Ovde možete pročitati dodatne informacije o razlozima velikih varijacija u dužini života pčela.
oš je Jan Đerzon (1878) pokazao da pčele prosečno žive najduže 6 nedelja, tj. od 4 do 7 nedelja, ili kako kaže od 30–52 dana. Do ovih podataka je došao jednostavno. Svojim tamnim domaćim pčelama je dodao italijansku maticu, i posmatrao tempo odumiranja tamnih pčela. Odlična metoda za pčelare amatere. Jedino što Đerzon nije naglasio da li je odstranio i svo leglo od stare matice. Jer, ako nije, poslednje njene pčele su se izlegle oko 21 dan posle uklanjanja matice, što bi utvrđeni život pčela skratilo upravo za 21 dan, i svelo ga na jednu do 3–4 nedelje. Lično ne mogu da verujem da Đerzon nije mislio na ovako nešto, ali pošto nema konkretnih podataka, sve je moguće. Ako je zaista uklonio i leglo (što je krajnje verovatno), onda je dobio nešto duži život pčela od prosečnog, jer veći deo radilica nije gajio leglo i lučio mleč nekoliko dana, što im je produžilo život za određeno vreme. Pošto nije preporučljivo nabavljanje italijanske matice u našim uslovima, za slične eksperimente možemo da koristimo žutu banatsku pčelu.
Valja znati da realno razviće medonosne pčele ne traje tačno 21 dan, kao što piše u knjigama, već između 19 i 23 dana (Steve Taber). Prosečna dužina razvoja pčele je 20,5 dana. Postoje i genetske razlike između rasa i sojeva pčela, koje se manifestuju manjim ili većim razlikama u dužini razvoja pčele u leglu.
N. Nikel i Armbruster su još pre drugog svetskog rata obeležavali pčele bojom. Utvrdili su da pčele izlegnute u proleće i tokom leta ne žive duže od 48 dana, dok je polovina obeleženih pčela iščezla već posle 24 dana! To je i period intenzivnih radova i razvoja društva, pa se pčele dosta iscrpljuju i zato kraće žive.
Međutim, S.A. Popravko (1982) iz bivšeg SSSR-a je na osnovu analize eksperimenata velikog broja istraživača utvrdio da dužina života letnjih (kratkovečnih) pčela ne zavisi značajno od rase i stepena radne opterećenosti (svega par dana manje ili više). Drastični uticaj nekog faktora na dužinu života pčela je utvrdila Anna Maurizio (1955) jer je pokazala da se dužina života pčela uvek naglo skraćuje kada su one zauzete intenzivnim odgojem larvi (produkcijom mleča) i raste kada tih radova nema, ali naravno uz uslov da je društvo snabdeveno obilnim količinama polena. Očigledan dokaz za to je svakako dva do tri puta duži život pčela u društvima bez matice. Skraćivanje života pčela koje gaje leglo je sigurno u vezi sa utroškom lipido-proteinskih zaliha u telima pčela. Skraćenje života pčela je veće u društvima koja nemaju na raspolaganju obilje polena, jer su pčele tada prinuđene da troše sopstvene rezerve masno-belančevinastog tkiva. Zato pojedinih godina društva uđu u zimu sa solidnom brojnošću, a izađu znatno oslabljena, ako tokom prethodnog avgusta i septembra nastupi suša i samim tim nedostatak polena. Periodom nestašice polena možemo nazvati i period kasne zime, neposredno pre početka prve polenonosne paše, kada su jesenje zalihe perge uglavnom utrošene, a svežeg polena još uvek nema. Zato je više nego značajno u kasno leto držati pčele na području bogatom polenonosnom pašom, što je jedina garancija za obezbeđenje bogatih zaliha perge koje mogu da dočekaju prvu prolećnu polensku pašu.
Ne treba zaboraviti ni to da na dužinu života pčela utiče i genetika. Još je Charles Mraz primetio da u nekim zajednicama pčele žive duže, a u nekima kraće.
Na osnovu svojih istraživanja, Krešak (1973) iz bivše Čehoslovačke tvrdi da dužina života pčela ne zavisi od količine izvršenih radova, već od toga kako su negovane i hranjene za vreme razvoja, dok su bile larve. Ovo se savršeno poklapa sa stavovima koje su zauzeli Anna Maurizio i S. A. Popravko. Odgajivačice legla su mlade pčele, čije su mandibularne žlezde maksimalno razvijene od petog do petnaestog dana života kada iz njih luče hranu (mleč) za larve. Odgajivačica legla spušta glavu u ćeliju, obavlja inspekciju od 2 do 20 sekundi, i onda vilicama vrši mešanje sekreta mandibularne i hipofaringealne žlezde kojima hrani larvu, tj. odlaže hranu na zid ili dno ćelije sa larvom (Lesley J. Goodman, 1998).
Vorst i Jakobs (pre 1980) iz Belgije su utvrdili da pčele duže žive ako se hrane pergom, nego svežim polenom, što potvrđuje vrednost bogatih rezervi perge u kasnu zimu i rano proleće. Prema njima, isto važi i za pčele zaražene nozemom. Ipak, pčele prvo troše upravo uneti polen, a pergu ostavljaju za situacije kada nema polena iz prirode. To potvrđuje i Colin G. Butler (1949) iz Engleske koji je u nezavisnom eksperimentu takođe utvrdio da pčele zaražene nozemom duže žive ako se hrane pergom, nego sveže unetim cvetnim prahom leske.
Svakako da je bitna i nega pčela odmah nakon izvođenja. Jer, u prva tri do četiri dana života, mlade pčele bivaju hranjene od starijih putem trofilakse (Lesley J. Goodman, 1998). Te mlade radilice dobijaju med, malo nektara i možda nešto malo mleča za larve, ali je i ishrana polenom jako bitna u prvih sedam dana zbog pravilnog razvoja žlezdi, a smanjuje se količinski tek od osmog do desetog dana života (Lesley J. Goodman, 1998). U prvih pet dana života negovateljice legla hrane i trutove mešavinom mleča za leglo, polena i meda.
Najveći broj pčela se nalazi u košnici pet nedelja nakon pojave cvetnog praha u prirodi (ako su povoljne klimatske prilike, a u proseku nešto kasnije), a količina odgajenog legla u tom periodu direktno odgovara količini zaliha polena u gnezdu.
Dr med. Rodoljub Živadinović
Šalje se...