SPOS logo
  • 18
  • 18
  • 18
  • 18
  • 18

SPOS
Savez pčelarskih organizacija Srbije

SPOS Ul. Dr Agostina Neta 30 A, 11070 Novi Beograd [email protected] 011/61-28-071 060/444-0-121 060/444-0-124 060/444-0-287

DOBIJANJE MEDA

Branislav Karleuša

Ul. Đorđa Jovanovića br. 7
11000 Beograd 
(064) 20-40-60-4
[email protected]

Uvod


Planirani postupci koje sprovodimo sa unapred određenim ciljem nazivaju se metodi. Niz međusobno povezanih postupaka koje pčelar primenjuje u radu sa pčelinjom zajednicom, sa namerom da ostvari veće prinose meda od onih koje bi pčele same ostvarile, mogu se nazvati metodi dobijanja meda. 
U skladu sa znanjem o prirodi pčelinjeg bića pojedini postupci su kroz istoriju dobijali, odnosno gubili na svojoj popularnosti ili široj primeni u praksi pčelara. Nastanku i razvoju metoda dobijanja meda, kao i osnovnim idejama koje su pri tom rukovodile pčelare, posvetiću pažnju u prvom delu ovog napisa.
Brojna iskustva pčelara savremenika i sopstvena praksa doprinele su da formiram donekle drugačiji način razmišljanja o tajni dobijanja meda. Rado ću ga podeliti sa vama u poslednjem delu teksta. 

Bukvar pčelarstva
Nastanak i razvoj prvih metoda dobijanja meda


Posmatrano kroz istoriju, med je najsnažniji podsticaj interesovanju čoveka za medonosnu pčelu. U nedostatku osnovnih saznanja o biću pčele, tokom dugog perioda od gotovo 8.000 godina, postupak dobijanja meda se svodio na strpljivo posmatranje rada pčelinje zajednice u njenom prirodnom staništu ili primitivno napravljenoj košnici i, najčešće brutalno, oduzimanje stvorenih zaliha hrane. Tek početkom XIX veka, napredak prirodnih nauka, koji je doneo niz saznanja o načinu života medonosne pčele u zajednici, i razvoj trgovine, koji nameće interesovanje za veću proizvodnju meda i voska, stvaraju pretpostavke za drugačiji odnos čoveka prema ovom neobičnom insektu. Uprkos tim snažnim podsticajima, verovatno bi pčele još dugo važile za ljute i negostoljubive stanovnike mračnih šupljina, da visprenost hobi pčelara Lorenzo Langstroth-a nije podarila pčelarskom svetu precizne mere njihovog staništa. „Otkriće“ tzv. pčelinjeg prostora i izrada košnica sa pokretnim saćem koja je potom nastupila, omogućile su velikom broju pčelara da se kroz praksu upoznaju sa životom pčelinje zajednice. Saznanja da određenim postupcima mogu uticati na ponašanje pčela, a nekim od njih i doprineti da stvore veće zalihe hrane, imaju kao posledicu nastajanje prvih metoda dobijanja meda. 
Zapažanje poljaka Đerzona da pčele veći deo ćelija saća kojeg zaposedaju ispune medom ukoliko u vreme obilnog lučenja nektara ostanu bez matice, vodilo je ka nastanku jednog od prvih pčelarskih „pravila“. Zanemarujući jednostavnost, sama činjenica da se postupak koristio planski (u smislu vremena i cilja), svrstava ga u metod dobijanja meda. Kao takav, veoma brzo je prihvaćen od pčelara Evrope, a prema izvorima sa kojim raspolažemo (Srpski pčelar, 1896, sveska 3), nameće se zaključak da mu je profesor Jovan Živanović dao ime „Dijamantsko pčelarsko pravilo“. 
Da bi razumeli veliku popularnost koju je među pčelarima naše domovine imao Đerzonov metod dobijanja meda, potrebno je da se, na trenutak, vratimo u osamdesete godine devetnaestog veka, i prisetimo košnica koje su bile u upotrebi. Jedna od najviše reklamiranih na stranicama časopisa tog vremena je bila „amerikanka“ u konstrukciji Ace Živanovića. Posedovala je usko-visoke ramove 20h40 cm, toplo postavljene u odnosu na leto. Pravljena su dva modela, sa 12 i 16 okvira. 
Osnovni problem pčelara koji su radili sa košnicom ovako male zapremine se ogledao u činjenici da se njen prostor gotovo u celini pretvara u plodište prosečno plodne matice. Za smeštaj meda pčelama preostaje samo par redova ćelija pri vrhu saća u kojima se formira „medna kapa“ i dva do tri rama na suprotnoj strani košnice od leta. Primenom „dijamantskog pravila“ u radu sa ovom košnicom, pčelar menja odnos veličina prostora plodišta i medišta. U obezmatičenoj zajednici se svakog trenutka rađanjem pčela smanjuje plodište što povećava broj praznih ćelija za skladištenje meda. Pčele su manje aktivne u sabiranju nektara jer ne postoje stimulansi feromona matice i otvorenog legla, ali na kraju paše u košnici ipak ima više meda za vrcanje. 
Đerzonov metod dobijanja meda je doživeo mnoge modifikacije, tako da se zadržao u upotrebi i nakon što su pčelari višestruko uvećali zapreminu košnica. Neki od poznatih metoda, koji su u primeni čak i danas, oslanjaju se na Đerzonov način razmišljanja. Kao primer pomenuću metod dobijanja meda koji je prezentovao Josip Belčić. 
Da bi u paši imao punu košnicu pčela, Josip Belčić dve do tri nedelje ranije formira jačinu pčelinjeg društva dodavanjem okvira sa leglom (kod košnica pološki do osam, a kod LR nastavljača do dvanaest ramova). Okvir na kojem zatekne maticu smešta u odeljak od 5 ramova (odnosno u treći nastavak kod nastavljača). Novoformirano plodište od ostalih ramova sa leglom odvoji pregradom za maticu. Matica neometano nastavlja sa polaganjem jaja u ćelije praznog saća dok u drugom odeljku leglo sazreva. Na početku paše pregradu zamreži i otvori leto odeljka u kojem je matica kako bi se sve izletnice kroz leto vratile u novonastalo medište. 
Ovaj metod dobijanja meda je bio veoma popularan na našim prostorima sedamdesetih godina prošlog veka. Razloge za to je moguće pronaći u jednostavnom načinu ojačavanja društava i relativno lakom uspostavljanju veoma povoljnog odnosa veličine prostora plodišta i medišta. Osnovni nedostatak metoda je način rešavanja problema rojevog nagona. Rojevi nagon tokom medobranja daje najmanje dve negativne posledice: znatno smanjenu aktivnost pčela na sakupljanju i preradi nektara i umanjenu snagu društva nakon izrojavanja. Izrojavanje se ovim metodom uspešno sprečava oduzimanjem izletnica iz plodišnog odeljka, ali usled nedostatka feromona matice i otvorenog legla, unos meda nije adekvatan snazi društva. Stav autora da pčele u medištu „osećaju“ maticu kroz žičanu mrežu lako se demantuje ako se u taj odeljak doda ram sa satnom osnovom ili larvama pogodnim za odgoj matičnjaka. 
Interesantno je uporedo analizirati ovaj metod i metod dobijanja meda profesora Jovana Živanovića sa, kako autor navodi, rekonstruisanom košnicom amerikankom. 
Nakon prvovremenog oduševljenja rezultatima „Đerzonovog dijamantskog pravila“, nepomiren sa praksom ubijanja matice pred pašu, profesor Jovan Živanović je pristupio rekonstrukciji njegove amerikanke koja je imala 16 ramova veličine 27h26 cm na toplo postavljenih u odnosu na leto. Umesto jednog rama, u košnicu je ugradio pregradu za maticu i tako odvojio prostor od pet okvira za plodište. Otvorio je novo leto na dužoj strani košnice naspram pregrade za maticu, tako da su pčele delom ulazile u odeljak sa leglom, a delom u „medište“. U toku perioda razvoja društva, u odeljak sa maticom je neprestano dodavao prazne ramove, a zaležene prebacivao iza pregrade. Sa početkom paše bi prestao sa ovom praksom, tako da je (u toku paše) matica nosila u skladu sa brojem ćelija koji joj stoji na raspolaganju. 
Razviti zajednicu koja će u paši zaposedati ceo prostor ovako male košnice ne predstavlja problem. Održavanje radnog raspoloženja tokom paše prepušteno je temperamentu pčela, ali pri ovome moramo uzeti u obzir da se u vreme kada je profesor Živanović pčelario, rojenje nije posmatralo kao nagon pčela koji treba sprečiti. Odnos veličina prostora plodišta i medišta je veoma dobar za medobranje. 
Ako uporedimo ova dva, na izgled veoma slična metoda dobijanja meda, možemo da uočimo da se razlikuju po osnovnoj ideji koju slede u potrazi za visokim prinosima. U nastojanju da poboljša poznate načine pčelarenja, Josip Belčić je čvrsto stao iza Đerzonovog učenja da aktivnost matice u toku paše treba da se svede na minimum. Nasuprot njemu, profesor Živanović je razmišljanjem da se tajna dobijanja meda krije u usklađenom radu matice i pčela, daleko zakoračio ispred svog vremena. 

Metode slobodnog prostora u plodištu


Jednostavno saznanje da više pčela donese više meda, odnosno da dobra nosivost matice ima za posledicu brojčano snažniju zajednicu koja će sakupiti veće zalihe hrane, iz osnova menja način razmišljanja pčelara krajem XIX veka. U skladu sa novim shvatanjima, višestruko se povećava prostor košnice, usavršavaju se načini odgajanja matica, a prirodno rojenje stiče status nepoželjnog nagona pčela. Nastaju novi metodi dobijanja meda. Neke od njih, nastale sabiranjem iskustva pčelara savremenika, definisao je Eduard Loyd Sechrist pod nazivom Clear brood nest systems (metode slobodnog prostora u plodištu). 
Uspešno upravljanje pčelinjom zajednicom, u osnovi se oslanja na rešavanje tri problema: a) potpuno razviti društvo do početka glavne paše na odabranoj lokaciji; b) postignutu brojnost jedinki održati sve dok traje lučenje nektara ne dozvoljavajući da stimulansi za sakupljanje hrane budu potisnuti rojidbenim nagonom; v) očuvati životnu snagu pčela tokom svih ostalih delova sezone na takav način da zajednica može ponovo postati snažna za medobranje u pravom trenutku. Eduard Loyd Sechrist pronalazi rešenje za sva tri problema u neometanoj aktivnosti matice. 
Polaganje jaja, kao jedna od osnovnih aktivnosti matice, biće podržana od strane pčela sve dotle dok su zajednici dostupni izvor odgovarajuće hrane i voda. Pod tim uslovima, jedino rojev nagon može uticati na promenu ponašanja svih članova pčelinjeg društva prema ovoj aktivnosti. 
Ponašanje pčela vezano za skladištenje hrane je stereotipno. Uneti polen smestiće što je moguće bliže gnezdu, a nezreli med u svaku praznu ćeliju saća koje zaposeda društvo uključujući i one sa otvorenim leglom. Prerada polena u pergu se odvija u ćeliji gde je otpočelo skladištenje, dok će nezreli med biti „presložen“ na samu ivicu gnezda. Kada prinos nadmaši slobodan prostor za skladištenje ili kada je zreo med oko gnezda poklopljen, svaki novi unos, veći od dnevnih potreba zajednice, pčele će skladištiti u samo gnezdo. Nedostatak slobodnih ćelija za smeštaj polena ili nektara, u okviru prostora koje zaposeda društvo, ima kao neminovnu posledicu „blokadu matice“. 
Metod slobodnog prostora u plodištu podrazumeva takve načine pčelarenja pri kojima matici uvek stoji na raspolaganju dovoljan broj radiličkih ćelija saća što dozvoljava da ona nosi slobodno, neometano, sve dotle dok je to od koristi za pčelara. 
Primenjena u praksi, ova osnovna ideja nameće zahtev da u košnici postoji prostor specifične veličine u kojem će se tokom cele sezone zadržavati matica-plodište. Ono mora da sadrži dovoljan broj ćelija da matica nosi onoliko jaja koliko je neophodno da se zajednica standardne snage na početku proleća, razvije i dostigne željenu medoproduktivnu jačinu u trenutku kada počne glavna paša. Sa druge strane, veličina plodišta mora da bude takva da su, u trenutku kada počinje lučenje nektara, ćelije sa leglom raspoređene od kraja do kraja nastavka, od donje letvice rama do same satonoše, tako da ne ostavljaju prostor u koji bi pčele smestile zreo med. 
Za skladištenje meda zajednici treba staviti na raspolaganje medište. NJegov položaj u odnosu na plodište mora da bude takav da omogući pčelama da slede prirodan nagon smeštanja hrane iznad poslednjeg reda ćelija legla, a njegova veličina treba da je u skladu sa prilivom nektara. Zajednica, na ovaj način osmišljenim medištem, tokom celog perioda paše održava u prostoru plodišta dovoljan broj praznih ćelija a matica neometano polaže jaja. 
Jedan veoma jednostavan način dobijanja meda primenom metoda slobodnog prostora u plodištu je korišćenje jednog tela LR košnice za aktivnost matice (bilo da se matica u njemu zadržava tokom cele sezone, bilo da se društvo razvija u dva, a tokom medobranja samo u jednom nastavku za leglo). Interesantno je pogledati kako pčele u naizgled malom prostoru uspostavljaju ravnotežu između legla i hrane. Centralni okviri plodišta kao da su uvek „čisti“ za aktivnost matice, krajnji ramovi prepuni polena, a med se može uočiti samo u vidu kapljica svežeg unosa. Ravnotežu može da poremeti jedino snažan unos sa obilne paše polena ili nespretna intervencija pčelara. Zamena bilo kojeg rama u plodištu sa sobom nosi opasnost „uvođenja“ društva u rojevo stanje, izuzev ako se za to upotrebi okvir sa satnom osnovom. 
Ukoliko se pčelari drugim tipom košnica, efekat uvek slobodnog prostora za aktivnost matice se može postići sa 18 ramova Fararove visine, odnosno 9 DB okvira. 

Gde leži rešenje


Uporedna analiza postupaka koji se primenjuju u medobranju ponekad deluje zbunjujuće. Iz navedenih primera može da se uoči da se jedna grupa metoda dobijanja meda oslanja na minimalnu nosivost ili potpuno uklanjanje matice i otvorenog legla tokom paše, dok druge insistiraju na punom intenzitetu njene aktivnosti (pri ovome, da bi otkrili suštinu, metode ne treba da poredimo po efikasnosti). Bez obzira što skorija istraživanja pokazuju da intenzitet unosa nektara direktno zavisi od feromona matice i otvorenog legla (po V.I. Lebedevu neposredno po gubitku matice prinos pada za 64,4%, u prisustvu otvorenog legla a bez matice je niži za 25,6%, dok je u nedostatku i jednog i drugog stimulansa intenzitet unosa slabiji u proseku za 40,7%), moramo prihvatiti da su autori odabrali takav način pčelarenja u skladu sa svojim uverenjem šta je to što donosi med i da su ga zaista i dobijali u zadovoljavajućim količinama. Još većoj zabuni pri pokušaju analize, doprinose pojedini postupci u okviru samih metoda. Kao primer može da se napomene da jedni pčelari neposredno uoči paše intenzivno nahrane zajednice dok drugi potpuno izvrcaju med. Čak i konstatacija sa kojom se veliki broj pčelara slaže da samo (?!?) jaka društva donose med deluje kontroverzno. Dok Farrar meri pčelu društva od 6 kg produktivnijom za 4% od one iz zajednice od 4 kg, Bretscko 44,5% (5 kg naspram 3 kg), Lebedev 33% (4,4 kg u poređenju sa 3,5 kg), Lunder otkriva potpuno suprotan rezultat po kojem je pčela slabijeg društva od 3 kg za 20,3% produktivnija od srodnice iz zajednice od 6 kg. Bez namere da se dovedu u pitanje sami rezultati merenja, neizbežno je postaviti pitanje da li razlika u zabeleženom unosu zahteva racionalno objašnjenje (ako bi bila u pitanju biološka snaga jedinki, ili broj izletnica, rezultati merenja bi morali da budu uniformni čak i kada se uvaže rasne razlike pčela). Kao da snažno društvo skriva još neku tajnu. Ne preostaje drugo do da pažljivije zavirimo u njegovo stanište. 
Pčelinje društvo dostiže vrhunac razvoja nakon sedam nedelja maksimalne nosivosti matice. Prve tri nedelje površine pod leglom se povećavaju. Tokom ostalog perioda veličina prostora plodišta ostaje ista. Ukupna površina saća koje pokrivaju pčele (pretpostavimo da posmatramo uvek pri istoj temperaturi) u prve tri nedelje je u skladu sa postojećim brojem pčela (bilo onih koje su prezimile, bilo onih čiji je broj posledica nekog sporijeg tempa polaganja jaja od strane matice). Nakon tri nedelje od kada je matica ušla u punu nosivost, površina saća koju zaposedaju pčele postaje sve veća i veća da bi dostigla maksimum na kraju sedme nedelje. Kada bi posmatrali odnos zauzetih (leglom i polenom) i slobodnih (u koje pčele mogu smestiti med) ćelija saća koje pokriva društvo, uočili bi da je on u ovom trenutku najpovoljniji za medobranje. 
Kada imamo ovo na umu, možemo da uočimo da je ono što povezuje uspešne metode dobijanja meda u suštini stvaranje povoljnog odnosa veličina prostora plodišta i medišta koje zaposedaju pčele. Tajna dijamantskog pravila nije u „oslobađanju“ pčela od negovanja legla i „uštedi“ hrane. Uklonivši maticu Đerzon je promenio odnos broja zauzetih i slobodnih ćelija u njegovoj, po veličini maloj, košnici. Oponašanjem odnosa prostora kod izuzetno snažnog prirodnog pčelinjeg društva (2:1 u korist medišta), profesor Jovan Živanović je sa zajednicom od 20-40 hiljada pčela ostvario mogućnost sabiranja 16 kg meda. Rezultat vredan Majstora pčelarstva.
Metodi slobodnog prostora u plodištu na prvi pogled ostavljaju utisak težeg načina dobijanja meda, ali ujednačeni tempo polaganja jaja od strane matice sam po sebi rešava veliki deo problema u praksi. Snažno društvo skladne starosne strukture lako podnosi zimu i brzo se razvija, a matica rano u sezoni plodište potpuno ispunjava leglom. NJena ujednačena nosivost u toku paše ostavlja uvek isti broj ćelija otvorenog legla koje će poslužiti pčelama da smeste deo dnevnog unosa. Pri nosivosti matice od oko 1.200 jaja (dnevno), plodište je privremeno skladište za oko 1 kg nezrelog meda. Na kraju paše i poslednja kap zrelog meda smeštena je u medištu. Jačina društva ni kod ovih metoda nije presudna za uspeh medobranja.
Pčele mogu uneti onoliko nezrelog meda koliko staje u slobodne ćelije saća koje zaposeda njihova zajednica, dok će intenzitet njihovog rada biti u skladu sa kondicijom jedinki i podsticajima zajednice. Sutra, kada nam istraživači ponude ampulu sintetisanih feromona matice, otvorenog legla, polena, odbrojaćemo željeni broj pčela iz košnica za rasplod i smestiti ih na devičansko saće sa namerom da dobijemo najveći mogući prinos meda. Do tada, oslonimo se na instinkte i navike pčela i prirodne izvore za nas (nedovoljno osetljive) mističnih materija koje upravljaju njihovim svetom. 

Napisano u znak zahvalnosti profesoru Jovanu Živanoviću za inspiraciju, i brojnim prijateljima koji su kroz razgovore o pčelama doprineli ovom načinu razmišljanja o dobijanju meda. 


Kada se na prirodu osloni pčelar, onda će matica nadjačati društvo silnim nošenjem jaja, a to biva kada je paša slaba. Ako je paša bujna, onda opet pčele, s neopisanom žurbom, sa neprestanim radom, sa tako brzim letom, prepreče put matici da ne može nositi jaja u ćelice… Glavna je zadaća racionalnome pčelaru da tu borbu između matice i društva tako udesi, da niti matica nadvlada celo društvo silnim nošenjem jaja, niti opet društvo pobedi maticu silnim svojim radom.

profesor Jovan Živanović

Preuzmite ceo tekst

Nazad
Izrada sajta Tirien