Ових дана пчелари Савеза пчеларских организација Србије нестрпљиво активно ишчекују да виде коју ће цену меда формирати тржиште. На јесен покрећемо и међународну акцију борбе за већу цену тржишним средствима. Сами пласирамо свој мед, без посредника. Није лако, али је увек извесно да ћемо имати највећу могућу цену која се може постићи.
А онда, данас, прочитам да пољопривредници у Пожаревцу јутрос штрајкују због ниске цене жита од 36 динара. Згранем се и то не по први пут. Председник сам Савеза од 2008. године, прошли смо сито и решето, имали хиљаду проблема, али НИКАД и ама баш НИКАД нисам отишао код министра да захтевам повећање цене меда. Стално, буквално и дању и ноћу тражио сам пуно тога, али цену никад споменуо нисам, већ сам тражио усклађивање прописа са ЕУ, гашење прописа који уништавају нашу конкурентност на тржишту, склањање фалсификата меда са тржишта и слично. Питаћете зашто нисам помињао цену? Зато што је он немоћан да ту било шта учини. Ако би ишта учинио морао би да крши закон, а сви тражимо да се закони поштују. Не може се закон поштовати кад нама одговара, а кршити кад нам не одговара. Цивилизовани свет је давно успоставио методологију борбе за реалну цену. Ја се најпре питам зашто наши пољопривредници те методе не познају? Јако кривим државу због њиховог незнања јер је морала да учини више да их обучи, али и њихову малодушност јер нису спремни за нормалну борбу. Мисле да је протест решење, а протест неће донети ништа, не зато што им нико неће изаћи у сусрет, већ зато што им се не може изаћи у сусрет. Тржиште је то које ће формирати цену и ниједан свесни грађанин Србије неће дозволити да се новац од пореза троши на задовољавање било чијих лепих жеља. Тај новац се мора утрошити на подизање знања пољопривредника како би организовано наступали на тржишту те их више не би болела глава. Чак и када би протест каквим чудом уродио плодом, проблем неће бити решен. Наредне године ето проблема опет. Ко мисли да ће сваке године протествовати и уцењивати државу, ја ћу први стати у ред оних који су против тога, јер знам да ћу ја да платим кроз порезе удовољавање нечијим нетржишним принципима.
Онда се пораспитах која је цена формирана као откупна за жито, и сазнам да још увек није формирана. Логично је упитати зашто се онда помиње цена од 36 динара када је нико није дао? Робне резерве ће тек формирати откупну цену за своје потребе, а то чине тако што узму просечну цену која се у време објаве постиже на продуктној берзи.
Све је то нама пчеларима добро познато, увек је нечији интерес у позадини, а наивни пољопривредници се ”потпале” како би за неког другог извршили притисак на државу. Много је интереса разних извозника који покушавају да натерају државу да дозволи потпуно слободан извоз жита, те ме не би чудило да отуда ветар дува. А пољопривредницима, опет, недостаје специфичног знања да умеју да разликују лажи од истине.
Међутим, кључна реч у целој причи је продуктна берза у Новом Саду. То је место где се на генијалан начин формира цена многих пољопривредних производа. Могу се пријавити и мањи произвођачи, али заједно морају имати робу за најмање цео шлепер као и техничке услове да могу да утоваре шлепер купцу кога нађу. Понуде на продуктној берзи су анонимне. Купац не зна од кога купује, нити продавац коме продаје, све док се не уговори посао. Ако понуђач дуго не прода робу, значи да је скупо понудио, па може да јој снизи цену. Ако брзо продаје робу, значи да је цена ниска и има могућност да је подигне за наредне контигенте. Тако се на основу понуде и тражње формира реална цена роба, па и жита. Увек је понуђачима доступан податак по којим ценама је у претходном периоду продавана роба коју он може понудити, тако да има добру оријентацију колико да тражи, а ако му није хитно за продају, тражиће већу цену и чекати тренутак за продају.
То је оно што ја већ годинама причам пчеларима. Пчелари су потпуно погрешно наступали према откупљивачима меда годинама уназад, тек их је њихов сопствени Погон ”НАШ МЕД” за пласман меда лагано почео да учи како да се боре за себе. Јер пчелари су ишли код пакера меда и питали их колико плаћају за мед. То би било потпуно исто као да однесете кромпир да продате на пијаци, а онда дође купац и ви га питате: ”Је ли, друже, колико ти нудиш за мој кромпир?”. НЕ! Потпуно је супротно! Купац пита ”пошто”, а ви кажете колико тражите. Ако десет купаца прође и не купи а видите их како купују на другим тезгама, схватићете да сте скупи. А ако сви купују само код вас и нигде више, значи да сте јефтини, па ћете подићи цену. Према томе, наш пољопривредник деценијама има продуктну берзу на пијаци, и повинује јој се, а сад одједном се чује нека друга прича. За све је то крив социјализам који је тако унапред нудио цене пољопривредницима. И шта се десило? Социјализам је пропао. Да је ваљао, не би пропао. И капитализам је далеко од идеалног, али нуди широке могућности да се напредује. АЛИ, потребно је знање и то јако специфично. Свашта нам деца уче у школи, али не уче како живети, како продати робу или свој рад. Тога на жалост нема. Али се може научити и сада, само то кошта, а пољопривредник и даље мисли да све неко нешто треба да му да, а он да прстом не мрдне, а камоли динар да одвоји за знање.
Пре десетак година смо правили националну организацију пољопривредника, и кад је дошло време да одредимо чланарину да би организација могла да ради, малинари се изјаснише да они немају пара јер немају чланарину. Крај приче! Како неко мисли да ишта може урадити без пара?? Американци лепо кажу: Кад нешто желиш да урадиш, прво обезбеди буџет (паре, и то много пара). Затим добро размисли и прецизно дефиниши шта желиш и то аргументуј. И онда крени у свеопшту кампању и лобирање и успећеш после извесног времена. Ја бих овде додао само још једну ствар, а то је да кад дефинишете захтеве, они морају бити реални. Често чујем неке надобудне пољопривреднике како кажу да их је министар нешто слагао. Ја их онда упитам једно просто питање: ”Како то да нас пчеларе никад није слагао, а само вас јесте?”. Вероватно су тражили нешто немогуће, а његов реални одговор су схватили као одобравање. Јер, људско ухо, посебно оно без довољно информација и знања, воли да чује само оно што му одговара и да га изврне да би покренуо лавину хормона који га умире, а касније дође отрежњење, али је наравно увек други крив. Један мудрац је рекао да грешимо само када говоримо о нечему што не познајемо довољно добро. Размислите о томе.
За крај овог мог протестима изазваног резоновања, желим да се обратим свим пољопривредницима Србије. Ми пчелари смо показали да можемо сами да се изборимо за цену. А успели смо само зато што смо применили познате методе које у западном капитализму користе од памтивека. Ништа ми ту нисмо измислили. Јесте нам држава помогла са 25% средстава за градњу, али ево и овчарима министар нуди 60% за кланицу, али они никако ни близу да сакупе новац. Зашто? Само је један одговор, немају довољно применљивог знања из економије живота, док су пчелари већински показали да га имају. Ми из СПОС-а вам свима нудимо бесплатно знање, позовите нас и колегијално ћемо вам га пренети, ако га желите. Ако га не желите или и даље сматрате да ви сва знања већ имате и да вам нова нису потребна, будите сигурни да вам никакви протести помоћи не могу. Ви сте једини који себи можете помоћи.
Др мед. Родољуб Живадиновић,
Председник СПОС-а
Šalje se...