Ako krajem avgusta i početkom septembra bude obilnih padavina doći će do ponovnog buđenja prirode tako da će livade ozeleneti, a i korovsko bilje će ponuditi svoje žlezde nektarije. Pčele će tada, ako ne dopuniti, onda makar sačuvati zimske zalihe koje su spremljene u prethodnom periodu.
Ali, faktori koji utiču na medenje biljaka dosta se razlikuju od vrste do vrste pa tako nikada nećemo imati ispunjene idealne uslove za sve biljke pogotovu što je skup faktora veliki i različit.
Od značajnijih nektaruša u septembru izdvajaju se bela detelina, beli i konjski bosiljak, majčina dušica, metvica, čubor, čistac, aster, lisičji rep, stričak…
Dešavalo se da beli bosiljak zamedi kao i bagrem ali takve godine su bile zaista retke. Za pčelara je uvek zadovoljavajuće da vaga u mesecu septembru bude makar na „pozitivnoj“ nuli, a još bolje ako pčele obezbede blagu dopunu zimskih zaliha.
Može biti opasno ako je vaga danima u minusu, prvenstveno zbog horizontalnog prenosa varoe i tihe grabeži koja je tada teško uočljiva. Malo je pčelara koji imaju vagu i koji će dobiti ovu korisnu informaciju. Oni koji je nemaju, a završili su sa dopunom zimskih zaliha mogu svakoga dana izvesti jednu vrstu provere izdašnosti nektara metodom „ceđenja sabiračica“ kako bi dobili kakvu takvu informaciju.
Sabiračice (koje su nešto krupnije) se hvataju na letu za krila, a potom se po sredini trbušnog dela (gledano sa boka), odmah ispod toraksa, vrši blagi pritisak na medni mehur (slika 1).
Slika 1
Ako konstatujemo prazne medne mehurove na više sabiračica moramo suziti leta za veličinu izlaska jedne do dve pčele, a najbolje je ako imamo vertikalni sistem odbrane i malo kružno leto bez poletaljke.
Za zimu je veoma važan i polen koji pčele donesu u septembru pa je dobro da se rano ujutru zajednice (bez obzira na obezbeđenost zaliha hrane) stimulišu malim količinama šećerno-mednog sirupa (200–300 ml) jer od 100% donetog cvetnog praha u jesen, 70% se koristi za deponovanje hranljivih materija u organizmu pčele.
Pošto „savremena košnica“ nikako ne zadovoljava uslove prirodnog staništa, to će i razna odstupanja stvarati različite posledice koje pčelar sigurno mora početi da ispravlja mnogo pre septembra.
Pčelari koji nisu na vreme konstatovali nedostatke moraju početkom septembra ispraviti ono što je moguće i od čega se odstupilo, vodeći računa da pritom posledice korekcija ne budu katastrofalne.
Pad krive „biološkog optimuma“ govori nam o terminu početka pripreme za narednu godinu, a za uspeh naredne godine pravi se temelj još u maju i junu tekuće, kada zajednicama prvo treba obezbediti mlade matice koje će ući u zimu sa svim svojim prednostima nad višegodišnjim maticama.
Matica ne sme biti druge rase ili soja, a ako pravilno odaberemo soj prilagođen konkretnoj klimatskoj zoni povećaćemo produktivnost za 20–30%, ali i smanjiti zimske gubitke.
Dalje, ako posmatramo jedan uzorak zajednica u prirodi vidimo da iz godine u godinu broj mladih matica raste i da sa povećanjem progresije posmatranog uzorka broj mladih matica sve više teži procentu 100.
Priroda nam dakle ukazuje, da i bez učešća čoveka, mlade matice zimuju u najvećem broju slučajeva. Zimovanje je ipak jedna vrsta stresa, a imati matice koje su već bile pod stresom nosi samo po sebi jednu vrstu rizika.
Po Riharu, od trogodišnjih matica preko zime ugine 10%, od dvogodišnjih 2,9%, a od jednogodišnjih samo 0,2% matica. Lebedev kaže: „Troškovi zamene starih matica mladim kasnije se isplate 3–4 puta“.
Važnost zazimljavanja mladih matica se ogleda i u tome da se dešava da mlada matica ima moć da izvuče zajednicu iz većine zimskih problema, čak i ako skup potrebnih faktora pri izlasku iz zime nije potpun.
Lovro Peradin tvrdi da zamena matica na početku jeseni ima prednost pred prolećnom zamenom, jer će mlada i kvalitetna matica zalegati kroz celu jesen tako da će društvo ući u zimu sa mnogo većom količinom mladih pčela koje će biti spremne za prolećno „razbuktavanje“.
Takođe moramo obratiti pažnju na to da matica nema neki vidljiv nedostatak, da li se normalno kreće, ima li krila i noge, jer može se desiti da pčele izvrše tihu zamenu pa da dođe do lošeg sparivanja ili da čak i ne dođe do sparivanja.
Slika 2
Na slici 2 možete videti šta se dešava u proleće, kada pčele prethodne jeseni tiho zamene maticu (stara rodonačelnica) u periodu kada je i kvalitet i količina trutova nedovoljna za kvalitetno sparivanje.
Ovakvo društvo s proleća postaje čisti trošak za pčelara i pravi raj za varou i bolesti.
Maticu ne treba tražiti jer je dovoljno da vidimo da li matica zaleže ćelije saća kompaktno, bez preskakanja, te ako naiđemo na kompaktne reone legla iste starosti onda to znači da se radi o dobroj, plodnoj matici.
Ako je leglo pri pregledu po starosti izmešano, a jaja su polagana bez nekoga reda, onda se nalazimo pred dve sumnje: ili matica nije ispravna ili leglo od nečega strada. Posebnu pažnju tada treba obratiti na leglo, jer ako naiđemo na sasušene larvice koje se i po boji i po položaju razlikuju od zdravih, onda možemo sumnjati na evropsku trulež legla.
Naiđemo li na ćelije koje su ugnute i probušene, a pritom je masa larve trula, rastegljiva i oseća se na tutkalo, hitno se treba obratiti najbližoj veterinarskoj ustanovi.
Ako je sve u redu sa leglom onda dolazimo do konstatacije da je za tako izmešano leglo kriva matica i trebalo bi je po mogućstvu zameniti, jer postoje velike šanse da će društvo stradati preko zime ili u proleće.
Zamena se u ovo vreme nikako ne sme izvršiti prostim ubijanjem stare matice. Najbolje je ako posedujemo maticu, a ako ne, onda maticu treba kupiti.
Za razliku od prethodnih meseci matice se u septembru teže nalaze a i prijem istih se nalazi u zoni većeg rizika. S obzirom na konačan račun ove prepreke se mogu savladati.
U osnovi temelja dobrog uzimljavanja stoji i količina hrane koju je pčelar u prethodnom periodu oduzeo, ostavio ili dodao pčelinjoj zajednici.
Već je rečeno da prekomerno oduzimanje hrane povlači prihranjivanje koje je trebalo obaviti do kraja avgusta jer su tada mnogo povoljnije temperature za preradu sirupa (zahteva se 36 °C), manje je iscrpljivanje zimskih pčela, veće je lučenje fermenta invertaze, a sve to je mnogo nepovoljnije u septembru.
Oni pčelari koji do kraja avgusta nisu svoje zajednice snabdeli dovoljnom količinom kvalitetne hrane, ovaj mesec je poslednja prilika da se to ispravi ali moraju znati da to kašnjenje povlači za sobom veći prolećni mortalitet, posebno ako se za prihranu koristi neodgovarajuća koncentracija sirupa i prekomerna količina hrane. Birati između propasti od gladi i većeg uginuća pčela, kao prvo znači ne izabrati ni jedno ni drugo, a kao drugo znači – morati izabrati drugo.
Slična situacija nas čeka i ako se pojavi medljika. Posebno je opasna medljika od vrbe, hrasta i jele a najopasniji je medljikovac nastao od voćnih sokova. Neki ga zovu i voćni med a pčele ga sakupljaju sa plodova šljive, grožđa, kruške, lubenice, dinje… Ove sokove pčele transportuju u ćelije i to uglavnom do polovine ćelija. Čačkalicom možemo proveriti sumnjive ćelije pa ako naiđemo na med stvrdnute, neobične mase braon boje, onda nema sumnje da se radi o najopasnijoj hrani koja ako ostane preko zime može izazvati katastrofalne posledice, naročito u zimama sa dugim hladnim periodima bez izletanja.
Takođe je opasno ako u septembru nađemo okvire sa ukristalisanim cvetnim medom u saću. Takve okvire obavezno moramo izvaditi i društva dohraniti.
Medljiku moramo ili odstraniti ili zatopiti („razrediti“) saharoznom hranom ako su količine manje.
Količina hrane u septembru, za uslove umereno kontinentalne i kontinentalne klime, treba da se kreće od 2,5–3 kg meda po posednutoj ulici u gnezdu. Količina perge bi trebala da bude oko 0,3 kg po ulici. Za njeno obezbeđenje je najvažniji faktor dobar izbor lokacije pčelinjaka.
Ispod 3 kg meda po posednutoj ulici u gnezdu ne bi trebalo da imaju slabije zajednice i zajednice sa mladim maticama, jer one nešto kasnije u jesen prestaju sa zaleganjem a u proleće ranije počinju zaleganje što zahteva i veću potrošnju hrane. Kod pološke, količina hrane bi trebala biti srazmerno veća od količine 2,5–3 kg, jer su za razliku od LR, DB i Farara temperaturni uslovi nepovoljniji.
To bi značilo da društvo u DB košnici sa 8–10 ramova pčela treba da ima oko 25 kg hrane, društvo u dva LR tela treba da ima oko 30 kg, sa tri LR tela oko 40 kg dok kod Farara u gornjem telu treba da ima 16–18 kg a u ostalim telima oko 8 kg.
Može se desiti da u košnici bude i 20 kg hrane, a da usled nepravilnog rasporeda hrane društvo preko zime strada od gladi.
Zato u septembru visina medne kape na centralnim ramovima ne bi trebalo da bude ispod 7 cm kod LR rama, a kod DB i pološke ne manje od 9 cm s tim što zadnji delovi rama treba da budu dobro popunjeni poklopljenim medom. Površina pod leglom će se u narednom periodu postepeno smanjivati a pčele će mesto izlaska mladih pčela (ćelije koje su bile u dodiru sa mednom kapom) popunjavati medom. Levo i desno od centralnih ramova treba da stoje ramovi kompletno popunjeni poklopljenim medom i pergom koja je u ovo doba teško uočljiva pošto je pokrivena medom i voštanim poklopcima.
One zajednice koje ne ispunjavaju sve ove uslove treba dohraniti šećernim sirupom (3 kg šećera na 2 litra vode) jer takav rastvor najmanje iscrpljuje pčele u ovom periodu i pčele ga brže prerađuju i zapečaćuju. Količina dopune ne sme preći 1 kg po ulici pčela, a dokazano je da će posledice biti najmanje ako količina ne prelazi 0,5 kg.
Ove propuste treba ispraviti najkasnije prve nedelje septembra što se tiče planinskih krajeva, dok bi za ravničarske krajeve gornji limit bila druga nedelja septembra.
Treba naglasiti da najmanje 70–80% hrane, od ukupne količine, mora biti cvetni med (uredba EU o organskoj proizvodnji u pčelarstvu kaže 90%) i da su najbolji medovi svetle boje jer sadrže najmanje nesvarljivih materija.
Onih 20–30% može biti med od šećernog sirupa koji će, ako se sve sprovede kako treba, biti lagerovan tako da će ga pčele prvog utrošiti. Uredba EU za organsko pčelarstvo kaže da, ako zalihe nisu dovoljne, dopuna hrane se može izvršiti samo organskim medom ili biošećerom koji se dobija od organski uzgajene šećerne repe. Biošećer još ne postoji na našem tržištu tako da je za nas jedina alternativa običan šećer.
Ukoliko pčele izleću tokom zime u ciklusima od oko 20 dana na pročisni let, društva će iako zazimljena na skoro čistom suncokretovom medu uspešno prezimiti. Ozbiljni pčelari se ipak neće igrati „spavanja na pruzi“ tj. neće računati na zimu sa ovako povoljnim vremenskim ciklusima.
Ako pri pregledu konstatujemo da društvo zaposeda 9–10 DB, 12–14 LR ili 18–22 Fararovih ramova pčela i legla u svim stadijumima, onda možemo reći da su društva, što se tiče snage, spremna za zimovanje.
Ostala društva koja su nešto slabija treba ostaviti samo ako imaju mlade matice i ako su snabdevena dovoljnim količinama hrane (ne ispod 3 kg po ulici pčela). Ako u proleće postignu snagu kao pojedinih godina, mnoga od njih će se razviti u proizvodne zajednice, a ako ne, mogu poslužiti za umnožavanje pčelinjaka ili za pojačavanje.
Izuzetno slaba društva koja imaju 5–6 DB ili 6–7 LR ramova pčela sa različitom površinom legla treba bez sentimentalnosti rasformirati. Takva društva troše 4–5 puta više hrane po 1 kg pčela u odnosu na jaka i predstavljaju ne samo rizik pčelinjaka u narednom periodu nego i čisti deficit u svakom pogledu.
Takva društva treba pripojiti srednje jakim i jakim društvima ali nikako ramovima, već isključivo pčelama. Apsolutno treba izbegavati kontakt pčela sa stranim saćem jer su takve egzibicije u prirodi nedopustive, a i savremena epidemiologija sve više ukazuje na rizike od horizontalnog prenosa bolesti pčela.
Matice slabih zajednica najpre izolovati tokom 21 dana (najbolje ramom izolatorom ili kavezom poklapačem). Retko se dešava da počnu izgradnju matičnjaka, ali ipak treba proveriti. Ram sa maticom ukloniti 22. dana, a sve ramove izvaditi, pretopiti i dezinfikovati. Pčele stresti u prazan nastavak i zatvoriti. Pčele su 24. dana posle kratkog gladovanja spremne za dodavanje. Pre spajanja „gole pčele“ tretirati protiv varoe, a potom preko žičane mreže ili novinske hartije pripojiti srednje jakim zajednicama.
Zadovoljavajući efekat spajanja se postiže ako je slabo društvo najviše trećina zajednice kojoj ga pripajamo. Ovde treba napomenuti već staro pravilo da nikada ne treba spajati dva slaba društva jer ćemo dobiti treće, isto takvo.
Mnogi svetski naučnici su se bavili problematikom izbora saća koje treba ostaviti pčelama za zimovanje i svi se slažu da u plodištu ne treba ostavljati mlado saće, već ono starije.
Profesor Farar je na osnovu svog dugogodišnjeg iskustva utvrdio da pčele najbolje zimuju na saću u kome su se pčele legle najmanje četiri puta, a do iste konstatacije došli su i naučnici iz Rusije. Ovakvo saće će najbolje sačuvati toplotnu energiju pa će i potrošnja hrane biti manja.
Zato centralni ramovi sa mednom kapom moraju imati ovakvo saće koje još uz to ne bi trebalo da ima trutovskih ćelija, ne sme biti talasasto izgužvano ili oštećeno i mora biti providno.
Ako ostavimo saće sa razvučenim i sa više od jedne trećine trutovskih ćelija imaćemo za posledicu loš prolećni razvoj jer će društvo trošiti mnogo snage i hrane za izvođenje trutova, a pčelar od takvog društva neće imati nikakve koristi.
Veliki broj okvira sa starim saćem u košnici povlači veći rizik od kristalizacije ugljenohidratnne hrane. Ako do sada nismo klasirali saće, septembar je krajnji rok da se to ispravi jer posledice mogu biti katastrofalne.
Veoma je važno da saće u košnici bude pravilno pozicionirano, tj. da raspored ramova sa saćem odgovara prirodnom pozicioniranju. Kada pronađe novo stanište prirodan roj počinje da gradi svoj prvi sat koji će za njega uvek biti centralni, sa svim svojim karakteristikama. U proleće, prvo saće koje izgradi je radiličko, dok kasniji rojevi ponekad pre radiličkog prvo izgrade trutovsko saće ili saće namenjeno za med.
Slika 3
Američki pčelar Mike Housel iz Orlanda u Floridi je primetio da pčele u prirodi grade ovaj sat drugačije od ostalih satova. Kada se pogleda u dno ćelija ovog centralnog sata vidi se slika obrnutog ipsilon (slika 3) koja je nastala slaganjem romboičnih površina ćelija sa druge strane. Ako zamislimo da ovaj ram stoji mirno, a mi pređemo sa druge strane sata, takođe ćemo videti da je na dnu formacija obrnutog ipsilon. Kod pčela u prirodnom staništu samo na ovom satu i sa jedne i sa druge strane se nalazi formacija obrnutog ipsilon.
Slika 4
Dva sledeća sata koja se dalje grade levo i desno, „gledaju“ ovaj centralni sat stranama sa formacijom obrnutog ipsilon (slika 5), dok je sa druge strane ovih satova formacija normalnog ipsilon (slika 4). Svi ostali ramovi koji dolaze, sa obe strane, takođe zadržavaju isti raspored (slika 5).
Slika 5
U telima košnice ramovi se pozicioniraju bez centralnog rama (slika 6) koji se u prirodi prvi izgrađuje pošto ne postoji osnova koja sa obe strane sata ima formaciju obrnuto ipsilon.
Postoje pčelari koji osporavaju ovakve stavove o pozicioniranju saća, ali poznati američki komercijalni pčelar Dee Lusby (Tucson, Arizona) na osnovu sopstvenog iskustva i posmatranja navodi niz prednosti.
Ona i njen suprug su, prepoznavši vrednost Hausel pozicioniranja, preraspodelili blizu 35 000 ramova u njihovim košnicama, i kažu da su se problemi koji se tiču izvlačenja satnih osnova smanjili ili potpuno nestali. Dalje navodi da posle pravilnog pozicioniranja nestaju problemi zaleganja izvučenih ramova od strane matice, da ramovi u medištu počinju da se bolje izvlače i da imaju manje zaperaka, a takođe prestaju i problemi sa zapercima ili duplim saćem u plodištu. Mnogo puta se nailazi na nepravilno izgrađeno saće sa prelazima i veličinom ćelija koje se razlikuju za 0,2–0,3 mm od proseka, a Dee kaže da pravilnim pozicioniranjem ovaj problem nestaje.
Slika 6
Na kraju Dee kaže: „Sa saćem koje je pozicionirano naopako, pčelari mogu da pokrenu spontanu zamenu matica u društvima“.
Pošto zajednice često dolaze u stanje stresa od hemikalija, bolesti, štetočina, predatora i varoe, a pčelar još postavi saće po svom nahođenju, nedaće i posledice dolaze same.
Treba reći da je septembar mesec u kome se nastavlja kasno-letnji tretman protiv varoe. Engleski stručnjaci iz centralne naučne laboratorije Severnog Jorkšira kažu da ako u ovo vreme nađemo više od jedne varoe na deset trutovskih larvi, onda se nalazimo u zoni visokog rizika od invazije i moramo hitno intervenisati. Mogu se koristiti sva raspoloživa sredstva o kojima je pčelar više puta pisao, a temperaturni opseg u septembru naročito pogoduje primeni mravlje kiseline, te je ovaj period idealan za sticanje iskustava u radu sa njom kod pčelara koji je nikada nisu koristili.
Mnogim pčelarima nije jasno zašto društva pojedinih godina pojedu mnogo hrane preko zime iako zima te godine nije bila surova. Jedna stara ruska izreka kaže „vetar izduvava med iz košnice“, pa je veoma verovatno da suma hrane u proleće zavisi od sume vetrova do proleća.
Stručnjaci sa instituta Ribnoe kažu da se pri brzini vetra od 8 m/s za 2–3 sata menja celokupna zapremina vazduha u košnici.
U nedostatku prirodne zaštite od vetra možemo postaviti i veštačku (najbolje kukuruzna trska) kako bi odmah zaštitili onu količinu hrane koju smo do sada obezbedili.
Ali treba obratiti pažnju i na rastojanje vetrobrana od košnica koje ne sme biti veće od jednog metra. U Ribnoju kažu da je produktivnost za 60% manja ako je rastojanje vetrobrana 15 metara od košnica.
Septembar je i mesec setve uljane repice koju je najbolje posejati posle neke obilnije kiše. Za 1 hektar potrebno je oko 1 kg semena. Repica se razvija s jeseni i proleća, a cveta u aprilu i od svih krmnih kultura daje najraniju zelenu hranu. Pčelama pruža jednu od najkvalitetnijih vrsta polena.
Želeo bih da svima nama septembar naredne godine bude pre svega mesec mirovanja i pčela i pčelara, da sve ono što smo zakasnili ove, bude opomena sledeće godine kako ne bi trpeli posledice kašnjenja.
Šalje se...