SPOS
Savez pčelarskih organizacija Srbije

 

 

 

 

 

SPREČAVANJE POJAVE ALERGIJE
NA PČELINJI OTROV I POLEN

 

Dr med. Rodoljub Živadinović, specijalista epidemiologije

Apiterapeut

Žitkovac, Republika Srbija

+381 60 444 01 01

[email protected]

 

Biti alergičan znači reagovati drugačije od drugih ljudi na neku materiju. Alergijske reakcije mogu biti blage, ali i fatalne. Najstarija poznata žrtva alergije je faraon Aha Ali Menes, koji je umro od uboda insekta 3000 godina pre naše ere.

Oko 1% ljudi je preosetljivo na pčelinji otrov. Drugim rečima, ogromna većina stanovništva nakon uboda pčele ima samo lokalnu reakciju, i za njih nema nikakve opasnosti. Neki istraživači smatraju da će do 2020. godine polovina stanovnika Zemlje biti alergična na nešto, najverovatnije zbog sve većeg zagađenja prirodne sredine, pa će verovatno i procenat preosetljvih na pčelinji otrov blago porasti. Nije zanemarljiva ni higijenska hipoteza, koja govori o tome da su danas mala deca mnogo manje izložena mogućim alergenima iz okoline zbog pojačane higijene, pa imuni sistem nema priliku da tokom najranije mladosti dobro prouči svet oko sebe i prihvati ga kao normalnu okolinu. Zato se kasnije alergije javljaju češće nego nekada. Podršku ovoj hipotezi nalazimo u podatku da alergija najmanje ima u trećem svetu, a mnogo više u najrazvijenijim zemljama, što naravno nije i ne mora biti jedini faktor različitosti.

Verovatnoća da će deca alergičnih roditelja biti alergična je 70%. Ako je alergičan jedan roditelj, verovatnoća je ispod 30%. Ako roditelji nisu alergični, verovatnoća je manja od 10%. Inače, žene i deca su osetljiviji na pčelinji otrov od muškaraca.

Osobe koje su već alergične na neke vrste hrane (mleko, jaja, riba, morski plodovi…), ili na druge alergene (lekovi, polen iz vazduha…), imaju od 2 do 10 puta veći rizik da budu alergične i na pčelinje proizvode (Ulrich Müller, 2009).

Pčelinji otrov se u mnogim zemljama legalno koristi i u terapiji mnogih bolesti zbog svojih dokazanih korisnih dejstava, ali se ne sme upotrebljavati kod alergičnih osoba.

Najbolji način za sprečavanje pojave alergije je svakako prevencija ubadanja od strane pčela. Osobe koje su inače preosetljive, treba da izbegavaju svaku priliku gde pčela može da ih ubode. Treba znati da su pčele posebno razdražljive pri promeni vremena, tokom bespašnog perioda, velikih vrućina, visoke vlažnosti vazduha, stajanja na putu njihovog leta, uznemiravanja pčela udarcima u košnicu, kod jakih mirisa koje čovek širi (znoj, pesticidi, parfem, šampon i lak za kosu, krema za sunčanje, sveže oprana odeća koja miriše na prašak…), kod neprijatnih mirisa koji su inače i čoveku neprijatni, kao i prilikom naglih pokreta, te ih treba izbegavati. Takođe treba zadržati disanje kada je pčela blizu vas, jer pčele, kao i komarci, prate nama nevidljivi trag izdahnutog ugljen dioksida. Imati u vidu da pčele često ubadaju oko očiju zbog odsjaja oka, čak i u oko, što može biti opasno i zbog samog toksičnog delovanja otrova, nevezano za alergiju. Kad se prilazi pčelama, poželjno je nositi odeću svetlih boja, najbolje belu, jer ona najmanje iritira pčele, i koristiti pčelarsku zaštitnu masku i eventualno rukavice, kao i duboku obuću (čizme i slično). Prilikom ubadanja, luči se feromon koji razljućuje i privlači druge pčele, koje onda često ubadaju na istom mestu gde je nastao prethodni ubod. Feromon se luči i prilikom uznemiravanja pčela, kada pčele pre nego polete podignu zadak naviše. Da li će i poleteti zavisi od stepena jačine iritacije, potresa ili pokreta.

Pri ubodu, pčela ubrizga u telo čoveka oko 50 mikrograma otrova. Odmah nakon uboda, najpre treba ukloniti žaoku. To nije lak zadatak jer je žaoka pčele testerasto nazubljena, tako da se teško vadi iz kože sisara, obično deo žaoke ostane u telu, jer se otkine, što nije strašno. Sa žaokom iz tela pčele izađe i mehur sa pčelinjim otrovom koji se kontrahuje i nakon uklanjanja pčele, te i dalje ubrizgava otrov u organizam. Zato je bitno što pre ga ukloniti, da bismo smanjili količinu unetog otrova, ali nikako tako što ćemo žaoku sa mehurom otrova stisnuti na primer sa dva prsta, jer ćemo tako ubrizgati sav otrov u kožu, već nožićem ili na neki drugi način, treba sastrugati žaoku i mehur sa kože, a najbolje je koristiti finu pincetu, kojom se žaoka hvata ispod mehura sa otrovom. Mesto uboda zatim možemo premazati sa 70% etil alkoholom. Nakon uklanjanja žaoke, možemo uzeti eventualnu terapiju. Korisno je na mestu uboda držati hladne obloge ili led, što će ublažiti lokalnu reakciju organizma. Ubod pčele je umereno bolan, zbog biogenih amina i peptida koje sadrži. Reakcija organizma nakon uboda pčele je nepredvidiva, jer ima i slučajeva da neko postane alergičan na pčelinji otrov i nakon par decenija pčelarenja, verovatno u stanju kompromitovanog imuniteta ili jake iscrpljenosti organizma. Posebnu opasnost nose ubodi na kritičnim mestima (jezik, grlo, vrat…). Simptomi se kreću od osipa (koprivnjača, urtikarija), mučnine, grčeva u stomaku, otoka kože (angioedem), svraba, osećaja grebanja u grlu, iznenadnog kašnja, glavobolje, zapaljenja očne konjunktive (konjunktivitis) i sledstvenog suzenja očiju, zapaljenja nosne sluzokože (rinitis) i sledstvenog curenja nosa, porasta temperature tela, vrtoglavice, ubrzanih otkucaja srca, otežanog disanja, pa do kome i smrti, čak u roku i od svega par desetina sekundi kod najtežih slučajeva. Smrtni ishod je najčešći kod uboda u vrat i kod pojave najtežeg oblika reakcije organizma kod preosetljivih osoba, tj. anafilaktičnog šoka (veliki pad krvnog pritiska, problemi u funkcionisanju srca i pluća…). Smrtnost kod anafilaktičnog šoka je do10%. Postoje i kasne reakcije koje se pojave nakon 10-14 dana. Oni koji jednom imaju alergijsku reakciju, nose verovatnoću od 60% da će im se sistemska alergijska reakcija javiti i kod narednog uboda, sa izvesnom verovatnoćom pojave fatalnije reakcije, ali najčešće imaju iste ili blaže simptome. Oni koji su kod prvog uboda imali samo opštu reakciju kože, obično kod narednog uboda nemaju simptome ni u disajnom stablu ni u krvotoku, dok je kod dece uglavnom praćena kožnim simptomima. Oni koji su imali alergijsku reakciju, tokom naredne dve do tri nedelje obično manje burno reaguju na eventualni ponovni ubod. Preosetljivost na pčelinji otrov ponekad nestane, ako se godinama ubod ne ponovi. Sistemska reakcija organizma obično nastupi, u proseku, kroz nekoliko minuta, do sat vremena. Nakon ulaska pčelinjeg otrova u organizam, limfociti luče specifična antitela (imunoglobulin E – IgE), koja se vežu za mastocite i krvne bazofile, što ih učini preosetljivima. Pri narednom ubodu, iz tih senzibilisanih ćelija lako se luče medijatori, materije koje prouzrokuju simptome, tj. kliničku sliku. Klinička slika zavisi od broja i distribucije mastocita, kao i količine izlučenih medijatora.

Sistemske alergijske reakcije se obično dele u četiri kategorije:

1) Prvi stepen karakteriše osip tj. urtikarija;

2) U drugom stepenu, pored osipa, dolazi do oticanja usana, mučnine sa povraćanjem i prolivom;

3) Pored simptoma iz prve dve kategorije, treći stepen karakteriše još i otežano disanje;

4) Kod četvrtog stepena javlja se slabost, kolaps, pad krvnog pritiska i gubitak svesti.

Što se tiče najtežeg oblika reakcije organizma kod preosetljivih osoba, tj. anafilaktičnog šoka, kod njega se može javiti više simptoma i znakova: svrab, crvenilo, urtikarija, otok kože, gušenje, kašalj, curenje iz nosa, sviranje u grudima, otežano gutanje, povraćanje, mučnina, grčevi i bolovi u stomaku, proliv, napetost, povećan broj otkucaja srca, pad krvnog pritiska, aritmija, šok, osećaj hladnoće, slabost, široke zenice, uznemirenost, strah, tremor, zamućena svest, vrtoglavica, nesvestica, koma…

Doze pčelinjeg otrova mogu se podeliti na terapeutske, toksične i smrtonosne. Što se tiče terapeutskih doza, treba znati da i najmanja doza pčelinjeg otrova može imati izrazito jako delovanje na organizam, pa se sme primenjivati isključivo pod nadzorom lekara u državama gde je to zakonom odobreno. Toksična doza je količina otrova koji osoba primi od 200-300 uboda, a smrtonosna obično preko 500 uboda, mada osobe koje dobiju anafilaktični šok, mogu umreti od samo jednog uboda zbog preosetljivosti organizma, i to mnogo pre nego što uspeju da stignu do lekara.

Laka i jednostavna terapija nakon pčelinjeg uboda ne postoji. Oni koji su doživeli sistemsku alergijsku reakciju, moraju da budu opremljeni znanjem i sredstvima za samopomoć pre nego dođu do lekara, ako dođe do ponovnog uboda, jer je nemoguće predvideti koliko će jaka reakcija organizma tada biti. Uz sebe je zato poželjno imati brzo delujući antihistaminik (najbolje desloratadine jer deluje već za desetak minuta, inače se pije jedna tableta dnevno dok ima simptoma), a mogu se koristiti i drugi, ali sporije počinju da deluju, mada im je efekat praktično identičan. Mnogi ih koriste pre izlaganja riziku uboda (u vremenskom periodu dužine početka njihovog delovanja), posebno oni koji imaju jake sistemske alergijske reakcije. Koristi se i neki kortikosteroid (na primer metilprednizolon). Preporučuju se i preparati kalcijuma, mada objektivno nemaju apsolutnu naučnu potvrdu značajnije efikasnosti. Kod ozbiljnijih sistemskih reakcija koristi se i adrenalin u setu za potkožnu upotrebu, pripremljen za samoprimenu. Naravno, primena adrenalina uvek nosi visoki rizik po osobu, posebno ako boluje od hroničnih bolesti, zato se za tako nešto preosetljive osobe trebaju dobro edukovati i konsultovati sa lekarom, jer nekada zaista može biti kasno čekati da dođete do lekara, posebno ako dođe do gušenja, pa treba reagovati pravovremeno. Davanje adrenalina osobama koje imaju preko 60 godina je u principu kontraindikovano, zato je neophodno biti spreman, te pravovremeno o svim mogućim rizicima razgovarati sa lekarom, pre nego što do uboda i dođe. I inače, pre upotrebe bilo kog leka, detaljno na vreme pročitati uputstvo i pravovremeno se konsultovati sa lekarom ili farmaceutom, zbog mogućih neželjenih dejstava usled potencijalne nestručne primene, ili istovremene primene sa drugim lekovima sa kojima ovi lekovi mogu imati interakciju. Terapija se uzima navedenim redosledom, ali je svakako hitan odlazak lekaru obavezan! Inače nije lako napraviti dobru diferencijalnu dijagnozu na terenu, jer svaki gubitak svesti ne mora biti posledica reakcije na ubod pčele. Gubitak svesti može nastati kao posledica toplotnog udara ili sunčanice, ili pak dijabetesa, srčanih i drugih oboljenja… Ako neko zna da je preosetljiv na ubod pčele, neka se potrudi da odmah nakon uboda to saopšti prisutnim osobama, jer će možda uskoro izgubiti svest.

Interesantno je da Rusi etil alkohol proglašavaju univerzalnim protivotrovom za pčelinji otrov, i preporučuju 30-50 ml jakog alkoholnog pića, što po njima ublažava simptome (mada je poznato da i alkohol širi krvne sudove). U drugoj dostupnoj literaturi to se ne preporučuje. Kako god, korisno je znati da recimo nije zapaženo da desloratadine potencira negativna dejstva alkohola.

Terapija anafilaktičnog šoka je izuzetno kompleksna, jer zahteva sveobuhvatniji stručni tretman. Najpre pacijenta treba staviti da leži, i podići mu noge. Dati mu kiseonik. Ako se guši zbog otoka grla, potrebno je ubaciti tubus u disajni put (u dušnik – traheju), ili načiniti rez na grlu sa spoljne strane (konikotomija), što nimalo nije lak zadatak za lekara. Dati infuziju. Ostala terapija je slična kao kod klasične blaže sistemske alergijske reakcije. Pacijent svakako mora biti primljen u bolnicu.

Teži slučajevi sistemskih alergijskih reakcija nekada zahtevaju, na predlog imunologa i alergologa, takozvanu desenzibilizaciju, koja se radi u medicinskim ustanovama, i u najkraćem predstavlja sistemsko dugotrajno postupno unošenje sve većih doza otrova, počev od najvećeg razređenja ka najmanjem, uz očekivanje trajne desenzibilizacije organizma.

Inače, zanimljivo je da pčelinji otrov u suvom stanju zadržava svoju aktivnost tokom nekoliko godina. On može da izdrži zagrevanje na 90-100 stepeni Celzijusovih, kao i zamrzavanje, što ne menja njegov sastav.

Što se tiče moguće alergije na polen, pored opštih sličnosti sa alergijom na pčelinji otrov, treba naglasiti da takve osobe tokom sezone cvetanja biljaka treba da izbegavaju šetnju i poslove na otvorenom, posebno u slučaju sunčanog i vetrovitog vremena. Inače je alergija na polen koji su sakupile pčele, ekstremno retka. Obično se javlja kod osoba koje već imaju ozbiljan problem sa alergijom, i to vrlo često sa čak osam ili devet vrsta hrane.

Interesantno je da alergije na polen nisu češće od alergija na druge vrste hrane.

Ako postoji sumnja na alergiju na polen, može se, uz lekarski nadzor, primeniti sledeća metoda provere. Dve do tri granule polena koje su oduzete pčelama u sakupljačima polena na ulazu u košnicu, stave se u usta i drže u ustima jedan minut. Ako dođe do zadebljanja i/ili inflamacije (zapaljenja) usne duplje, to znači da započinje alergijska reakcija, što ukazuje na to da polen ne sme da se koristi. Inače, kod osetljivih, udisanje polena problematične biljke može izazvati čak i astmatični napad.

Osobe koje su alergične na polen iz vazduha, trebalo bi da mogu bez i najmanje problema da konzumiraju polen oduzet od pčela, poreklom od iste botaničke vrste, mada ima i osoba kod kojih to pravilo ne važi. Razlog takvoj povoljnosti leži u tome što sastav polena u košnici pretežno ne odgovara sastavu polena u vazduhu, jer pčele, na primer, praktično nikada ne sakupljaju polen sa čempresa ili pasje trave, čiji polen lako izaziva alergije kada se nađe u vazduhu. Pored toga, sakupljenom polenu, pčele dodaju med i enzime, koji donekle izmene polen i značajno neutrališu alergene materije iz polena. Problem sa konzumiranjem polena mogu da imaju one osobe koje su već alergične na brojne druge alergene. Zato konzumiranje polena najpre treba započeti u malim količinama, pa ako ne bude bilo problema, može se koristiti po preporukama apiterapeuta (Apiterapija inače predstavlja značajnu granu komplementarne medicine, koja koristi pčelinje proizvode u prevenciji i lečenju mnogih bolesti, i odobrena je u velikom broju država. Kod pojedinih oboljenja postiže izvanredne rezultate, sve češće bolje od oficijelne medicine). Na osnovu epidemioloških podataka i malog broja medicinskih izveštaja o pojavi alergije na konzumiran polen, može se izvući zaključak da pčelinji polen, kada se koristi kao hrana, ne predstavlja jak alergen. Na osnovu ankete koju su sprovela 722 lekara iz SAD-a 1989. godine, analizirana je najčešća hrana koja izaziva alergije, anafilaktičnu reakciju i smrt, ali nije zabeležen nijedan smrtni slučaj usled konzumiranja pčelinjeg polena.

Intolerancija na polen, koja nije alergija, mnogo je češća, i treba je razlikovati od alergije. Nekada se javlja kod polena samo jedne botaničke vrste, i to je još jedan od razloga zašto polen od različitih biljaka sakupljen u košnicama pčela, kad god je to moguće, treba čuvati odvojeno. Intolerancija na polen kao hranu, obično izaziva bolove u stomaku i ponekad mučninu. Što se tiče polena, mnogo je realnija briga o gastrointestinalnim poremećajima koji se mogu javiti nakon konzumiranja polena, nego o alergijama. Na osnovu ispitivanja iz 1982. i 1989. godine, od 12% do 33% konzumenata pčelinjeg polena, imalo je gastrointestinalne probleme, a tipični simptomi bili su bol u stomaku i dijareja, ponekad iritacija i svrab, kao i glavobolja, opšta malaksalost i zamor. Ali, sve to nije imalo nikakve veze sa alergijom.

Postoje podaci da upotreba meda od biljke sa čijim polenom osoba ima problema, zbog prisutnosti male količine polena u medu, može imati desenzibilizacijski efekat, ali se to svakako nikako ne sme raditi bez nadzora odgovarajuće zdravstvene službe u državama gde je apiterapija odobrena. Navodi se da je u tom slučaju potrebno uzimati med u vrlo malim dozama, na početku samo 1-2 grama, koji se drži ispod jezika 2-6 minuta, a tek zatim proguta. Smatra se da ukoliko se isti alergeni materijal unosi različitim putevima, može doći da stvaranja različitih antitela koja zaustavljaju alergijske reakcije.

Mnogi engleski stručnjaci ukazuju da žvakanje meda u saću može sprečiti pojavu alergije na polen iz vazduha. Alergolozi i imunolozi su u svojim istraživanjima uspeli da to i dokažu, pa jedan od njih smatra da je razlog za to taj što vosak u sebi sadrži i male količine polena, koji tako dospeva u organizam na drugi način, a ne putem udisanja, što dovodi do desenzibilizacije.

Zanimljivo je da su danas sve češće i takozvane unakrsne alergije, gde neko ko je alergičan na jedan alergen, odreaguje identično na neki drugi alergen. Tako na primer, alergeni breze, jove, lešnika, bukve i hrasta su skoro identični i dovode do unakrsne alergije. Takođe, polen jove i breze, i koštičavog voća, trešnje, kajsije, breskve, jabuke i lešnika, ima botaničko srodstvo, tj. slične proteine, pa takođe dovodi do unakrsnih alergija.

Osobe koje imaju alergijski rinitis na polen, često se suočavaju sa oralnim alergijskim sindromom. Na primer, osobe alergične na polen breze, razviju ovaj sindrom kada pojedu trešnje, jabuke, breskve, kruške, nektarine, šargarepe, kivi, zelen, orahe, mahunarke i začinsko bilje (anis, paprika, biber). Osobe alergične na polen goluždravke, razvijaju pomenuti sindrom kada konzumiraju lubenicu, dinje i banane. Čak 80% ljudi u centralnoj i severnoj Evropi, koji su alergični na polen breze, imaju pridruženu alergiju na hranu.

Prisutnost alergije se može utvrditi na više načina. Alergija na hranu se može utvrditi isključivanjem okrivljene hrane iz jelovnika i praćenjem zdravstvenog stanja pacijenta, kao i kožnim testovima. Za dobijanje preciznijih podataka radi se skrining alergijski test FastCheckPOC, koji testira 24 alergena, koji su okrivljeni za 90% svih poznatih alergija u severnoj i srednjoj Evropi.

Na kraju, treba napomenuti da iako postoje naučni dokazi da kod pojedinih osoba matični mleč može prouzrokovati i/ili provocirati napad astme, postoje i naučni podaci (Okamoto, 2003) da je upravo matični mleč taj pčelinji proizvod koji može umanjiti rizik od alergije na druge pčelinje proizvode, jer specifični proteini matičnog mleča (apalbumini) imaju supresivno delovanje na alergijske reakcije.