SPOS
Savez pčelarskih organizacija Srbije

U prvoj polovini januara u našim klimatskim uslovima najčešće počinje prvo pčelinje leglo. Od tada pa do kraja maja pčelinje društvo se uveća tri do pet puta doživljavajući buran razvoj. Brojnost pčela u januaru i februaru i čistoća košnice pokazuje koliko uspešno smo pripremili naša društva za prezimljavanje. Ta operacija se smatra najvažnijom za stvaranje jakih pčelinjih društava za bagremovu pašu u narednoj sezoni. Nije čudo što Đerzon kaže: „Najteže je u celom pčelarstvu dobro spremiti sve košnice za zimu“, a grof Ehrenfals navodi: „Ko zna valjano da spremi svoje košnice za zimu taj je vešt pčelar“. „Ako su društva jaka, imaju dovoljne količine hrane, lak prelaz sa rama na ram, vode u slučaju potrebe i ako su im leta zaštićena od vetra, takva društva imaju sve uslove da uspešno prezime“ piše Langstroth sredinom devetnaestog veka. Ukoliko smo obezbedili uslove o kojima govori veliki američki pčelar, završili smo najmanje 80% posla u pripremi pčelinjih društava za bagremovu pašu. Preostalo nam je da u prolećnom periodu pratimo vreme, odnosno stanje pčelinje paše i blagovremeno obavljamo potrebne poslove na pčelinjaku. Aktivnost pčelara u ovom periodu uglavnom se svodi na upravljanje prostorom, količinama hrane, obezbeđenje utopljavanja i dobre ventilacije radi stvaranja povoljne mikroklime u košnici, eliminaciju varoe i eventualnih bolesti legla i pčela. Upravljanje prostorom i količinama hrane u košnici povezano je sa poznavanjem pašnih prilika.

 

Kada početi sa pripremom pčelinjih društava za brži razvoj

 

Među pčelarima se često čuju suprotstavljena mišljenja vezana za pitanje podsticaja razvoja ranog legla. Jedni tvrde da podsticaj matice na rano leglo omogućava stvaranje jakih društava za bagremovu pašu dok drugi to osporavaju. Odgovor na ovo pitanje će biti jasan ako se znaju sledeće činjenice. U zimskim uslovima za odgajanje jedne pčele potrebno je sedam pčela (Fluri i Bogdanov, 1989). Pretpostavlja se da, zbog hladnoće, pčele nemaju mogućnosti da unose nektar, cvetni prah i vodu iz okoline. Novo leglo se odgaja uglavnom iz rezervi masnog tkiva pčele i manjim delom iz perge i meda. U sledećoj fazi razvoja kada započne skromniji unos polena i nektara uz značajniji porast temperature i mogućnost unosa vode, jedna pčela neguje 1,14-1,42 larve, da bi u trećoj fazi svog razvoja kad u prirodi ima obilja polena i dovoljno svežeg nektara za razvoj, uz brojnost pčela od preko 25.000, jedna pčela negovala 3-4 larve. Računica je jasna, 7.000 pčela u januaru i početkom februara učestvuje u odgoju 1.000 pčela, a u vreme maksimalno povoljnih uslova kakvi mogu biti od sredine aprila, više hiljada pčela. Iz ovoga se vidi zašto jaka društva koja inače kasnije kreću sa leglom i koja se čak ne stimulišu nikakvim nadražajnim prihranjivanjem vrlo brzo nadoknade zaostatak u razvoju i ostvare rekordne prinose. Pčelinje društvo započinje leglo na osnovu svog praiskonskog instinkta za razmnožavanje uvažavajući okolinu u kojoj živi. Pomoć pčelara u tom delu više šteti nego što koristi. Zbog toga je savremena pčelarska praksa odbacila podsticaj razvoja ranijeg legla kao meru uspešne pripreme pčelinjih društava za bagremovu pašu. Rano leglo iscrpi naročito slabija i srednje razvijena društva. Ona početkom marta oslabe zbog uginuća dela zimskih pčela uslovljenih velikim naporima u odgajanju zimskog legla i nedovoljnog broja mladih pčela izleženih do sredine marta. Takva društva nisu u stanju da maksimalno koriste polen i nektar sa prvih prolećnih cvetova, da neguju veće leglo niti da održavaju povoljnu mikroklimu u košnici što dovodi do sporijeg razvoja. Ovakvo stanje se često produži i do sredine aprila, tako da se ne iskoristi mogućnost matice u polaganju većeg broja jaja i obilje cvetnog praha pa i nektara kojih u to vreme ima u prirodi.
Na slici 1 prikazan je uticaj jačine društva na leženje matice odnosno procenat pčela koje učestvuju u odgajanju larvi u zavisnosti od jačine društva (C. L. Farrar, American Bee Journal N0 1/1973). Iz njega se vidi da kod društva od 10.000 pčela, 85% odnosno 8.500 pčela učestvuje u odgajanju legla, dok kod društva od 40.000, 50% odnosno 20.000 pčela učestvuje u odgajanju legla. Ovaj broj od 20.000 pčela dovoljan je da opsluži i najplodniju maticu u pogledu odgajanja legla. U zemljama gde pčelinje paše stižu kasnije tj. krajem juna i početkom jula, čim ukupan broj pčela pređe 25.000, pčelari oduzimaju 10.000 pčela i prave roj kome je po Farrar-ovim istraživanjima potrebno 11-13 nedelja da dostigne puni razvoj. Ovo se obično radi šest do osam nedelja pre glavne paše. U tom periodu broj pčela u roju naraste do 30.000, a zatim se pristupa stvaranju dvomatičnih pčelinjih zajednica koje u dugotrajnoj paši daju rekordne prinose. Na ovaj način ostvaruje se višestruka korist: sprečava se rojevi nagon, koristi se sklonost pčelinjeg društva da intenzivnije razvija leglo pre dostizanja broja od 40.000 pčela, posle čega matica smanjuje intenzitet polaganja jaja, stvaraju se dvomatična društva koja se nakon duže letnje paše ponovo vraćaju na jednomatična posle čega u košnici ostaju značajne količine meda a naročito cvetnog praha koji je nephodan za uspešno prezimljavanje.

 

U januaru i februaru potrebno je vršiti kontrolu zaliha hrane u košnici, davati pogače po mogućstvu sa većim procentom meda samo onim društvima koja nemaju dovoljne količine hrane. U drugoj polovini februara na lepom danu očistiti podnjače, promeniti vlažan papir za utopljavanje u košnicama i ukloniti eventualno uginula društva sa pčelinjaka. Ovo vreme treba iskoristiti da se pčelinjak očisti od svih nečistoća i pripreme pojila.

 

 Razvoj pčelinjih društava tokom proleća

 

 Tokom proleća pčelinje društvo karakterišu tri faze razvoja. Prva faza traje kod nas najčešće do početka marta i karakteristična je po malim dotocima nektara i polena spolja iz prirode, nestabilnom vremenu i velikim oscilacijama spoljne temperature. U ovom periodu slabija društva se mnogo više iscrpljuju od jakih, zbog ranijeg započinjanja legla i obezbeđenja potrebnih uslova za njegov razvoj. Društva sa više od sedam ulica pčela ovaj period vrlo uspešno prolaze ukoliko raspolažu sa dobrim rezervama hrane koje iznose 10 -15 kg i nisu opterećena nozemom.

Druga faza razvoja počinje sa početkom marta i traje obično do prve polovine aprila. U ovom periodu može biti osetnijih unosa nektara a naročito cvetnog praha. Iva, dren, jagorčevina, vrba i ostale biljke mogu dati dosta cvetnog praha pa i nektara. Pčelar mora voditi računa da, zbog povećanog unosa ne dođe do blokade prostora u zoni legla u košnici. Naša rasa pčela ima osobinu da leglo širi u vis, a ne na stranu. Zato je potrebno prostor za leglo proširivati u gornjem nastavku ako se radi o nastavljačama. Proširenje prostora omogućava se postavljanjem praznih okvira sa pravilno izvučenim saćem u središnu zonu nastavka odnosno plodišta kod Dadant-Blatt-ove i drugih tipova košnica. Pored vođenja računa o prostoru i količini hrane neophodno je utopljavanje košnice i obezbeđenje pojila ukoliko vode nema u blizini. Interesantno je pitanje uticaja leta u razvoju pčelinjeg društva. Mnogi pčelari i pčelarski istraživači po ovom pitanju imaju različita mišljenja o tome koja leta treba da budu otvorena, a koja zatvorena tokom zime i prolećnog razvoja. Obično se praktikuje otvaranje samo donjeg leta tokom proleća. Istraživanja koja je vršio Tibor Szabo u Kanadi (American Bee Journal N0 11/2003, str. 876-879) pokazala su da su pčelinja društva koja su preko zime i u proleće imala otvorena gornja leta, imala i veću količinu pčela. Lebedev preporučuje da se tokom zime i proleća kod jakih društava drže otvorena samo donja a kod slabijih samo gornja leta. 
Treća faza razvoja kod nas počinje sa masovnim cvetanjem biljaka tokom aprila i maja i povećanjem temperatura, a završava se krajem maja i početkom juna meseca. To je vreme burnog razvoja i maksimalnog polaganja jaja od strane matice koje doseže i do 2.000 a u nekim slučajevima (dr Bretschko, 1986) i do 2.500 jaja. Ako je godina povoljna što znači da ima dovoljno vlage u zemlji i vazduhu a temperature nisu ekstremne, tada se aktivnosti pčelara svode na proširenje prostora u košnici, blagovremeno dodavanje satnih osnova u sredini legla kod jakih društava ili u prostor između krajnjih okvira sa leglom i susednih okvira koji su ispunjeni sa cvetnim prahom ako se radi o slabim i srednje razvijenim društvima. Na ovaj način uz kasnije otvaranje više leta ukoliko dođe do većeg porasta temperature i promenom mesta nastavaka započeće prigušivanje rojevog nagona. Sa ove dve mere rojevi nagon se u ovom periodu najčešće uspešno rešava. Razvoj pčelinjih društava tokom sezone prikazan je na dijagramu (slika 2). 

 

 Faktori razvoja pčelinjeg društva

 

 Pčelinje društvo se skladno razvija ako je zdravo, ima dobru maticu, dovoljan broj pčela, znatne zalihe hrane i vode, dovoljno kvalitetnog saća i prostora za njegovu izgradnju. Kvalitetna matica omogućava pčelinjem društvu uspešno prezimljavanje, brz razvoj i brojnost pčela u košnici a time i prinose u vreme paše. O njihovom kvalitetu treba voditi računa prilikom pripreme pčelinjih društava za zimovanje.

Jačina pčelinjeg društva je posle matice najznačajniji faktor brzog prolećnog razvoja. Krajem devetnaestog veka ruski akademik Butlerov je utvrdio da pčela koja se odgaji u jakom društvu ima dužu rilicu, veći raspon krila, nosi preko četrdeset procenata više cvetnog praha na nožicama, nosi znatno više nektara u voljci, živi šest do osam dana duže od one odgajene u slabom društvu. Žlezde koje luče invertazu koja razlaže saharozu iz nektara na glukozu i fruktozu kod njih sazrevaju petnaestog do osamnaestog dana za razliku od onih odgajanih u slabom društvu kod kojih se to dešava dvadeset petog i dvadeset šestog dana. Pčelinje gnezdo jakih društava ima za 0,4 do 0,60C povoljniju temperaturu nego gnezdo slabih društava. Pčelinja društva koja početkom marta imaju više od sedam ulica odnosno više od trinaest do četrnaest hiljada pčela mogu se, ukoliko imaju dobre zalihe hrane i dovoljno prostora razviti do početka cvetanja bagrema i dostići 40.000 do 45.000 pčela koje će maksimalno iskoristiti bagremovu pašu koja počinje oko desetog do petnaestog maja. Ona društva koja u pomenutom periodu imaju manje od pet ulica pčela neće imati značajnijih unosa u bagremovoj paši jer uprkos svim naporima koje pčelar uloži neće stići da se razviju do početka cvetanja bagrema. Prinos će biti nešto slabiji i kod srednje jakih društava koja izlaze iz zime. Ovo se vidi iz dijagrama na slici 2 (Krivcov i Lebedev: Soderžanie pčelinih semej s osnovami selekcii, Moskva „Kolos“ 1995). Treba imati u vidu da društva koja su iz zime izašla sa manjim brojem pčela po pravilu imaju maticu slabijeg kvaliteta ili su opterećene varoom odnosno nozemom. 
Količina i kvalitet hrane su od izuzetnog značaja. U prolećnom razvoju neophodno je da svako društvo ima oko desetak kilograma meda u košnici. Ovo je potrebno za ishranu velikog broja larvi. Dobro negovana larva daje kvalitetnu i produktivnu pčelu. U tabeli 1 dati su podaci o snabdevenosti larvi sa mlečom u zavisnosti od zaliha meda u košnici (A.A. Komarov, Pčelovodstvo, Tula, „Ritam“, 1992).

 

Tabela 1: Zavisnost mase larvi od količine meda u košnici

Količina meda u košnici (kg)	Masa mleča u ćelijama sa  trodnevnim jajima (mg)	Masa larve trodnevnog uzrasta (mg)
4,5	2,1	6,7
8,1	5,0	9,5
12,6	4,8	10,8

 

Najkvalitetnija hrana za pčele odnosno leglo je perga i med, zatim svež polen i nektar, pogače sa dodacima cvetnog praha i kvasca i na kraju šećerni sirup.
Mnogi pčelari praktikuju nadražajno prihranjivanje od cvetanja xanarike pa do početka bagremove paše. Istraživanja vršena u SR Nemačkoj (Wille, 1984 i Imdorf, 1989) su demantovala efikasnost ovog načina stimulisanja bržeg razvoja. Efekti su kratkotrajni a kod jakih društava ne daju nikakva vidljivija poboljšanja. Mnogo je bolje i ekonomičnije, društvima sa oskudnim rezervama hrane davati okvire sa medom uzete od zdravih društava ili kvalitetne pogače. Davanje sirupa podstiče pčele na aktivnije skupljanje polena. One zbog toga izleću i po nešto hladnijem vremenu, tamo izgube pokretljivost, padaju na hladnu zemlju i tu ostaju. Pored toga, davanje sirupa je skopčano sa mogućnošću pojave grabeži.
Prostor i klima u košnici su takođe značajni. Nedovoljan prostor ograničava proširenje legla i izaziva rojevi nagon dok utopljavanje košnice u proleće povoljno deluje na razvoj legla, naročito kod slabih i srednje jakih društava.

 

Poslovi na pčelinjaku od marta do početka bagremove paše

 

Prva polovina marta je vreme kada je potrebno izvršiti detaljan pregled društava, očistiti podnjače, postaviti utopljavajući materijal, odstraniti eventualni višak nastavaka na košnicama, stesniti prostor kod slabih društava, prekontrolisati stanje legla i rezerve hrane i pripremiti okvire sa satnim osnovama. Nedostatak hrane u ovo vreme treba rešavati dodavanjem oplemenjene pogače. U drugoj polovini marta obično dolazi do cvetanja većeg broja biljaka i do povećanog unosa nektara i cvetnog praha. To je veliki stimulans za širenje legla pogotovu ako dođe do dužih perioda lepog vremena. U to vreme u predelima gde ima ive i crnjuše treba voditi računa da ne dođe do blokade u plodištu. Tada počinje leženje pčela koje će učestvovati u bagremovoj paši. Potrebno je postaviti pojilo na što osunčanijem mestu na pčelinjacima gde u blizini nema vode.
Početkom aprila počinje intenzivno cvetanje voća. Posle leske, ive, crnjuše u krajevima gde je ima, jagorčevine, vrba i drugih ranih prolećnih biljaka koje daju prvu nadražajnu pašu dolazi xanarika koja u povoljnim uslovima može omogućiti unos i do 4,5 kg dnevno. Moguća je blokada prostora pa je već tada potrebno dodati satne osnove i to: kod jakih društava direktno u centar legla, a kod slabih i srednjih između krajnjeg rama sa leglom i rama sa polenom. Tada se ukoliko je gornji nastavak pun cvetnog praha, meda i legla vrši prva izmena nastavaka tako što mesta promene gornji nastavak i nastavak ispod njega. Nastavak koji je bio ispod gornjeg postaje gornji a dotadašnji gornji se sada stavlja ispod. Pčelinje društvo izvlači saće samo kad ima unosa spolja i kad postoji potreba za proširenjem prostora za leglo i skladištenje nektara. Ako ovi uslovi nisu ispunjeni višak satnih osnova u košnici može biti destimulativan. Nove satne osnove dodavati kada su postojeće izvučene do polovine i nikad previše. Jakom društvu se može, ukoliko je vreme lepo, dati i dve osnove u LR okviru sa obe strane legla po jedna. Sredina aprila je vrhunac cvetanja voća pa je potrebno razmišljati o pojavi rojevog nagona kod jakih društava. Blagovremeno proširenje prostora koga smo do tada vršili sada ćemo vršiti dodavanjem rama građevnjaka uz eventualnu drugu izmenu nastavaka. NJegova uloga je da smanji mogućnost pojave rojevog nagona, pokupi varou iz pčelinjeg legla pošto se preko 90% varoe nalazi u trutovskom leglu i smanji izvlačenje trutovskih ćelija na okvirima sa pčelinjim leglom. Dva do tri rama građevnjaka smanjuju prisustvo varoe u košnici za najmanje 50%. Tretmanom sa oksalnom kiselinom krajem novembra ili početkom decembra kad nema legla u košnici uz korišćenje građevnjaka varoa se uspešno drži pod kontrolom i retko kad je potrebna neka druga intervencija za njenu eliminaciju.
Rojenje je problem koji muči dosta pčelara. On stvara mnogo manje glavobolja ako se blagovremeno proširuje prostor, omogući dobra ventilacija i vodi računa o starosti matica. Sve dok je otvoreno leglo uključujući i jaja veće od zatvorenog neće doći do rojenja. Onog momenta kada se ove dve vrste legla izjednače po broju tj. kad broj položenih jaja i otvorenog legla bude jednak broju ćelija sa zatvorenim leglom stanje je kritično jer počinju pripreme za rojenje. Pčele koje su odnegovane u jakim društvima uz obilje svežeg nektara i polena nemaju mogućnosti da svoju energiju utroše na negovanje novog legla ili budu angažovane na nekim drugim poslovima pošto nema tako masovnog dotoka nektara i posla oko njegovog sakupljanja i prerade. Nezaposlene pčele sa razvijenim reproduktivnim organima koncentrišu se po ivici okvira, stare su 12 do 14 dana i postaju pčele koje se smatraju po amerikancu Latham-u vladajućim pčelama jer kad se prenesu u drugu košnicu one i tamo izvlače matičnjake. I po Taranovu to su pčele koje su u stadijumu larve obilno hranjene od više pčela i naziva ih rojevim pčelama jer izazivaju rojenje i kad se premeste u drugu košnicu. Perepelova ih naziva anatomskim trutušama. Iz ovoga se može zaključiti koliko je važan adekvatan prostor u košnici koji neće ograničavati maticu u polaganju jaja. Rojevi nagon se po pravilu pojavljuje kod naše rase pčela onog momenta kada, zbog osetnog smanjenja prolećne paše, matica smanji polaganje jaja i dođe do promene odnosa između zatvorenog i otvorenog legla.
Kraj aprila i početak maja treba da protekne sa smanjenim leglom jer unos tokom bagremove paše zavisi i od količine legla. Što je legla manje, unos je veći. Istraživanja koja je vršio dr Bretschko pokazala su da je nagon za sakupljanje najviše izražen ako maksimum pčela bude sedam do deset dana nakon maksimuma legla. To se kod nas može ostvariti ako oko prvog maja izvršimo preuređenje košnice koje će doprineti destimulaciji matice u polaganju jaja. Najlakše se to postiže stavljanjem gornjeg nastavka na podnjaču, na njega se stavi nastavak koji je do tada bio ispod njega, a zatim se stavlja nastavak sa izvučenim saćem i satnim osnovama i najzad kao gornji stavlja se nastavak koji je pre ove izmene bio na podnjači. Otvaraju se sva leta na nastavcima i u košnici imamo sasvim izmenjeno stanje. Povećana je zapremina košnice, otvorena su leta što uz osetnu redukciju paše dovodi do smanjenog polaganja jaja od strane matice odnosno redukcije legla pred bagremovu pašu. Početkom bagremove paše dolazi do blokade matice tako da se u dobroj paši smanji na minimum.
Poznato je da samo jaka društva ostvaruju rekordne prinose, pa mnogi pčelari pokušavaju na razne načine da dođu do veoma jakih zajednica. Mora se imati u vidu da brojnost pčela u maksimumu svog razvoja nije ista za različite rase pčela. Za našu rasu pčela se kreće između 45.000 i 50.000 pri čemu je prva cifra mnogo realnija. Pri tom broju pčela ostvaruju se najveći prinosi i najveća produktivnost po pčeli. Istraživanja koja su vršili dr Lunder i dr Bretschko pokazala su da nije opravdano povećavati broj pčela u društvu iznad njegovog prirodnog maksimuma što je vidljivo iz tabele 2.

 

Tabela 2: Odnos između jačine društva i unosa

 

(Dr Lunder)
Jačina društva	Unos (kg)	Unos na 1000 pčela
90 000	29,0	3,22
60 000	26,9	4,48
30 000	16,2	5,39
15 000	7,1	4,71

 

Tabela 3 Odnos između jačine društva i unosa

 

(Dr Bretschko)
Jačina društva	Unos (kg)		Unos na 1000 pčela
	1955	1956	1955	1956
70 000	20,9	15,8	2,61	1,97
50 000	21,4	15,3	3,56	2,55
40 000	13,0	10,1	2,60	2,00
30 000	8,5	5,1	2,10	1,27

 

Taranov je u svojim istraživanjima utvrdio da pčelinje društvo od pet kilograma pčela ostvari unos od 75 kg meda, a od deset kilograma 120 kg meda.
Dvomatični sistem pčelarenja nije privukao veliki broj pristalica jer zahteva posebne uslove oko manipulacija koje je moguće ostvariti samo ako se ima potrebna mehanizacija ili više izvršilaca. Za najveći broj naročito malih pčelara on nije prihvatljiv. Mnogi pčelari koji su ga primenjivali, napustili su ga ne zato što ne daje dobre rezultate već zato što iziskuje velika fizička naprezanja ukoliko nema mehanizacije.
Farrar-ov sistem pčelarenja počinje sa jednomatičnim društvom kome se šest do osam nedelja pred glavnu pašu dodaje drugo društvo. Tako formirana zajednica održava se do 2-4 nedelje pre završetka glavne paše. Nakon toga se jedna matica uklanja. Možemo pretpostaviti kako bi izgledalo vađenje meda iz košnice sa dve matice koja ima dvanaest nastavaka visine 17 cm posle suncokretove paše na temperaturi od 32°C.