SPOS
Savez pčelarskih organizacija Srbije

Još 1995. godine započelo je ozbiljnije istraživanje ugroženosti insekata uključenih u oprašivanje biljnih kultura. Podaci do kojih se došlo (Stephen Buchmann, John S. Ascher, 2005) su frapantni, jer ukazuju čak i na faktičko izumiranje pojedinih vrsta oprašivača! To je strašna vest! Međutim, nama pčelarima ostavlja nadu. Gajena medonosna pčela polako, ali sigurno, postaje dominantni insekt oprašivač bez alternative. Pogađate šta to znači za pčelarstvo?

Ceo projekat je započet 1995. godine kroz tri nacionalne kampanje tj. inicijative za proučavanje oprašivača (SAD, Kanada, Meksiko). Kampanja je nastavljena u celom svetu negde na nacionalnom, a negde na međunarodnom planu (Afrička, Australijsko-novozelandska, Brazilska kampanja). Produženo je sa formiranjem još širih kampanja. Recimo, Južno-azijska (Međunarodni centar za integrisanu inicijativu planinskog razvoja), Međunarodna FAO inicijativa zaštite oprašivača i Severno-američka kampanja zaštite oprašivača. Jedna Komisija nacionalnog istraživačkog saveta Akademije nauka SAD-a ispitivala je status oprašivača i moguće opadanje njihovog broja za teritoriju SAD-a, Kanade i Meksika. Međutim, podaci i iz ostatka sveta su već dostupni i sasvim su nam dovoljni da se dobro zamislimo i shvatimo u čemu je naša šansa. I da, naravno, tu šansu iskoristimo i konačno se spasimo nesavesnih poljoprivrednika koji prskaju bilje usred cvetanja i truju pčele. Valjda će sada konačno shvatiti vrednost pčela.

 

Šta kažu istraživanja?

 

Životinje koje obavljaju oprašivanje (pčele, slepi miševi, bube, ptice, leptiri, muve, ose, moljci) donose nemerljivu ekonomsku i ekološku korist ljudima, biljkama cvetnicama i prirodi. Pčele su najdominantniji i najspecijalizovaniji oprašivači, ima oko 17 000 poznatih vrsta pčela (Michener C. D, The bees of the njorld, The Johns Hopkins University Press, Baltimore and London, 2000), jer žive u uzajamno korisnoj zajednici sa većinom od 250.000 skrivenosemenica na planeti. Zapravo, vrsta pčela ima mnogo više, s obzirom da postoje mnoge neopisane vrste, a stalno se otkrivaju i nove, naročito u pustinjama duž mediteranske obale ili od šuma centralne Amerike do pustinje Atakama u severnom Čileu. Oprašivanje rezultuje proizvodnjom voća i povrća koje ima nezamenljivu ulogu u ljudskoj ishrani. Skorija saznanja ukazuju da gubimo oprašivače i njihove ekološke usluge na globalnom planu zbog uništavanja staništa i drugih uzroka, te da bi mogli da se suočimo sa krizom u oprašivanju poljoprivrednih kultura.

Populacija opada, i čak se beleži iskorenjenost i kod tako dobro poznatih grupa kao što su pčele i bumbari. U Velikoj Britaniji, domaća crna medonosna pčela i izvesna vrsta bumbara više ne postoje! Sastavljena je crvena lista ugroženih pčela u Evropi (njih nekoliko). Xerces Society iz Portlanda u Oregonu sastavilo je crvenu listu za Severnu Ameriku (leptiri i pčele). Utvrđen je pad broja uzgajanih društava omiljene bezžaočne pčele Maja Melipona beecheii na poluostrvu Jukatan u Meksiku za neverovatnih 93% samo tokom proteklih 25 godina. Takođe je utvrđeno da se retko mogu naći i u ostacima šuma koje se nemilosrdno uništavaju. Interesantno je da opada interesovanje za gajenje ovih pčela iako im je med veoma skup. Visoka cena je dovela do toga da pčelari uzimaju isuviše meda, izgladnjujući tako društva. Stalno se traže „divlja“ društva da bi se nadomestio gubitak gajenih. Svi dobronamerni programi spasavanja populacije ovih pčela su doživeli neuspeh. Mlade Maje nemaju interesovanja za gajenje pčela i napuštaju sela da bi radile u turističkoj industriji. Tipičan primer kretanja stvari nizbrdo zbog novih prirodnih i društvenih uslova. Od 60 Hylaeus (Nesoprosopis) spp. (pčele sa žutim licem, endemska vrsta havajskog arhipelaga), 8 njih nije skoro zabeleženo, a istorijski su poznate sa staništa koja su sada ozbiljno oštećena ili uništena. Pacifički Frenklinov bumbar (Bombus franklini) nije pronađen u skorijim istraživanjima. Njegovi bliski srodnici (Bombus accidentalis iz zapadnog dela i Bombus affinis iz istočnog dela Severne Amerike) su nestali sa većeg dela svoje teritorije krajem devedesetih godina prošlog veka, verovatno zbog nozemoze ili nekih parazita koje su doneli bumbari iz uvoza (zbog „pojačanog“ oprašivanja). Još jednom se potvrdilo da međunarodni transport živog sveta može doneti mnogo nesagledivih nevolja, baš kao što je tokom istorije i donosio (krompirova zlatica, kukuruzna zlatica, filoksera, plamenjača krompira, bakterijska plamenjača voća, varoa, mala košničina buba, male boginje i slično). Nekoliko vrsta bumbara (zajedno sa svojim parazitima) je prebeglo ili je namerno uvedeno u zemlje i kontinente gde se nikada ranije nisu pojavljivale. Velike populacije uvedenih vrsta bumbara u Čileu i Tasmaniji izazivaju ekološke probleme, uključujući i konkurenciju za nektarom i polenom sa domaćim pčelama (Hingston A. B, McQuillan P. B, 1999). Zato je nedavni uvoz u SAD obavljen vrstama pčela (Osmia cornifrons, Anthophora plumipes) čija je biologija slična kao kod domaćih vrsta. Ali, posledice i ovakvih „selidbi“ ostaju nepoznate i nepredvidive! Upravo prilikom puštanja Osmia cornifrons u Merilendu, ispostavilo se da je ona sa sobom donela i svog parazita (japanski torimidni parazitoid) (Grissell E. E, 2003). Posledice se ne mogu ni pretpostaviti.

U prošloj dekadi, nekoliko slučajno uvezenih vrsta egzotičnih pčela se brzo raširilo širom većeg dela istočne obale Severne Amerike, uključujući džinovsku azijsku smolastu pčelu (Megachile sculpturalis).

Kao negativan i preteći primer, ne zaboravimo i nedavno „slučajno“ uvoženje male košničine bube u Portugaliju, na tlo Evrope (2004).

 

O značaju pčela po ko zna koji put

 

Pčele sakupljaju ogromne količine polena za svoje leglo, seleći polenova zrnca od cveta do cveta i tako vršeći oprašivanje. Iako zrnaste biljke i žitarice koje oprašuje vetar čine da šest milijardi ljudi u svetu ne gladuje, da nije oprašivanja od strane pčela, zdravstveno ispravnoj ljudskoj ishrani bi nedostajalo ukusno i hranljivo povrće i voće. Voće i njegovo seme obezbeđuje ljudima mnoštvo proizvoda (napici, vlaknasti, uljani i medicinski proizvodi), ali služi i za ishranu ostalih sisara, ptica i nekih reptila. Značaj oprašivanja od strane pčela je očigledan, ali ekolozi, ekonomisti i drugi često zaboravljaju da pčele rade i mnogo više za našu planetu i naš opstanak.

Dok prave tunele ispod zemlje, neke vrste pčela poput crva održavaju ekološku ravnotežu. Pčelinje larve izbacuju izlučevine bogate azotom koji obogaćuje zemljište. Azijske džinovske medonosne pčele (Apis dorsata) razbacuju hranljive materije tokom obilnog izlučivanja u toku leta. Kad postanu plen, pčele hrane grabljivice (paukove i ostale insekte, guštere, sisare, ptice), koje su bitna karika za održavanje biosistema. Pčelama se retko odaje priznanje za učešće u kruženju hranljivih materija i drugih materijala u okviru mreže grabljivica.

 

Opasnosti vrebaju

 

Masovna urbanizacija brojnim vrstama pčela umanjuje površinu mogućih staništa. Insekticidi variraju po svojoj otrovnosti za pčele, ali većina izaziva smrtnost ili gotovo pogubne efekte po pčele sakupljačice. Herbicidi eliminišu korov koji može biti važan izvor polena i nektara za slobodne i uzgajane pčele. Poslednjih godina je cena herbicida naglo opala, pa je među poljoprivrednicima u Srbiji zavladala nova (nerazumna) moda: prskanje strništa herbicidima. Neke uvezene biljke (npr. Buffel trava u Sonori, Meksiko) eliminišu golu zemlju, guše hranljive biljke (nakon NATO agresije, stručnjaci Poljoprivrednog fakulteta iz Novog Sada su javno, na televiziji, izvestili o pojavi jedne vrste bršljana na teritoriji Srbije, koja postoji samo u SAD-u i koja na 5 cm oko sebe inhibiše klijanje pšenice) i često prenose požare u oblastima koje nikad ranije nisu gorele. Putevi i autoputevi uništavaju okolnu vegetaciju i travnjake, verovatno ubijajući na hiljade tona pčela i drugih oprašivača godišnje.

 

Nauka preduzima mere…

 

Naučnici prave planove za zaustavljanje istrebljenja insekata oprašivača. Oni podrazumevaju zaustavljanje uništavanja staništa za „divlje“ pčele, zasađivanje odgovarajućih livada, izbegavanje insekticida otrovnih za pčele i slično. Međutim, s obzirom da se svetske sile ne mogu složiti ni oko drugih sudbonosnih problema čovečanstva (ozonske rupe, globalno zagrevanje), nisam sklon da verujem u bilo kakav nagao i revolucionaran uspeh ovakvih programa, bar ne dok svetsko stanovništvo ne počne da gladuje, kada će problem sigurno biti ozbiljno shvaćen. Na žalost!

 

…a šta preduzimaju pčelari?

 

U ovoj sveopštoj nesreći postavlja se pitanje šta pčelari mogu da preduzmu, osim da se dobrano potrude da svoje pčele sačuvaju od sve brojnijih i agresivnijih napasnika svake vrste. Mislim da je naš prevashodni zadatak da javnost upoznamo sa ovim tragičnim podacima i da pokušamo da nađemo svoju šansu, ne samo kao spasioci proizvodnje hrane, već i kao ljudi za čiju uspešnost mora da se brine čitavo društvo (čitajte: Vlada). Tek tada bi poljoprivrednici mogli da shvate značaj pčela, i tek tada bi im bilo jasno zašto sebi „skaču u stomak“ kada tokom cvetanja voća posegnu za insekticidima i kantom prskalicom.

Recimo, izuzetan je podatak da se u zapadnoj Srbiji nalaze nepregledne površine zasađene malinom. Svi znamo da je malina jedna od najmedonosnijih biljaka. Međutim, pčelari beže od zasada maline, jer voćari tokom perioda cvetanja uporno tretiraju malinu pesticidima. I to bez ikakvog razloga! Svakako je neznanje uzrok ovakvog stanja, ali čak i kada im objasnite šta zapravo rade, ne menjaju se. Ali, kada bi im se argumentovano dokazalo koliko gube, drugačije bi razmišljali. Eto, recimo, prvog zadatka novoosnovanoj Asocijaciji pčelara moravičkog i zlatiborskog okruga. Da okupi i okolne zainteresovane opštine i krene u kampanju obrazovanja malinara. Sve što treba uraditi jeste napraviti edukativnu brošuru i odštampati je u tiražu dovoljnom da je dobije svaki malinar! Pozitivan primer ovakve akcije dalo je Društvo pčelara Aleksinac u proleće 2003. godine kada je odštampalo 6 500 brošura u punom koloru sa uputstvima za voćare o zaštiti šljiva, jabuka, višanja i jagoda (najzastupljenije voćne kulture u opštini) od bolesti i štetočina, koje su stigle u ruke skoro svakog seoskog domaćinstva u aleksinačkoj opštini. Efekti su i za organizatora bili neočekivani: nijedan pčelar se od tada do danas Društvu nije požalio na masovno trovanje pčela, kao što je ranije bio slučaj. Poljoprivrednici su očigledno željni znanja. Akciju je kasnije preuzelo i nastavilo Društvo pčelara „Matica“ iz Niša. Naravno, ovakve akcije treba periodično ponavljati, jer stasavaju „nove generacije“ voćara.