(Autor napominje da je koristio samo onu literaturu koja eksplicitno navodi ime invertaze kao beta frukto furanozidaze, te da pošto postoji razlika u aktivnosti pčelinje invertaze od drugih vrsta invertaza, ne može da apsolutno garantuje ispravnost svih tvrdnji, jer ne može biti ni apsolutno siguran u ispravnost prevoda knjiga sa stranih jezika, koje je koristio. Verovatnoća da je tako nešto moguće je jako mala, ali pošto postoji, ova ograda morala je biti napisana)
Svako dešavanje u košnici je više nego racionalno i logično. Možemo biti sigurni da naizgled nelogičnim pojavama u pčelinjem svetu, jednostavno još uvek nismo dorasli, te ih stoga i ne razumemo.
Produkti pčela su pravo čudo prirode. Čovek im mora izraziti svoje iskreno divljenje. Takav produkt jeste i jedan od mnogobrojnih enzima (proteina) koje pčele ugrađuju u svoje proizvode – invertaza. On pomaže pčelama u razgradnji saharoze iz nektara, ili u poslednjih nekoliko decenija i iz šećernog sirupa.
Enzimi su inače biološki katalizatori, tj. pomoćnici koji utiču na to da se određene reakcije odvijaju brzinom koja je 10 8-10 20 (10 na 8 do 10 na 20) puta veća od brzine nekatalizovanih reakcija. To je zapanjujuća efikasnost. Pored toga, za razliku od reakcija u organskoj hemiji, gde redovno dolazi do stvaranja uglavnom neželjenih nusproizvoda, i gde je neophodno vršiti prečišćavanje stvorene supstance, reakcije katalizovane enzimima teku uvek sa skoro 100%-nim prinosom, i nisu praćene stvaranjem sporednih produkata. U pčelarstvu je poznata reakcija invertovanja šećera kiselinama, gde se uvek dobija HMF, otrovna supstanca za pčele, a toga nema prilikom invertovanja saharoze invertazom koju luče pčele.
Beta-fruktofuranozidaza, tj. saharaza ili invertaza, katalizuje hidrolizu (pomaže razlaganje) neredukujućeg šećera saharoze, pri čemu nastaju redukujući šećeri glukoza i fruktoza. To zna svaki pčelar. Tako se od nektara dobija med koji sadrži veoma malo saharoze, a mnogo više glukoze i fruktoze (najmawe 60 g / 100 g cvetnog meda).
Invertaza spada u grupu konjugovanih proteina. Oni, osim aminokiselina (sastavni delovi enzima), sadrže i bočno vezane različite prostetičke grupe, u ovom slučaju ugljene hidrate. Invertaza zbog sadržaja ugljenih hidrata od oko 50% spada u tzv. glikoenzime. Zašto se priroda odlučila da u invertazu ugradi i ugljene hidrate, tj. šećere? Sigurno ne slučajno. Jer, pozitivni efekat ugljenih hidrata na stabilnost enzima je potvrđen u mnogim naučnim ispitivanjima. Glikozilovani enzimi su upoređivani sa njihovim neglikozilovanim kopijama, i pokazali su se nadmoćni u pogledu pre svega termičke stabilnosti. Kod većine do sada ispitivanih glikoproteinskih enzima, pa i kod invertaze, biološka aktivnost ne zavisi od ugljenohidratnog dela molekula, što je svakako trijumf prirode, a u našem slučaju i pčela, nad nepogodnim uslovima sredine, koji su još u dalekoj istoriji ovih enzima ometali njihovu efikasnost.
Kada se iz invertaze (260kDa) iz Fusarium oxysporum uklone vezani ugljeni hidrati, njena molekulska masa se smanji za masu odstranjenih ugljenih hidrata. Ovako deglikozilovana invertaza ne menja vrednost Mihaelis-ove konstante i supstratnu specifičnost, ali zato ima znatno manju stabilnost.
Saradnjom pčela i evolucije se znači došlo do idealnog enzima koji pčelama na najefikasniji i bezopasan način pomaže u invertovanju saharoze. Ipak, potrebna efikasnost da se u zahtevano vreme preradi određena količina saharoze je tokom evolucije prilagođavana pašnim uslovima. Međutim, mi danas selidbom na više paša, i nasilnim i neprirodnim prihranjivanjem šećernim sirupom, previše tražimo od pčela. Zahtevamo ono sa čim se pčele nikada nisu susretale. To naravno dovodi do negativnih efekata na pčelinju zajednicu, o čemu je autor detaljno pisao u jednom drugom članku u časopisu Pčelar (tekst: Šećer – pčelinja kazna).
Na žalost, vrlo često smo prinuđeni, a po svemu sudeći još češće ćemo to i biti zbog sve gorih vremensko-pašnih uslova, da pčele u nuždi prihranjujemo šećernim sirupom. Ali, svo vreme moramo biti svesni pomenutih negativnih posledica, i truditi se da ih maksimalno anuliramo, bar onoliko koliko je to moguće. Znači, ako i pored našeg znanja o štetnosti šećera, isti moramo da upotrebimo, smemo da idemo i tom stranputicom, kako bi od dva zla izabrali manje.
Pokazano je da prolećno prihranjivanje donosi koristi samo slabim društvima, kakva ne treba ni da gajimo, dok jakim ne pomaže, te se njime nećemo ni baviti. Dovoljno je reći da je najbolja prolećna prihrana velika zaliha kvalitetne hrane u košnici.
Mnogo je interesantniji jesenji period, koji je sa svih aspekata prihrane prepun problema. Tada je aktivnost invertaze značajno niža nego u toku glavne paše. U društvu ima 2,1-2,4 puta manje pčela nego leti. Inače, najveća aktivnost invertaze je pri temperaturi od 34-35%°C, a ona je u tom periodu stabilna samo u blizini legla. A leglo je tada jako ograničeno i predstavlja samo jednu malu zonu optimalne temperature. Zato nije slučajno što se pčele trude da u tu zonu po unosu privremeno uskladište kako nektar, tako i sirup. Tek posle 24 časa, pčele ga prenose na mesta udaljenija od legla. Znači, opet se sve okreće oko invertaze.
V.I. Lebedev, V.P. Lebedeva i M.P. Solovova (2000) su uradili jedno izuzetno istraživanje. Kako bi utvrdili dužinu perioda invertovanja saharoze u jesen, prihranjivali su 65%-im sirupom. Uzimali su uzorke prerađene hrane 3, 9 i 24 dana posle prihranjivanja.
Tri dana po prihrani u prerađenoj hrani je nađeno oko 23% saharoze. Narednih dana nije bilo statistički značajne razlike sniženja koncentracije saharoze, sve do 21. dana, kada sadržaj saharoze u prerađenoj hrani nije prelazio 10%. Ovi rezultati su indiferentni u odnosu na letnje mogućnosti pčelinje zajednice.
Međutim, više je nego interesantno ono što su dokazali tom prilikom, a to je da med nastavlja sazrevanje i ispod voštanih poklopčića. Autoru ovih redova su pojedini stariji pčelari govorili kako bagremov med vrcaju tek na jesen, jer su primetili da je tada kvalitetniji. U literaturi piše da ga možemo vrcati odmah po poklapanju, ali, očigledno to nije baš tačno. Med sazreva, tj. smanjuje se u njemu količina saharoze, sve dok temperatura ne padne ispod 25°C, što je neka granična temperatura na kojoj invertaza ima još uvek kakvu takvu aktivnost. Zbog niskih temperatura, količina saharoze u uzorkovanim zalihama hrane u aprilu, ostaje na nivou sa početka zimovanja.
Pokazali su da rokovi jesenjeg prihranjivanja značajno utiču na proces invertovanja saharoze. U hrani koju su pčele pripremile od 65%-og šećernog sirupa sredinom i krajem avgusta, mnogo je više prostih šećera, i značajno manje saharoze, nego u hrani od istog takvog sirupa, koji su pčele preradile početkom i sredinom septembra. Sadržaj saharoze je prosečno veći u septembarskoj prerađenoj hrani za 2,7 puta (u avgustovskoj je bilo 8,1% saharoze, a u septembarskoj 21,9%).
Sve u svemu, priroda je želela da pčelama uštedi energiju, te je učinila da med i sam zri sve do jeseni, ispod voštanih poklopčića. Tako se pčele zimi minimalno iscrpljuju preradom malih količina saharoze iz meda. Zato se nedostajuća zaliha hrane mora da nadoknadi što ranije šećernim sirupom, u kasno leto, a ne u kasnu jesen.
Poseban je problem odabir najpovoljnije koncentracije šećernog sirupa za dohranjivanje. Činjenica je da se invertaza prilagođavala tokom evolucije nektaru sa niskim sadržajem šećera. Jer, prema Kabulkovu, nektar većine cvetova sadrži 70-80% vode, što se menja u odnosu na doba dana i klimatske uslove. Ujutru je ređi (83-86% vode), u podne gušći (76-80% vode), a uveče opet ređi. Kada je suvo i toplo vreme, sadržaj vode može biti i 40%, a kada je kišovito i 95%.
M.V. Žerebkin piše da je utvrđeno da invertaza najefikasnije razlaže saharozu kada pčele prihranjujemo 50%-im šećernim sirupom. I Šabaršov tvrdi da pčele i inače najradije sakupljaju nektar koji ne sadrži više od 50% šećera. Ispitivawa A. Šenfelda takođe ukazuju da se saharoza najbolje razlaže kada prihranjujemo sirupom sa niskom koncentracijom šećera.
I sama priroda prerade nektara ide u prilog ovim istraživanjima. Odmah po dodavanju invertaze nektaru, kreće invertovanje šećera. Reakcija se polako usporava ako se ne dodaju nove količine enzima, što pčele i čine s vremena na vreme. Porast koncentracije glukoze i fruktoze, ometa dalje invertovanje saharoze, pa se proces opet usporava. Ali, kako kaže Šabaršov, pčele su dobri hemičari, pa u delimično prerađeni nektar, dodaju svež rastvor niske koncentracije šećera, čime vrše razređenje, i proces teče dalje. Očigledno je da je za uspešno i brzo invertovanje saharoze potreban nektar ili sirup sa dovoljno vode.
Pravi pčelari su odavno shvatili da se priroda mora poštovati, te da svaka egzibicija vodi u nesupeh. I ovde se potvrđuje istina da su najbolji pčelari oni koji pčelama pomažu u ostvarenju njihovih prirodnih navika.
Šalje se...