SPOS
Savez pčelarskih organizacija Srbije

Čitajući izveštaj o naučnim aktivnostima za 2004. godinu nemačkog pčelarskog instituta iz Kirhajna (Kirchhain) veoma me iznenadio onaj deo koji je napisao nekim našim pčelarima dobro poznat dr Ralph Büchler (boravio je u Nišu 2002. i Topoli 2004. godine). Zbog i za nas interesantne problematike, ukratko ću izneti njihove i naše podatke u vezi započinjanja polaganja jaja uspešno sparenih matica. 
Na početku tog dela izveštaja koji je objavljen u časopisu Die Biene (Pčela) za mart 2005. godine, kaže se: „Iskustveno je poznato da uprkos uspešnom sparivanju često dolazi do kašnjenja u pronošenju pčelinjih matica“. Da bi ovu pojavu sistematski istražili, izvršili su detaljnu analizu institutskih podataka od 1985. do 2004. godine. U tom periodu u odgajivačkoj knjizi registrovano je ukupno 9.869 matica. 
Od ukupnog broja matica, bez obzira da li su prirodno sparene direktno u okolini pčelinjaka, na izolovanim sparivalištima ili na ostrvima, 3.788 matica ili 38,4% započelo je sa nošenjem jaja u proseku za 13,2 dana od izvođenja iz matičnjaka, dok je kod 6 081 matice ili 61,6% trebalo u proseku 20,3 dana da bi pronele. Ova razlika dolazi u značajnoj meri zbog veće starosti matica u vreme sparivanja. Kod svih načina sparivanja tokom godina mogle su se zapaziti matice koje su pronosile tek više nedelja posle pretpostavljenog termina sparivanja. Dalje se u izveštaju kaže da se slično događa i kod veštačkog osemenjivanja matica od kojih 6,2% pronese posle 21 dana. 
Tražeći moguće uzroke ovakvog „kašnjenja“ u pronošenju dr Büchler kaže da se kod veštačkog osemenjivanja pokazalo da na ovu pojavu nije imala uticaja količina sperme niti starost matica u momentu osemenjivanja, kao ni vreme odgajanja matica. Poseban značaj se pridaje genetičkom poreklu matica ali se ne kaže kako je do te genetske osobine došlo. Kao primer se navodi početak polaganja jaja identično odgajenih i osemenjenih sestrinskih grupa matica u 2002. godini sa maksimalno ranim pronošenjem između 4,7 i 9,0 dana, do 30,1 dan sa minimumom od 18, a maksimumom 62 dana. 
U Apicentru i kod nekih od naših kooperanata se vode podaci o sparivanju i pronošenju matica. Podaci se unose u posebne kartone četrnaest dana od dodavanja matičnjaka u oplodnjake. Ako se uzme u obzir da se matice izlegu jedan dan nakon dodavanja matičnjaka u oplodnjake, sakupljanje sparenih matica koje su pronele vrši se posle trinaest dana, kao što se u nemačkom izveštaju navodi za njihovih 38,4% matica, ali kao prosek. 
Naša analiza obuhvatila je poslednje tri godine, od 2003. do 2005, tako da je nađeno da od registrovanih 16.833 matice sa regularnim pronošenjem jaja do trinaestog dana započelo je 16 368 matica, odnosno 96,9%. Samo 515 matica ili 3,1% nije pronelo u datom periodu. Deo od tog malog procenta nesparenih matica proneo je u sledećih dva do pet dana, dok su preostale matice koje nisu pronele, eliminisane, zbog pretpostavke da bi sa dvadeset dana starosti mogle proneti iako su nesparene i tako postati trutuše. 
Napominjemo da se na sparivalištima Apicentra vrlo često događa, ako su vremenske prilike povoljne, sunčano, tiho i toplo, da u momentu sakupljanja matica ima larvica starosti 2–3 dana, što ukazuje na to da su one pronele osmog ili devetog dana od izvođenja. 
Neshvatljivo je odakle ovako drastična razlika u početku nošenja jaja uspešno sparenih matica, kada se uzme u obzir da je u suštini ista rasa (Apis mellifera carnica) u oba slučaja. Ako je u pitanju genetski faktor kako to navodi dr Büchler, šta je to moglo uzrokovati tako ogromnu razliku? To zahteva neko konkretnije objašnjenje. 
Oslanjajući se na dosta dobro poznavanje načina odgajivanja, a posebno sparivanja matica u Nemačkoj kroz dvadeseti vek, pa i danas, ukazao bih na jedan od mogućih uzroka koji je doveo do eventualnih genetskih promena kod njihove karnike. 
U Nemačkoj, a verovatno i u Kirhajnu su se za sparivanje matica skoro isključivo koristili i danas koriste takozvani EWK oplodnjaci. Ta vrsta oplodnjaka u velikoj meri odgovara veličini, kod nas od nekih pčelara propagiranih mini oplodnjaka EWK (Ein Waben Kasten) koji se sastoje od jednog ramčića sa trakom satne osnove i staklenih stranica. U delu oplodnjaka je mesto za šećerno testo. Pri formiranju, u oplodnjak se saspe jedna kutlača prethodno pripremljenih pčela i doda tek izvedena matica. Dva takva oplodnjaka se smeštaju u jedan nukleus. Od pčela se očekuje da izgrade satić u kome će matica posle sparivanja polagati jaja. To se i događa, ali kako vidimo iz institutskog izveštaja vrlo često sa neprihvatljivim zakašnjenjem. 
Uporednim istraživanjima u Engleskoj još pre više godina dokazano je da u mini oplodnjacima sa malo pčela u odnosu na veće jedinice, pčele nisu u stanju da održe optimalni toplotni režim i obezbede ostale povoljne uslove za pravovremeno sparivanje i početak polaganja jaja. 
Naša pretpostavka je da je zbog decenijskog korišćenja mini oplodnjaka u Nemačkoj došlo do genetskih promena koje su uslovile ovakvo stanje sa pronošenjem. Moguće je da su u pitanju i neki dodatni faktori kao što su specifičnosti klime ili nešto drugo, ali su mini EWK oplodnjaci svakako imali ključnu ulogu. 
U Apicentru i kod kooperanata za sparivanje matica se još od osamdesetih godina prošlog veka koriste skoro isključivo tro i dvoramni oplodnjaci sa normalnim LR okvirima. U svakom LR telu košnice pregrađenom na tri ili četiri dela pri formiranju stavlja se okvir sa leglom koje se izvodi kao i dobar okvir sa medom. Oba okvira moraju biti dobro pokrivena pčelama. Ako to nije slučaj dodatno se stresu pčele sa drugih okvira. Težnja je da se tako jaki oplodnjaci zadrže u toku cele sezone odgajanja matica. Istina, ovo je daleko skuplji način sparivanja matica, ali kao što smo videli iz podataka, bez kašnjenja u pronošenju matica. Ovo sve treba da imaju u vidu i naši pčelari i da izbegavaju mini oplodnjake, jer je velika verovatnoća da se tako dobiju ranije ili kasnije matice sa problemom pronošenja. Moja je preporuka da pri odgajanju matica za sopstvene potrebe, koristite decenijska pozitivna iskustva Apicentra sa dvo i troramnim oplodnjacima.