvoj. U nižim predelima, leska je cvetala već u drugoj polovini januara. Zahvaljujući tome, zamena zimskih pčela je protekla uspešno. Pče-linje zajednice su ove godine ranije i energičnije krenule u intenzivan razvoj, pa su mnoge, već krajem aprila, uspele da dostignu maksimum količine uzgojenog legla i tako započnu treću fazu svog godišnjeg ži-votnog ciklusa u kojoj se, prema prof. Lebedevu, stvara tzv. „višak pčela“. Na kraju tog perioda, zajedni-ce postižu i maksimalnu brojčanu snagu, pa kreću u rojidbu. Uobičajeno je, kod nas, da rojenje nastaje krajem maja i u prvoj polovini juna.
Ali, ove godine se očekuje da, usled dužeg i povoljnijeg razvoja, pčelinje zajednice u rojidbu krenu ra-nije. Zato pčelari moraju imati bolji uvid u stanje svojih društava, kako bi blagovremeno preduzeli mere za sprečavanje ili odlaganje pojave rojevog nagona, da ne bi propustili bagremovu pašu. To su one uobi-čajene radnje, koje se odnose na: blagovremeno širenje prostora u košnici, dobru ventilaciju, postavljanje satnih osnova, ograničavanje zaleganja matice na izvesno vreme pred pašu itd.
U kakvom je stanju bagrem, u vreme pisanja ovog teksta nema još pouzdanih vesti. Prema nekim, još nedovoljno proverenim informacijama, u mnogim mestima mrazevi su mu naneli štetu. To je uobičajena pojava, na koju smo navikli. Pa, ako ga i ne bude u okolini pčelinjaka, selićemo košnice u područja gde ga ima, odnosno, gde će dati prinos. Pčelarska vaga će to nepogrešivo pokazati.
Pčelinjak je postavljen u Brusnici, selu kod Gornjeg Milanovca, na nadmorskoj visini od 425 metara, gde cvetanje bagrema traje 15-tak dana. Zapazio sam da on najbolje medi pri sparnom i tihom vremenu, sa noćnim temperaturama oko +15 i dnevnim do +26°C. Cvetanje, zavisno od godine, može započeti od kraja aprila pa sve do početka juna. Pamtim da je bagrem zabeleo 1. maja 1982. godine, i to je najranije cvetanje, a najkasnije sam imao 10. juna 1991. godine.
Po pravilu, ranije cvetanje daje slabije medobranje, obično ispod 15 kg po košnici, jer su vremenske prilike još nestabilne, a temperature, i noćne i dnevne, niže od optimalnih. Kad bagrem procveta između 15. i 20. maja (što se najčešće i dešava), dobijam najveće prinose, koji se kreću između 16 i 30 kilograma po društvu. Kad paša nastupi posle 25. maja, vrcanje je slabije, obično do 10 kg po zajednici.
Dešava se da bagrem dobro procveta, te da je naizgled sve normalno, a prinosi budu veoma mali. U mojih 45 godina pčelarenja, jedanput je bagrem procvetao kao retko kada, a pčele ga, sve vreme cveta-nja, nisu posećivale. Bilo je to 1995. godine. Ni ja, a ni drugi pčelari iz kraja, nismo mogli utvrditi razlog ta-kvoj pojavi.
Pčelarim od rane mladosti, jer su mi i otac i deda bili pčelari. Pčelarim sa osamdesetak pčelinjih zajed-nica. Od oca sam nasledio DB košnice sa 12 ramova, čije su satonoše duge 480 mm i sa kojima sam veo-ma zadovoljan. Imam i DB košnice sa 10 ramova, kao i izvestan broj Langstrotovih, sa kojima sam, pr-vih godina po nabavci, imao dosta problema. Za medišta kod svih koristim polunastavke visine 17 cm. Ramovi u njima su razređeni, uvek je po jedan ili dva manje, kako ih matica ne bi zalegla, jer matičnu re-šetku ne koristim.
Vremenom sam došao do saznanja da je za svaku košnicu potrebno imati po tri ovakva medišta. Ne-kim zajednicama su dovoljna i dva, ali ima i onih kojima treba i četvrto. Ranije, dok sam imao manje od tri medišta po košnici, prinosi sa paše su bili niži, zbog nedovoljnog prostora za smeštaj nektar pri jačim unosima.
U toku aprila nastojim, kao i svi pčelari, da se pčelinje zajednice što bolje razviju. Stimulišem ih u tome prihranom i širenjem plodišnog prostora. U početku dodajem lepe, već zalegane ramove sa jedne i druge strane legla, a kad otopli, i satne osnove. Zadovoljan sam rezultatima ovakvog načina rada, a i relativno kasno cvetanje bagrema (obično posle 15. maja), ide mi na ruku. Ali, kako ne koristim matičnu rešetku, niti bilo kakvo ograničavanje matice u polaganju jaja pred pašu, preti stalna opasnost da dobro razvijene zajednice uđu u rojevi nagon. To sprečavam blagovremenim širenjem prostora u košnici i dobrom ventila-cijom.
Polunastavak na plodište dodajem, jačim zajednicama, već krajem marta, a ostalima početkom apri-la. Krajem aprila maksimalno širim leto košnice, a postepeno i gornju ventilaciju. Veliki problem i podsti-caj razvoju rojevog nagona predstavljaju kišni dani u maju (pred pašu ili u toku nje), kada pčele ne izlaze iz košnice.
Tada svakoj zajednici sipam u hranilicu 300 do 400 mililitara retkog sirupa, napravljenog od tri dela vode i jednog dela šećera. Pri tom, jačim društvima dodajem još po jedan polunastavak, u koji je posta-vljeno i nekoliko satnih osnova. Ovim merama uspevam da obuzdam rojevi nagon, tako da rojenje na mom pčelinjaku nije previše izraženo.
Jednom broju najboljih zajednica ipak dozvolim da uđu u rojevi nagon, čak ih u tome i podstičem da bih u toku paše dobio matičnjake od kojih uzgajam prirodne matice za potrebe svog pčelinjaka To su prave, prirodne matice, dugog veka, veoma otporne na bolesti i jako plodne. Decenijama tako proizvodim matice, uz povremenu nabavku jedne ili dve (takođe prirodne), od kolega pčelara, radi, kako mi to pčelari kažemo, „osveženja krvi“.
Sa rojevskim maticama sam više nego zadovoljan, uprkos tvrdnji nekih da one, više od veštački uzgo-jenih, prenose rojevi nagon.
U mom kraju se to smatra zabludom, tako da najveći broj pčelara koristi prirodne matice.
Voleo bih da redakcija našeg „Pčelara“ o navedenoj dilemi javno zauzme stav, naravno, potkrepljen naučnim dokazima.
Dozvoliću sebi da iznesem svoje mišljenje da je, zahvaljujući rojevskim maticama na našim pčelinja-cima, srpsko pčelarstvo sačuvalo lokalne tipove pčela. Čujemo i čitamo da u nekim državama nije tako. Na primer, u Italiji, kako je zimus na savetovanju u Trebinju izneo jedan njihov naučnik, lokalni sojevi pčela su vremenom nestali, i to za njih predstavlja ogroman problem.
Kad gore navedene zajednice izgrade prirodne matičnjake, delim ih u troramne nukleuse, u kojima se matice izlegu, pronesu, i ostanu izvesno vreme u njima, radi testiranja. Testiranje mladih matica je veoma važno, jer, i pored svih nastojanja pčelara, nije svaka baš dobrog kvaliteta. To je uslovljeno genetskim faktorima, odnosno nasleđem, na koje pčelar nema velikog uticaja.
Tek kada sam zadovoljan njihovim kvalitetom, uvodim ih u proizvodne zajednice i tako menjam ostarele matice.
Šalje se...