U januaru ove godine EK predložila je nacrt Regulative koja je trenutno na javnoj raspravi, radni naziv Implementacija Regulative u vezi sa dobrovoljnim naznačivanjem mesta porekla hrane od strane Komisije (Evropske komisije – prm. aut.), (Commission Implementing Regulation on the provision of voluntary indication of origin or place of provenance of foods https://ec.europa.eu/info/law/better-regulation/initiatives/ares-2018-34773_en )
Ipak mnoge zainteresovane strane (potrošači, distributeri, proizvođači, trgovinski lanci i sl.) veoma su zbunjene nazivom dokumenta koji se našao na javnoj raspravi, zbunjenost se najviše odnoslia na odrednicu ,,dobrovoljno“ u navođenju mesta porekla hrane.
Vlada Kanade je na primer komentarisala da je potrebno dalje pojašnjenje – po pitanju toga da li je priroda predloga EK obavezna ili dobrovoljna. Predlog kanadske vlade išao je i ka tome da EK ustanovi da je obeležavanje dobrovoljno, kako bi se osiguralo pravo slobodnog izbora distributera hrane da li će ili neće da obeleže hranu na ovaj način.
Neimenovani član EK izjavio je da je jasno iz teksta da će etiketiranje biti obavezno za glavni sastojak, ako se on razlikuje od zemlje porekla. Takođe je istako da se radi samo o nacrtu koji je u fazi javne rasprave.
Upitan zašto naslov ukazuje na ,,dobrovoljnost“, zvaničnik EK je odgovorio da se radi o ,,generičkom radnom nslovu“, konačan naziv neće sadržati reč ,,dobrovoljno“.
U reakciji na ovaj članak koji glasi ,,Navođenje Zemlje porekla etiketiranjem hrane biće obavezno, Komisija razjašnjava“, govornik ispred Evropske Unije stavio je do znanja da će predlog EK u vezi sa navođenjem zemlje porekla na etiketi biti dobrovoljno, osim kada je zemlja porekla glavnog sastojka određenog prehrambenog proizvoda drugačija u odnosu na zemlju porekla samog prehrambenog proizvoda.
Predstavnici subjekata prehrambene industrije moći će da biraju da li će obeležavati poreklo hrane ili ne. U slučaju da izaberu da specifikuju zemlju porekla prehrambenog proizvoda, postaće obavezno da pišu/etiketiraju/specifikuju poreklo primarnog/glavnog sastojka u slučaju da se on razlikuje od zemlje porekla prehrambenog proizvoda, istakla je EK preko svog zvaničnika.
Ovaj način etiketiranja predstavlja rastući trend u zemljama kao što su Grčka i Italija. Ovaj trend zahteva preciznije etiketiranje hrane. Glavni argument zastupnika ovog trenda jeste da potrošači moraju da znaju odakle dolazi njihova hrana
Avgusta 2017. godine Italija je odlučila da nametne obavezno obeležavanje pakovanja pasti i pirinča uključujući i glavne sastojke. Ovo znači da se obavezno navodi na etiketi – poreklo pšenice i pirinča, tj. mesto (država) gde su uzgojene.
Predstavnici prehrambene industirje nezadovoljno su reagovali na ove predloge, pozivajući EK da otkaže ovakva pravna rešenja, jer će takve mere poremetiti jedinstveno tržište EU.
Pojedinačnim potezima u okviru unutrašnjeg zakonodavstva posle Italije pridružiće se Grčka, naime planirano je da se na sličan način kroz približno zakonsko rešenje kao u Italiji i u Grčkoj predvidi etiketiranje zemlje porekla mleka. Navedene zakonske odredbe trebalo bi da stupe na snagu u toku ove godine na teritoriji Grčke.
Agencija za bezbednost hrane Evrope (Safe Food Advocacy Europe – SAFE), koja se bavi potrošačima i pitanjima bezbednosti hrane, izrazila je zabrinutost predviđenim rešenjima u nacrtu navedene regulative, jer će ista izazvati konfuziju među potrošačima, po njihovom mišljenju.
Predstavnici SAFE su istakli da je ,,duh dobrovoljnosti“ nacrta regulative suprotan učestalim pozivima Evropskog parlamenta da se odluke u buduće donose na osnovama obaveznosti, takođe biće teško uklopiti ovu regulativu u već postojeće pravne okvire regulativa koje se bave ,,informisanjem“ potrošača u vezi sa bezbednošću hrane.
Obazirući se na izveštaj Organizacije evropskih potoršača (European Consumer Organisation -BEUC- http://www.beuc.eu/publications/2013-00043-01-e.pdf) koji ukazuje da građani EU zahtevaju infromacije o poreklu serijskih proizvoda, SAFE predstavnici naveli su da će ova regulativa kada stupi na snagu razočarati (najverovatnije) potrošače širom EU, jer će ovakvo rešenje voditi do pogrešnih tumačenja.
Glavni sastojci
Još jedno pitanje jeste odredba o glavnim sastojcima prehrambenog proizvoda.
Neimenovani predstavnik EU izjavio je da će zemlja porekla proizvoda i zemlja porekla glavnog sastojka prehrambenog proizvoda, što nikako nije ista stvar, imati naziv (bilo zemlja porekla proizvoda bilo glavnog sastojka) na etiketi ,,EU“, ,,NE-EU“ ali i ,,EU i NE-EU“ i to na jednoj etiketi.
Ipak u SAFE navode da razlika između oznake na etiketi ,,EU“ i ,,NE-EU“ za ceo proizvod predstavlja dovoljnu sigurnost, te da je jako upitna deklaracija na etiketi koja bi glasila ,,EU i NE-EU“, jer bi teško moglo da se prikaže koliki je procenat proizvoda EU, a koliki ,,NE-EU“, niti postoji obaveza iskazivanja procenta.
Florijana Cimarusti (Floriana Cimmarusti), generalni sekretar SAFE izrazila je veliku zabrinutost u vezi sa navedenim predlogom. Naime ona je za EURACTIV.com izjavila: ,,Ostavivši mogućnost proizvođačima da sami deklarišu da li neki proizvod ili deo prehrambenog proizvoda potiče iz zemlje članice ili ne potiče, bez jasnog deklarisanja, EK stvorila je plodno tle za još veću zbunjenost potrošača“.
Dalje je nastavila: ,,predložena implementacija regulative ostavlja proizvođačima, pakerima, distributerima i ostalima u lancu prehrambene industrije da odluče na geografskom nivou preciznost porekla glavnog sastojka prehrambenog proizoda i to na način da se zaobiđe realno otkrivanje tog porekla, što će voditi do parcijalnih informacija, te dovođenja potrošača u zabludu.
Hrana i Piće Evorpa (FoodDrinkEurope), organizacija koja predstavlja proizvođače hrane i pića na nivou EU, izjavila je za isti portal da navođenje porekla glavnog sastojka prehrambenog proizvoda može biti, na nivou države članice EU ili zemalja ne-članica, čest slučaj, ali ne i obavezna pojava. Konkretno, predstavnik navedene organizacije izjavio je: ,,Nije uvek predvidivo precizno geofrafsko poreklo, već se može samo navesti veći geografski pojam ,,EU“, ,,NIJE EU“, takođe ljudi moraju da razumeju da za određene vrste prehrambenih proizvoda
(kao na primer proizvodi koji se sastoje od mnoštva sastojaka, koji prelaze više granica i geografski izvori su im drastično različiti na planetarnom nivou, te sa njima trguje širom sveta, a obrađuju se usput kako prolaze granice i polufaze obrade do finalnog proizvoda) poreklo glavnog sastojka ili primarnog sastojka se vremenom menja kako prolazi faze obrade, i to zasnovano na faktorima kao što su, pristupnost tržišta, sezonski proizvod, kvalitet cena itd. Takvi proizvodi zavise od spoljnih faktora, te promene se ne mogu planirati na izvoru, u napred.“ Predstavnik ove organizacije zaključio je da sastojci prehrambenog proizvoda različitog porekla, predstavljaju normalno stanje na tržištu i oni se na dnevnom nivou ustaljeno mešaju i predstavljalo bi ekstreman izazov razdvojiti sve te sastojke na osnovu njihovog porekla. Isto, rečima predstavnika te organizacije: ,, U tim slučajevima, navođenje tačne proporcije glavih sastojaka koji dolaze sa specifičnog podneblja, praktično bi bio neizvodiv, te van domašaja većine kompanija. Nemajući mogućnosti (ekonomske) operateri u lancu prehrambene industrije bili bi primorani da korite izjave predviđene na osnovu Regulative (naziv glavnog sastojka potiče/ne potiče iz, ili neko slično fraziranje na deklaraciji i izjavama koje prate robu, a koje opet neće imati apslolutno sinonimno dejstvo i to će potpuno dovesti potrošača u konfuziju ili zabludu.“
Na nivou EU i njegove legislative imamo direktive i regulative. Direktive su skup normi koji su obavezni i izvršni za sve države članice i njihovo nesprovođenje podleže određenim sankcijama. Regulative nisu puke preporuke, ali tu države članice se pre ,,upućuju“ da istu sprovedu i unesu u svoj pravni sistem. Republika Srbija nije članica EU, ali u postupku pristupanja svaka država kandidat poseduje određen tempo i dinamiku harmonizacije zakonodavstva sa pravom EU. Naime, kako se priprema otvaranje/zatvaranje određenih poglavlja u pristupnim pregovorima zemlja kandidat ima rok do kog mora da inkorporira u svoj pravni sistem određenu EU normu, bilo da je to direktiva ili regulativa, s toga Srbija je inkorporirala već brojne direktve i regulative EU, samo se to na ,,prvi pogled“ ne vidi. To je jednostavno zato što se npr. ovakva regulativa, koja kada se usvoji postaje ,,aktivna“, neretko prevede od strane nadležnog ministarstva, prilagodi uslovima srpske privrede i ulazi u redovnu skupštinsku proceduru, nakon što postane zakon neretko tu regulativu EU doživljvamo kao sopstveni unutrašnji pravni akt, no on je to samo po formi, faktiči to jeste ta regulativa. Rečju, ovaj nacrt, a kasnije regulativa, vrlo lako može postati pozitivno pravni propis ili deo već postojećeg (zakona, podzakonskog akta). U teoriji na proizvodu koji se proizvodi u nemačkoj gde je med iz Srbije 90% materije gotovog proizvoda tj. glavni sastojak moglo bi da se nađe na etiketi sledeća zbunjujuća deklaracija: ,,Proizvedeno u EU, glavni sastojak nije iz EU“, ili ,, EU – SRBIJA“ i sl.
Koja god da je strana u pravu (EK ili predstavnici struke) ostaje da se nadamo da će zakonodavac sasluštati činioce i učesnike javne rasprave, stručnu javnost, predstavnike privrede i potrošača, a sve za dobrobit krajnjeg korisnika npr. kupca proizvoda od meda.
Radivoje Ranković
1. https://www.euractiv.com/section/agriculture-food/news/country-of-origin-food-labelling-will-be-mandatory-commission-clarifies/
2. https://ec.europa.eu/info/law/better-regulation/initiatives/ares-2018-34773_en
3. http://www.beuc.eu/publications/2013-00043-01-e.pdf
Šalje se...