U celom svetu, pčelari se suočavaju sa uginućima pčela. Karakterišu ih razne okolnosti i različita simptomatologija, pa se slobodno može reći da razlozi uginuća nisu svuda isti, iako su pčelari u panici, jer smatraju da je neki volšebni uzrok krivac za uginuća u celom svetu. Pčelinji fond se smanjuje, poljoprivreda gubi prinose, a nauka je nemoćna. SAD su samo u poslednjoj kampanji utrošile 50 miliona dolara za istraživanja, a decidni odgovori su izostali. Slično se događa i u Nemačkoj gde je planirano da se tokom pet godina u istraživanja do 2010. godine uloži 2.250.000 evra. U međuvremenu je pokrenut i međunarodni projekat COLOSS (Colony Losses – gubici pčela), u kome učestvuje 60 naučnika iz 27 država (23 zemlje EU, Kina, Egipat, Portoriko i SAD), o kome je detaljno govorio dr Peter Neumann (Institut za pčelarstvo u Libefeldu, Švajcarska) na slovenačkom Državnom pčelarskom savetovanju marta 2008. godine. Sa ovih prostora, u tom projektu učestvuju Violeta Santrač iz Banja Luke (Veterinarski institut), Aleš Gregorc iz Slovenije (Poljoprivredni institut) i Nikola Kezić iz Zagreba (Poljoprivredni fakultet). Naučnici su procenili da su štete u poljoprivredi zbog gubitaka pčela (samo u ovih 27 zemalja) veće od milijardu evra godišnje!
Neuspešnost dosadašnjih istraživanja pripisuje se pojačanju efekta zajedničkog delovanja raznih poznatih faktora (što otvara sasvim nove horizonte za analize) i nedostatku korisnih i primerenih podataka sa terena. Prikupljanje tih podataka nameće se kao prioritet, ali ih, na žalost, pčelari retko daju u realnoj formi (poznato je da oni nerado javno govore o svojim gubicima, jer ih smatraju sramotom). Sve dok to bude tako, o gubicima će se malo znati i stalno će se ponavljati.
Kad se sagledaju sva istraživanja, može se zaključiti da su problemi svuda slični, ali da ipak postoje dovoljne razlike da se ne može govoriti o sklopu delovanja više istih faktora u svim delovima sveta. Razlike su evidentne i zato svaka država mora da uloži sopstvene napore da dođe do zaključaka o uzrocima lokalnih gubitaka. Zašto je to tako?
Istraživanja u SAD su utvrdila da je većina stradalih društava inficirana sa izraelskim virusom akutne paralize. I ne samo što takvu infekciju nisu imala sva uginula društva, već niko nije govorio da li ima dokaza o delovanju tog virusa, ili je on jednostavno prisutan. Inače, ovaj virus se u Izraelu 2004. godine, kada je i otkriven, eksprimirao podrhtavanjem krila sa progresijom ka paralizi pčela, koje su uginjavale isključivo van košnice. Na poslednjem Kongresu Apimondije u Melburnu (septembar 2007) vodila se žustra rasprava, jer su Amerikanci izneli podatak da je izraelski virus akutne paralize (koji je inače slabo rasprostranjen) stigao u SAD sa rojevima iz Australije. Australijanci su se poprilično argumentovano branili, iznoseći činjenicu da su oni rojeve izvozili i u druge zemlje (Poljska, Češka, Španija, Portugalija), pa tamo nema masovnih uginuća pčela (Zlatko Tomljanović, 2007)!
Nemačka istraživanja (Wolfgang Ritter, 2008) govore da je nozemoza nađena u 25% slučajeva uginuća u Nemačkoj, virus akutne paralize u 50%, a varoa u 90%. Virus deformisanih krila (DWV) je takođe pokazivao svoje delovanje.
Sve se više govori o varoi kao aktivatoru virusa kojih ima u velikom broju društava, ali se ne aktiviraju dok, generalno rečeno, ne dođe do pada imuniteta pčela. A varoa sigurno ima najveći upliv na pčelinji imunitet. Sišući hemolimfu (krv) pčele, ona iz nje vadi najvrednije materije (proteine, pre svega), što znatno iscrpljuje pčelu i skraćuje joj život. Iz instituta za pčelarstvo u Oberurselu (Jasna Kralj, Stefan Fuchs, 2001, 2002) stigla je informacija da izletnice koje na sebi imaju varou dva puta duže ostaju na paši i vrlo često se i ne vrate u košnicu, jer im je orijentacija poremećena zbog iscrpljivanja od varoe. Prema poznatim španskim naučnicima (Nestor Fernandez, Yves Coineau, 2007) varoa smanjuje količinu pčelinje krvi za 10-20%, zatim, ako u ćeliju legla uđe jedna varoa, skrati pčelinji život na samo 14 dana, a ako ih uđe više, na svega 8-9 dana. Toliko iscrpljivanje mora da rezultuje padom otpornosti na druge bolesti. Najčešći efekat koji pčelari vide su takozvane pčele bez krila, jer je pad imuniteta omogućio delovanje virusa deformisanih krila koji ne dozvoljava njihov razvoj. Tog virusa inače ima u velikom broju pčela, ali ne ispoljava delovanje dok je pčela zdrava. Da su pčele zbog varoe podložnije infekciji uzročnicima bolesti (pa i virusima), naučno je dokazano (Yang, Cox-Foster, 2005; Gregory, Evans, Rinderer, Guzman, 2005). Međutim, da varoa nije jedini uzrok pada imuniteta, svedoči i podatak da se otvaranjem zatvorenog legla u periodu loše ishrane pčela ili kod jake zaraženosti nozemozom, itekako mogu naći pčele bez krila, a da varoa nije prisutna u ćeliji.
Ako se u zajednici pojavi neko virusno oboljenje, nozemoza ili varoa, te ako pčelama namećemo preradu šećernog sirupa, dolazi do naglog sniženja nivoa proteina u pčelinjem organizmu (Batuev, Grobov, 2003). Zalihe proteina u telu pčele su direktno proporcionalne dužini njenog života. Sa druge strane, proteini su glavni resurs za dobar rad mehanizma za ispoljavanje otpornosti na bolesti. Nivo proteina u pčeli raste u jesen. Nedostatak polena u periodu odgajanja zimskih pčela, odražava se negativno na više narednih generacija.
U proseku, jako malo znamo o nekim drugim patogenima koji mogu uticati na pčelinje zdravlje. Kod stradalih društava u SAD-u, nađen je neuobičajeni odnos bakterija koje inače žive u košnici (Diana L. Cox-Foster, 2007), pa gamaproteobakterija ima za više od trećine više kod uginulih nego kod zdravih zajednica, dok su sve ostale bakterije proporcionalno smanjene. Nema naučnog stava da li je to bitno ili ne, naredna istraživanja će se i time baviti. U obe grupe društava nađene su i bakterije koje ranije nisu mogle da se nađu kod pčela (što svedoči o pojačanom uticaju sredine na pčele), ali pošto ih kod uginulih ima manje nego kod zdravih zajednica, da se pretpostaviti da nemaju uticaj na uginjavanje. U tom istraživanju izraelski virus deformisanih krila (IAPV) je nađen kod 83,3% uginulih društava i 4,8% zdravih, kašmirski virus (KBV) kod 100% uginulih i 76,2% zdravih, nosema apis kod 90% uginulih i 47,6% zdravih, nosema ceranae kod 100% uginulih i 80,9% zdravih, dok je kombinacija sva 4 uzročnika nađena kod 76,7% uginulih i 0% zdravih društava! Možemo da zaključimo da su društva u kojima su prisutna sva 4 uzročnika osuđena na sigurnu smrt! To samo potvrđuje tezu o kataklizmičnom zajedničkom delovanju više uzročnika na pčele.
Sličnu tezu smo mogli da čujemo i ranije. Prema izveštaju koji su 2004. godine podneli dr Reinhold Siede i dr Ralph Büchler iz Nemačke, istovremena zaraženost nozemozom i virusom crnog matičnjaka predstavlja glavni uzrok pojave puzajućih pčela u proleće (što je ove godine bila masovna pojava i u Srbiji) i slabog razvoja društava. Pre četvrt veka i u Engleskoj su došli do istovetnog zaključka, i tvrdili su da ova kombinacija skraćuje život pčela. Zimske pčele prerano uginjavaju (bez nužne pojave proliva), a mnoge od njih se posle izleta ne vraćaju u košnicu. I kašmirski virus zajedno sa nozemozom dovodi do brzog propadanja pčelinjih društava. Nozemoza smanjuje otpornost pčela na infekciju virusima koji u pčelu prodiru preko creva, a to su upravo virus crnog matičnjaka, filamentozni virus i Y-virus. Očigledno opasnost od nozemoze postaje veća nego što je bila ranije. Do sredine osamdesetih godina prošlog veka nozemoza je bila oboljenje od prvorazrednog značaja u srednjoj i severnoj Evropi, pa je zaboravljena, a sada izgleda da opet dolazi njeno vreme.
Definitivno je, znači, dokazano da kombinacija uzročnika više bolesti sigurno dovodi do uginjavanja društava. Ali… Izgleda da postoji još nešto. Malo je poznato da u SAD-u uopšte nisu uginjavale pčele kod pčelara koji pčelare organski. To ne podrazumeva samo suzbijanje bolesti pčela preparatima koji ne zagađuju pčelinje proizvode, već i jedan humaniji odnos prema pčelama. Voleo bih da vidim tog naučnika koji će mi argumentovano dokazati kako je moguće da su te pčele bile izolovane od onih drugih koje su uginule? Možda nekim visokim betonskim zidom? Ne, razlika je jedino u tome što su te pčele na prirodnoj ishrani i bez modernih „lekova“ i sa njima se pčelari ophode kao prema živim bićima, a ne kao prema mašinama. Ipak, i pored toga, Amerikanci su se odlučili na jedan, naizgled, čudan potez. Iako su u proleće 2007. godine spali samo na 1.500.000 društava (verovatno najmanje u istoriji), uvezli su Apiguard za čak 1.000.000 društava (za dve trećine košnica)! Lično mi se čini da im ni eko lekovi ne mogu pomoći, jer su preterali u maltretiranju pčela (setimo se samo selidbi od više hiljada kilometara). Eko lekove su trebali da počnu da koriste bar pre desetak godina. Da ne pominjemo odvoženje pčela na nepregledne plantaže gde one mogu da sakupljaju polen od samo jedne vrste biljaka, što je dokazano da nije dobro, jer svakom polenu nešto nedostaje i pčele na monoflornom polenu ne mogu normalno da se razvijaju, što prati i pad imuniteta. Primera radi, u polenu maslačka nedostaju dve nezamenljive aminokiseline, i kad bi pčele imale samo njega na raspolaganju, ne bi mogle da gaje leglo duže od dve nedelje. Baš u SAD je utvrđeno da pčele koje celog života konzumiraju samo polen od uljane repice žive od 48% do 65% duže nego one čiji je izvor belančevina činio isključivo polen od suncokreta, što ga čini deficitarnom hranom za pčele.
Kao što vidimo, izgleda da su uginuća sklop velikog broja nepovoljnih faktora, uslovljenih čovekovom gramzivošću i nepoštovanjem (ili nepoznavanjem?) bioloških osobina pčela. Ipak, SPOS se oseća prozvanim da ne bude pasivan, već da aktivno sagleda šta se sve dešavalo sa pčelama prošle godine, poslednje zime i ovog proleća u Srbiji. Izvršni odbor SPOS-a je doneo odluku da preko predsednika društava dođe do podataka o orijentacionim procentima uginuća pčela po opštinama u Srbiji i da podatke stavi Ministarstvu poljoprivrede na uvid. Očekujemo odgovor na pitanje šta bi preduzelo Ministarstvo kada bi u većini opština u Srbiji uginula trećina krava muzara, kao što se sad dogodilo sa pčelama? I ne samo sad. Čak i da su pčelari za to krivi u potpunosti, država ne bi smela da dozvoli tolike gubitke, već bi trebala da interveniše i uloži sredstva u obrazovanje.
Pred vama se nalazi karta Srbije sa prikupljenim podacima (Grafikon). Može se uočiti da se prosečna uginuća kreću u okviru 30-40%, sa rasponom od 5-80%, a sve to uz napomenu da su verovatno i nešto veća. Naročito ako uzmemo u obzir i prolećne gubitke kojih je itekako bilo, uglavnom zbog nozemoze i svega onoga što je prati. Procenjujemo da su minimalni zimski gubici najmanje 110.000 pčelinjih društava samo kod članova SPOS-a. U narednom broju pokušaćemo da damo odgovor zašto je do njih došlo, što će nam biti polazna osnova za sačinjavanje nacionalne strategije za borbu protiv zimskih gubitaka. Jer, od negde se mora početi.
ANALIZA RAZLOGA UGINUĆA PČELA U SRBIJI
Uginuća pčela u našim krajevima, po svemu sudeći, nemaju nikakve veze sa CCD-om. U strahu su velike oči, pa smo ih tako i mi otvorili, ali gledamo u pogrešnom smeru – preko okeana, zaboravljajući da prvo vidimo šta se to zaista desilo u uginulim zajednicama na ovim prostorima. Simptomatologija najviše liči na varou: prvo uginjavaju najjače zajednice (što je jače društvo, to ima više legla i više varoe), preživljavaju najslabija društva (malo legla daje malo varoe), u košnicama nema pčela ili ih je jako malo (izleću iz košnice na pročisni izlet ili čak i tokom hladnih dana zbog prevelike zaraženosti varoom, i ne vraćaju se u košnice zbog poremećene orijentacije usled iscrpljenosti uslovljene varoom i/ili hladnoćom – Jasna Kralj, Stefan Fuchs, 2001, 2002), zalihe meda su očuvane, zaostalo poklopljeno leglo je uglavnom puno varoe i slično.
Relativno blaga zima 2006/2007. godine uzrokovala je raniji početak razmnožavanja varoe, što je pratilo i povoljno proleće. Onda je sve krenulo naopako sa klimom. Pčele su trutove isterale iz košnice znatno ranije zbog bespašnog i sušnog perioda, već početkom druge polovine juna u nekim krajevima (što je mnogo više od mesec dana ranije od uobičajenog termina), prestale da gaje trutovsko leglo, pa je varoa mnogo ranije prešla u radiličko leglo i oštetila ga. Oštećene pčele nisu mogle da odgaje dovoljno kvalitetno potomstvo čak ni u idealnim uslovima, kojih, uz to, nije ni bilo, jer se suša prolongirala. Uz to, u pčelarstvu nam je sve veći ideal besprekorno radiličko saće. Trutovsko saće neprestano proganjamo iz košnice, a ono ume da bude dragoceni skupljač varoe. Takva idealizacija saća, složićete se, ne predstavlja normalno stanje u šupljini kakvog stabla. Tamo itekako ima trutovskog legla, jer ga pčele grade koliko žele, a nisu sputane (ili usmerene) počecima ćelija na satnim osnovama. Španski naučnici (Nestor Fernandez, Yves Coineau, 2007) kažu da se kod naše kranjske rase broj ćelija sa trutovskim leglom kreće oko uobičajenog procenta od 5-15%, i u takvim normalnim okolnostima, čak 92% varoa bira trutovsko leglo za parazitiranje. Kad trutovskog legla nema, varoa prelazi u radiličko, i što se to ranije desi u godini, to će problemi sa varoom, imunitetom pčela i zimovanjem biti veći.
U sušnom i bespašnom letu, kao što je bilo prošlo (2007), pčele su smanjile površinu pod leglom (zabeleženo je svođenje legla čak na samo jedan ram u AŽ košnicama na kamionu u Vojvodini 27. jula, a na 2-4 rama u LR i DB košnicama). To je svakako raj za varou, koja je odjednom postala mnogo opasnija, jer se raspoređivala u sve manjoj količini legla, tako mnogostruko više opterećujući svaku lutku pčela. Svi ti faktori doveli su do većih šteta od varoe, što je u sadejstvu sa lošom pašom izazvalo znatan pad imuniteta kod pčela, pa su mogle da ih ubiju i najbanalnije infekcije virusima ili čim drugim, koje u normalnim okolnostima nisu opasne. O direktnom oštećenju od varoe i sledstvenom skraćenju dužine života zimskih pčela i da ne govorimo.
Takav raniji prelaz varoe u radiličko leglo morao je da prati i raniji tretman protiv varoe (prva polovina jula), a to se nije dogodilo (priznajmo bar sebi kad smo krenuli da suzbijamo varou). Malo samokritike nije naodmet, pa moramo da priznamo da to nikome nije palo na pamet. Naprotiv, bilo je dosta uobičajenih kašnjenja sa početkom tretmana, pa je kašnjenje realno bilo mnogo veće.
Uz sve ovo, bespašni period u julu stvorio je nekvalitetne letnje pčele, koje su teorijski u avgustu trebale da odgaje kvalitetne zimske pčele. A to je nemoguće. Tako su stvorene i nekvalitetne zimske pčele, jer se nedostatak nektara, a naročito polena, prolongirao i u avgustu. One su odgajene i u mnogo manjem broju od uobičajenog. A onda, kao da to nismo i sami mogli da očekujemo, stiže hladan tuš – izveštaj doktora Hegediša iz Mađarske (Lučani, 22. decembar 2007), koji je izneo da su oni uzeli uzorke pčela sa 150 pčelinjaka i utvrdili da su zalihe masnog tkiva kod zimskih pčela svega na trećini od normalne količine. Pčele, kao da su to znale (a zar nisu?) već sredinom decembra počinju da gaje leglo! Valjda su osetile da neće dočekati proleće. I umesto da tokom izrazito hladnog decembra i januara mirno zimuju, one su bez prekida gajile leglo na prosečno tri rama. To je bio novi ciklus iscrpljivanja zimujućih pčela. Tamo gde je bilo dovoljnih zaliha perge, društva su se lagano obnavljala, ali tamo gde nije, bilo je velikih problema – na sve se nadovezala nozemoza. Nozemoza je presudila mnogim zajednicama, a njeno delovanje se prolongiralo i u proleće, najčešće bez pojave proliva, uz konstantno slabljenje društava.
Oni koji su shvatili ovaj problem, u kasnu zimu i rano proleće pribegli su zamenama polena (po principu: kad nema kiše, dobar je i grad) i uspeli da pomognu pčelama u teškoj borbi za opstanak. U proleće, takve iscrpljene pčele postale su plen samo naizgled uspavane nozemoze i krenuli su novi problemi (puzajuće pčele, konstantno slabljenje i tako slabih društava), dok su najbolja društva sa kvalitetnim zalihama hrane, uspela da se izbore i sa tom nedaćom i da polako krenu put uspešnog razvoja. Ali, njih na nivou Srbije u proseku nije bilo više od 25% do 30%.
Mi, na žalost, ne možemo da procenimo šta je dominantno izazvalo pad imuniteta pčela i povećalo njihovu podložnost bolestima – varoa ili suša. Najverovatnije i jedno i drugo, a odnos njihovih efekata suštinski nije ni bitan, bitni su poražavajući rezultati.
Potvrdu svega ovoga možemo naći i u literaturi. Pozabavio bih se ozbiljnom analizom koju je uradio V. I. Lebedev (2003) sa saradnicima pokušavajući da utvrdi razloge masovnog stradanja pčela u Rusiji tokom zime 2002/2003. Uginuća su se na nekim pčelinjacima kretala i do 50%. U košnicama se često nije mogla naći nijedna pčela, ni na ramovima, ni na podnjači, iako su zalihe hrane bile na svom mestu. Autori govore o sklopu više nepovoljnih okolnosti i uticaja. U leto 2002. godine pčele su zbog loših pašnih uslova smanjile količinu legla (podseća li vas to na prošlu godinu?). Potpuno odsustvo glavne paše naglo je snizilo efekte odbrambenih mehanizama pčela. Kod pčela koje su stradale krajem oktobra 2002. ustanovljena je 2,65 puta manja količina masnog tkiva, nego u istim društvima sa istim maticama godinu dana ranije. Kod živih pčela, utvrđena je 1,72 puta manja količina masnog tkiva. I tokom odgajanja zimskih pčela pašne prilike su bile loše. Odgajene su nekvalitetne pčele, jer su zalihe meda bile samo 0,5 kg po ulici pčela umesto potrebnih 1,5 kg, a zalihe polena samo 50 g, umesto 350–400 g po ulici. Neobezbeđenost društava dovoljnim zalihama meda pred početak zimovanja, naterala je pčelare da ih prihrane sa petnaestak kilograma šećernog sirupa krajem septembra. Zimske rezerve hrane su uz to bile jako loše raspoređene, i uslovile 10% od ukupnih gubitaka. Od svih uginulih zajednica, društva sa dvogodišnjim maticama su činila 76,8%, sa jednogodišnjim samo 1,7%, a sa maticama iz iste godine 21,5%. Ne treba zaboraviti ni viruse, koji se sve više šire Rusijom, naročito virus bolesti deformisanih krila. Istraživači zaključuju da se u budućnosti mnogo veća pažnja mora posvetiti obezbeđenju dovoljnih količina polena društvima pčela.
Cela priča neodoljivo podseća na uginuća pčela u Srbiji 2004/2005. i 2007/2008. godine, samo što je pre tri godine dominantniji inicijalni faktor od suše bila varoa, a sada je verovatno suša i bespaša, mada je to teško precizno proceniti. Sve ostale bolesti (varoa, nozemoza, virusi) samo su se nadovezale na već oslabljene pčele i uzrokovale uginuća.
Zaključak
Sve u svemu, pčele nikada do sada nisu bile izložene ovakvom stresu kao danas: varoa, beli šećer, zamene polena, pa i „moderni“ insekticidi, što sve od reda smanjuje količinu proteina i mnogih drugih zaštitnih materija u organizmu pčela, te tako smanjuje i imunitet. Ova konstatacija upravo potvrđuje jednu svevremensku izjavu (J. Atkinson, 1985): „Opšte je verovanje da je pčelinja zajednica na lošem putu ako je veliki broj njenih pčela zaražen. Međutim, istina je sasvim suprotna. Mnogo pčela je zaraženo, jer je pčelinja zajednica na lošem putu“.
I, naravno, može se izvući zaključak da gubici pčela nikada ne bi bili tako masovni kada bi svi pčelari preduzeli sve što je u njihovoj moći. Zato je Izvršni odbor SPOS-a odlučio da usvoji Nacionalnu strategiju za sprečavanje zimskih uginuća tokom predstojeće zime 2008/2009. godine. Ova strategija zapravo predstavlja niz preporuka koje se mogu naći u mnogim knjigama, ali pčelari često zaborave na njih. Preporuke se tiču svega onoga na šta pčelari mogu uticati svojim pravovremenim i stručno opravdanim aktivnostima. Strategija predstavlja skup interventnih mera, predviđen za sve prirodne uslove koji se mogu očekivati. Smatramo da moramo biti spremni na sve. Iako smo svesni da je prirodna ishrana pčela neprikosnovena i da predstavlja osnovu za dobar razvoj pčela, ipak smo preporučili zamenu polena u vanrednim situacijama, kada je svaka pomoć dobrodošla pčelama. Ova godina (2008) je već počela loše, bez značajnije paše, pa je realno i mudro nadati se svakom mogućem scenariju. A svi ćemo se zajedno radovati ako sve bude bilo onako kako treba.
Prilog:
NACIONALNA STRATEGIJA ZA SPREČAVANJE ZIMSKIH UGINUĆA TOKOM ZIME 2008/2009.
1) Tretman varoe mora da počne na vreme (amitrazom najkasnije oko 25. jula, a kombinacijom mravlje kiseline i amitraza bar desetak dana ranije, dok timol treba primeniti najkasnije 15. jula putem preparata koji imaju kontrolisano isparavanje aktivne materije, uz napomenu da navedeni termini nisu isti na svim nadmorskim visinama i u svim klimatskim uslovima). Ne preporučujemo primenu samo fluvalinata, bez kombinacije sa drugim preparatima. Ako tretirate amitrazom i/ili fluvalinatom, med se mora izvrcati pre početka tretmana, a sav med koji pčele sakupe nakon toga mora da se ostavi pčelama za njihovu tekuću potrošnju. Pčelari koji nemaju drugu letnju pašu osim suncokretove, tretman protiv varoe trebalo bi da započnu odmah nakon vrcanja suncokretovog meda. Svaki preparat treba koristiti po uputstvu, bez improvizacija. Kupujte samo registrovane preparate, jer iza neregistrovanih ne stoji ničija garancija. Spisak registrovanih preparata za suzbijanje varoe u Srbiji objavili smo u junskom Pčelaru 2008. godine na 284. strani.
Prilikom tretmana bilo kojim preparatom, obavezna je kontrola opadanja varoe u mrežastim podnjačama. Pre kupovine lekova obavezno proveriti datum proizvodnje i rok trajanja.
Da bi ste u narednu sezonu ušli sa što manjim brojem varoe, nikako ne propustite zimski tretman varoe, čim nestane leglo u košnicama.
2) Pčelarima koji sele pčele na suncokretovu pašu preporučujemo da pre selidbe provere kod poljoprivrednika čije su seme sejali i da li je ono tretirano preparatima koji su potencijalno opasni za pčele (o tome smo detaljno pisali u prošlom broju Pčelara). Ako je tretirano, preporuka je da se ne obavi selidba radi predostrožnosti, jer su ti preparati ozbiljno optuženi u Francuskoj, Nemačkoj i Sloveniji da nanose štetu pčelama.
3) Ako ste selidbom pčelama obezbedili solidnu pašu ili je već imate na svom stacionarnom pčelinjaku, iskoristite jul za ubacivanje bar još 2 satne osnove u plodište.
4) Izbegavajte prihranjivanje šećerom tokom avgusta, sem ako su vam zalihe hrane nedovoljne (kod uzimljavanja, venac meda na centralnom plodišnom ramu nikako ne sme biti manji od 8-10 cm, a ukupna količina meda ne sme biti manja od 20 kg). U tom slučaju, prihranu obavite početkom avgusta sa odgovarajućim brojem velikih uzastopnih porcija sirupa (1:1, tj. kilogram šećera na litar vode) u količini od 5-6 litara po porciji. To se najlakše obavlja dodavanjem praznog nastavka na vrh košnice i stavljanjem u njega odgovarajućeg suda u koji se ubaci slama da se pčele ne bi davile. Posuda sa sirupom se pribije uz dva susedna zida dodatog nastavka. Leta smanjiti. Ako nema polenske paše na vašoj lokaciji, idealno bi bilo ako bi pre prihrane pčele preselili na lokaciju gde ima polena.
5) Samo u slučaju da na lokaciji vašeg pčelinjaka nema adekvatne polenske paše tokom avgusta, preporučujemo da krajem jula, odmah nakon vrcanja meda, svakoj zajednici dodate pogaču (najmanje 2 kg) spravljenu od sledećih sastojaka u sledećim odnosima (2,5 kg pekarskog kvasca u funtama i 25 kg šećera u prahu), kao kakvu-takvu zamenu polenu. Kvasac (bez vode i kuvanja) najpre treba izmrviti i pomešati sa jednim do dva kilograma šećera u prahu, sačekati nekoliko minuta da se ova smesa pretvori u tečnu masu (opet bez dodavanja vode i bez kuvanja) i zatim dodavati ostatak šećera u prahu uz mešanje do željene gustine, dok ne prestane da se lepi za prste.
6) Nikako ne dozvolite sebi da ove jeseni uzimite slabe zajednice.
7) Ako na pčelinjaku imate matice starije od dve godine, krajnji rok za njihovu zamenu je septembar ove godine.
8) Prilikom svakog pregleda, do uzimljavanja, posebno obratite pažnju na eventualno prisustvo znakova bolesti koji mogu ukazivati na američku trulež, i u slučaju sumnje odmah pošaljite uzorak legla sa promenama na njemu nadležnom veterinarskom institutu preko veterinarskog inspektora.
Šalje se...