SPOS logo
  • 18
  • 18
  • 18
  • 18
  • 18

SPOS
Savez pčelarskih organizacija Srbije

SPOS Ul. Dr Agostina Neta 30 A, 11070 Novi Beograd [email protected] 011/61-28-071 060/444-0-121 060/444-0-124 060/444-0-287

KAMEN SPOTICANJA NA KORAK DO CILJA

Milan Matić

Ul. Vojislava Ilića br. 77
15000 Šabac
(015) 323-599, (014) 56-138
(064) 296-78-15 
[email protected]

U prvoj polovini maja pčelari Srbije očekuju cvetanje bagrema. Ako u toku proleća njegove pupoljke ne oštete kasne mrazevi, i ako za vreme njegovog cvetanja budu povoljni vremenski uslovi, najverovatnije će obilno mediti.
Zajednice pčela će medenje bagrema koristiti prema svom trenutnom prirodnom biološkom razvoju. Nedovoljno razvijenim društvima, medenje će omogućiti adekvatnu ishranu sve većoj količini legla. Optimalno snažne zajednice, kod kojih je instinkt razvoja ustupio mesto instinktu sakupljanja hrane, imaće proporcionalno manje legla, ali će zato uneti maksimalne količine nektara zbog obezbeđenja svog opstanka i pripreme za stvaranje roja. Pčelinje zajednice na vrhuncu svoje moći, bagremovu pašu koriste za ostvarenje svog najuzvišenijeg cilja održanja vrste, koji počinje i završava se rojenjem!
Zato je u savremenom pčelarstvu problem prirodnog rojenja pčela, za mnoge pčelare, kamen spoticanja na korak do cilja. Tome kumuju svi predavači i pisci pčelarske literature, koji tvrde da glavnu bagremovu pašu treba koristiti sa maksimalno razvijenim zajednicama, koje pred medobranje treba da imaju 8-10 DB ili 10-12 LR okvira legla i 60.000 pčela. Njih treba pitati da li su u svojoj pčelarskoj praksi imali bogata vrcanja ili su skidali rojeve sa grana?
Odgovor na ovo pitanje oni upravo i daju govoreći i pišući o borbi protiv rojenja. Ne bih hteo da ih citiram, jer bih morao da pišem o takvim besmislicama kao što je na primer kidanje matičnjaka! Po mom mišljenju, svi koji se „bore“ protiv prirodnog rojenja pčela, trebalo bi bolje da prouče biologiju pčelinjih zajednica, pa će shvatiti da je ta njihova „borba“ isto što i guranje Sizifovog kamena.
Umesto te mukotrpne i beskorisne „borbe“, koja je uvek unapred izgubljena, neophodno je napuštanje prevaziđenog šablonskog i kalendarskog pčelarenja. Takvo pčelarenje je isto što i dobro planiran i obavljen posao, ali u pogrešno vreme i često na pogrešnom mestu.
Ne može se u isto vreme i na isti način pčelariti u Banatu i na Sjeničko-Pešterskoj visoravni, a svaki pčelarski posao obavljen bez usklađivanja sa klimatskim prilikama i bez razumevanja je najčešće kontraproduktivan. Primer za to je i preporuka pčelarima da njihove zajednice treba pre početka rane bagremove paše da budu maksimalno razvijene.
Ako bi u toku razvoja društava vremenske prilike bile baš po meri pčelara, možda bi „naše“ pčele uspele da svoj prirodni razvoj maksimiziraju tako rano. Ali, klima najčešće nije usklađena sa željama pčelara, a pored toga postoji i niz drugih kočnica prolećnog razvoja pčela, pa one kod nas svoj maksimalni razvoj postižu najčešće posle cvetanja bagrema. Pčelar koji razume usklađenost razvoja pčela sa prirodom time će biti zadovoljan, jer će njegove optimalno snažne zajednice, medenje bagrema koristiti u punom radnom raspoloženju. Pčelari koji su tim optimalnim prirodnim razvojem nezadovoljni, spajanjem stvaraju veštačke zajednice maksimalne snage i očekuju mnogo, ali vrlo često posle medobranja dožive razočarenje, jer ne znaju da nije sve u prostom zbiru pčela. U mojoj pčelarskoj praksi najrentabilnije korišćenje bagremove paše postizao sam ne sa maksimalno jakim nego sa optimalno (prosečno) snažnim zajednicama, koje pred bagremovu pašu imaju prirodan sklad i kvalitet svih uzrasta pčela, sa maticom i svim njenim zrelim leglom, a sa što manje mladog legla. Pored toga, neophodna je dovoljna površina izgrađenog medišnog saća i radno raspoloženje pčela.
Kod takvih zajednica, sve vreme paše, instinkt rojenja je potisnut, jer prirodno rojenje uglavnom nastaje kad pčelinje zajednice postignu svoj maksimum, odnosno kad imaju optimum legla, maksimalan broj pčela, dovoljne rezerve hrane u roditeljskom društvu i kada su najpovoljniji izgledi za razvoj i opstanak prirodnog roja. Upravo to je period u vreme i posle cvetanja bagrema. Zbog toga je vrlo važno blagovremeno predviđanje rada i ponašanja pčelinjih zajednica, u uvek promenljivim uslovima u kojima pčele žive i rade. U pčelarskoj praksi to znači uvek biti na korak ispred namera pčela i eventualne probleme (konkretno prirodno rojenje) blagovremenom i usklađenom intervencijom, zaustaviti pre nego što se ono i pojavi. A ako se pojavi, onda svako može da ga razdvajanjem spreči, ali oduvek je bio i ostao problem kakvu tehniku pčelarenja primeniti da se kod maksimalno snažnih društava rojenje zaustavi, a da se ne izgubi prinos meda. U tome uspevaju samo majstori pčelarstva, koji dvomatičnim, dvojnim, dvokošničnim i mnogim drugim načinima stvaraju super zajednice, a potom u istim odvajanjem mladog legla i pčela hraniteljica oslobađaju osnovnu zajednicu neproduktivnog rada (grejanja i ishrane mladih larvi), a istovremeno u osnovnoj zajednici simuliraju prirodno rojenje bez gubitka sabiračica!!! U tom slučaju, us prisustvo matice i njenog novog legla sabiračice zadržavaju radno raspoloženje roja! Takvim upravljanjem i usmeravanjem rada pčelinjih zajednica oni postižu rekordne prinose, ali za isto je potrebno puno pčelarskog znanja, dodatne opreme i više rada, pa i pored maksimalnog učinka u korišćenju obilnog medenja, nije masovnije zastupljeno u pčelarskoj praksi.
Prosečan pčelar, po mom mišljenju, ne bi trebao da se upušta u komplikovano vođenje maksimalno snažnih zajednica, već ako ih na svom pčelinjaku ima, blagovremenim oduzimanjem dela legla i pčela treba da zajednicu održava ispod maksimalnog razvoja i praga rojenja. Srednje snažnim zajednicama, demariranjem instinkt rojenja se odlaže u periodu medobranja, a blagovremeno ograničavanje matice i odvajanje dela mladog legla i pčela pred sam početak paše, zajednicama omogućava njeno racionalno korišćenje.
Sve navedeno lično sam proverio i dalje proveravam na svom pčelinjaku, ali i pored svega ne bih pčelarima mogao dati konkretan savet kako da oni svojim zajednicama koriste medenje glavne bagremove paše, zato što od mesta do mesta i od pčelinjaka do pčelinjaka okolnosti i načini rada u mnogo čemu se razlikuju. Razlikuju se čak i na istom pčelinjaku, jer svaka zajednica ima svoj specifičan biološki potencijal.
To što je kod mene na jednom pčelinjaku dobro, na drugom gde je vegetacija ranija nije primenljivo. Zbog toga svaki pčelar mora sopstvenim prosuđivanjem prema svojim mogućnostima da odlučuje kako će u određenim uslovima, u saradnji sa prirodom i pčelama, upravljati svojim zajednicama. To je moj stav, a ko god govori ili piše o korišćenju bagremove paše, a pri tom tvrdi da samo tako i tako treba raditi, jer jedino takav način rada omogućava ekonomičnost i visoke prinose, on se ili šali, ili ne zna ništa on pčelama! Jedino što ja mogu da tvrdim je da u pčelarstvu nema prostih problema, a još manje jednostavnih rešenja!
Zato je „prost“ problem prirodnog rojenja najčešći kamen spoticanja na korak do cilja.

Preuzmite ceo tekst

Nazad
Izrada sajta Tirien