Često se čuju pčelarske priče da u nekom stablu pčelinje društvo preživljava bez tretiranja protiv varoe više godina.
Ali, zapamtimo da su pčele u prirodi zaštićene od uznemiravanja i maltretiranja čoveka, ne bivaju izložene raznim hemikalijama koje pčelama nameće čovek, kao što su dim iz dimilice, insekticidi i antibiotici, žive na visinama od nekoliko metara gde vladaju sasvim drugi mikroklimatski uslovi, ne trpe torturu zvanu prihrana šećerom i zamenama polena, ne izlažu se stresu selidbe, čestim pregledima, veštačkom rojenju, zaletanju pčela, tihoj grabeži, što sve zajedno utiče na opadanje aktivnosti imunskog sistema pčele, što je pak čini podložnom napadu virusa. Do aktivacije virusa dolazi mnogo češće i u većoj meri kod većeg broja pčela, kada je nivo imunske aktivnosti nizak. Prema tome, vrlo je verovatno da u opstanku pčela u prirodi nema nikakvog čuda, već da tajna najverovatnije leži u manjem uticaju i prisutnosti virusa u tim zajednicama. Pogotovu kada se uzme u obzir da opstanak zajednica u prirodi ipak nije strogo pravilo, već svojevrsni sklop niza povoljnih okolnosti.
Thomas D. Seeley (2004) ima sledeću teoriju o preživljavanju pčela u prirodi. Pretpostavlja da je varoa razvila osobinu da ne ubija svog domaćina. Teorija evolucije bolesti dozvoljava ovu mogućnost. U populaciji pčelinjih zajednica u prirodi, domaćini parazita varoe su široko rasprostranjeni pa se pretpostavlja da je način prenošenja varoe mahom vertikalan (sa roditeljske zajednice na potomstvo, tj. na prirodni roj), a manja je verovatnoća da je prenos horizontalan (između društava, koja se inače u prirodi nalaze prilično udaljena jedna od drugih, pa je zaletanje pčela izuzetak). Zato je logično da kod varoe u prirodi dolazi do favorizovanja naslednih osobina koje dovode do toga da parazit ne ubija svog domaćina. Nasuprot tome, u populacijama gde pčelar gaji pčele u košnicama koje su gusto grupisane, verovatno je lak prenos parazita između zajednica, pa se u takvoj situaciji očekuje favorizovanje naslednih osobina varoe koje dovode do uništenja domaćina.
Velika nada srpskog pčelarstva, Milan Jovanović iz Trstenika (od koga ću ovde preuzeti njegova izuzetna razmatranja i zaključke) ima nekoliko dobrih ideja o razlozima preživljavanja pčela u prirodi. Pita se, između ostalog, kakva je svrha proširivanja leta na košnici, recimo u jakim pašama? Da li se ikada iko usudio da uopšte krene u eksperimentisanje, jer je svaka logika gašena kada se videlo navodno mučenje pčela pri ulazu u košnicu i „nesnosna“ gužva na letu? A da li uopšte šteti gužva na letu? Možda je baš obrnuto! Možda i postoji neka šteta od gužve, ali šta ako je sveukupno gledano ona manja u odnosu na štetu od varoe? Da li je jače delovanje feromona na uljeze kada je gužva na letu ili kada nije? Kada će pčele, koje se vraćaju sa paše, pre prepoznati svoju zajednicu? Kada je veći oblak feromona ispred košnice, kada je tzv. gužva, ili kada je nema? Da li će pčele koje zaleću i optužuju se za prenos varoe pre zalutati, ako naiđu na tuđi oblak feromona ili ne? Da li uopšte ima šansi da promaše? Pošto je pčela naletačica optužena za unos varoe, da li to znači da će sada unos varoe biti manji? Isto pitanje važi i za trutove koji naleću, mada, prema eksperimentima Liveneca (1949) stoje podaci da su naletanja trutova zapravo veoma mala. Doduše, jedino kranjsku rasu nije uzeo u obzir prilikom izvođenja eksperimenta, ali podaci su ovakvi: kod italijanskih trutova zaletanje u druga društva bilo je 1,75%, kod baškirskih 1,47%, a kod kavkaskih 0,85%. Slične podatke dobili su i Gubin i Halifmanov.
Zatim, zajednice koje poznati entuzijasta Ivan Brndušić stalno prati i kontroliše u prirodnim staništima odolevaju varoi. On već dugi niz godina ne tretira protiv varoe. Takođe je primetio, da kada uzme matice iz prirodnih staništa, veliki broj dobijenih društava preživi dugi niz godina bez upotrebe hemije. Kaže i da je uočio da posle samo jednog hemijskog tretmana društva izgube tzv. prirodnu otpornost? Ali, postavimo i sledeća pitanja. Da li je uopšte realno da postoji pojam prirodna otpornost? Da li je moguća tako brza prilagodljivost i za tako kratko vreme povratak otpornosti u prirodi, s obzirom na dug period rušenja otpornosti? Ako je moguće, onda je pretpostavka da otpornost nikada nije ni rušena? Jer, uočeno je da razne hemikalije imaju negativno delovanje na nervni sistem. Kada narkoman uzme drogu on gubi sposobnost uočavanja i prepoznavanja, tako da mu je teško da prepozna i rođenu majku. Ovde nije namera da se uporedi čovek i pčela, već je u pitanju pretpostavka da su moguća slična ponašanja pri delovanju hemijskih preparata na nervne sisteme različitih stvorenja, pa i pčele. Taranov kaže da pčele stražarice poseduju sposobnost da razlikuju sabiračice od izvidnica. Da li je moguće da se usled delovanja hemikalija izgubi ta sposobnost, pa pčele koje zaleću ili pčele izvidnice ulaze u košnice bez problema, možda noseći i varou na sebi?
Dr med. Rodoljub Živadinović
Šalje se...