SPOS
Savez pčelarskih organizacija Srbije

Naučnici sa Univerziteta Otago na Novom Zelandu, obavestili su svetsku javnost 31. jula 2009. godine, da su u sklopu istraživanja tajni mozga i procesa učenja, otkrili da pčelinje matice ipak svojim feromonom direktno kontrolišu pčele i njihovo ponašanje i učenje. Ovo istraživanje može imati značajne pozitivne implikacije na praktično pčelarstvo, ali i na proučavanje procesa učenja uopšte.
Stručnjaci Odeljenja za zoologiju su dokazali da matica kontroliše ponašanje potomstva uz pomoć svog feromona tako što blokira averzivno učenje mladih pčela. O čemu se zapravo radi?
Profesor Alison Mercer ([email protected]) i dr Kyle Beggs, u svom radu, upravo objavljenom u međunarodnom časopisu Current Biology, otkrili su molekularni cilj matičnog feromona. Ovaj feromon, tj. njegova specifična komponenta, alkohol homovanilil (HVA), aktivira samo jedan od tri dopaminska receptora pčele, menjajući dopaminsku „signalizaciju“ u mozgu, i sledstveno, menjajući ponašanje mladih pčela.
Jedan od efekata HVA komponente feromona je da obuzdava sposobnost averzivnog učenja kod pčela (sposobnost pčela da uskladište u svom mozgu informaciju o neprijatnom iskustvu, i samim tim, da predvide moguću štetu). Zašto matica to radi? Njen feromon ima neugodne efekte, da narušava motornu aktivnost pčela i da blokira razvoj ovarijuma kod pčela (da pčele ne bi nosile jaja). Time što se sprečavaju mlade pčele da pamte da matica i njen feromon utiču negativno na njih, one i dalje tolerišu maticu, čuvaju je i tako obezbeđuju opstanak i budućnost pčelinjeg društva. Evolucija je praktično „opremila“ maticu feromonom koji daje ovakve efekte, da blokira učenje o ponašanju, tj. iskustvima iza kojih pčelu čeka „kazna“, a ostavila je na miru učenje o ponašanju koje za posledicu ima „nagradu“. Hemikaliju koja dovodi do ovoga (HVA) otkrili su naučnici sa Univerziteta Otago još pre dve godine, ali je sada otkriven i pomenuti mehanizam delovanja. Sve ovo je očigledno potpuno normalna posledica evolucije pčela od nezavisnih jedinki do zajednice pčela, jer je sistem negde morao da „pukne“, a priroda je odredila gde. Ostale pčele, osim matice, su morale da se suzbiju ne samo da nose jaja, već i da „ne shvate“ ko im to zabranjuje. Shodno evolucionim zakonima, može se pretpostaviti da je kod jedne pčele nekada davno došlo do pojave ove hemikalije, i da je tog trenutka počelo lagano okupljanje pčela u društvo i razvijanje svih osobina pčelinjeg društva kakve danas poznajemo. Ta zajednica pčela je očigledno bila dovoljno prilagodljiva da je preživela milione godina i dostigla svojevrsno savršenstvo.
Naučnicima je bilo veoma komplikovano da uspostave vezu između promene ponašanja pčela i događanja na ćelijskom i molekularnom nivou. Naučnici naglašavaju da je ovo otkriće važan proboj u razumevanju kako se formira memorija i kako mozak pravi razliku između sećanja, tj. iskustava iza kojih slede kazna ili nagrada. Dobijeni podaci još jednom potvrđuju da postoji mnogo sličnosti u mehanizmu učenja i formiranja sećanja u mozgu kod različitih životinjskih vrsta, jer hemikalije kakav je i dopamin, imaju veoma slične efekte i kod kičmenjaka i kod beskičmenjaka.
Pomenuti naučnici sada počinju da istražuju efekte matičnog feromona, tj. njegove komponente (HVA) na dopaminske receptore kičmenjaka. Uspostavljaju kontakte i sa drugim naučnicima koji se bave sličnim radom sa kičmenjacima, da bi utvrdili da li se matični feromon, tj. HVA može koristiti u neurološkim istraživanjima, pošto je funkcija dopamina u mozgu poznata svima, ali nije dovoljno proučena.
Profesor Mercer smatra da će ovo istraživanje imati implikacije i na praktično pčelarstvo, pošto se sintetički matični feromon već koristi u kontroli društava u kojima nema matice.