Mnogo je preporuka u literaturi kako dobiti odličnu maticu. Čak i svaki odgajivač matica ima neku svoju tajnu. Na žalost, često se zanemaruje možda najvažniji faktor, a to je krupnoća tj. masa jajeta iz kog će se odgajiti matica. Iako je o tome dosta pisano, ovde ćemo pokušati da damo svima pristupačno sveobuhvatno objašnjenje, te da konačno apsolviramo važnost veličine jajeta.
Prvo treba objasniti kako uopšte nastaju sitnija i krupnija jaja. I normalno tokom godine jaja menjaju svoju veličinu, u zavisnosti od intenziteta matičinog polaganja jaja. Tako su jaja krupnija u periodu niske nosivosti matice (rano proleće i jesen), a nešto sitnija u periodu njene maksimalne nosivosti (u našim uslovima obično tokom meseca maja). Razlog leži u činjenici da veći period između polaganja dva jajeta, daje jajetu dovoljno vremena da dostigne veću masu. Ovo zdravorazumsko razmišljanje ima logičan oslonac u živinarstvu. Još je I.K. Saveljev 1949. pokazao da se mnogo kvalitetnije potomstvo dobija iz jaja kokošaka niske nosivosti, koja su krupnija, nego visoke nosivosti, gde su jaja sitnija. Slično je i kod riba. Promenljivost mase jaja kod pčela je prvi opisao Hajtmanek (1961. i 1967). Prema merenjima u ruskom institutu za pčelarstvo (1966-1968), masa jaja se tokom godine kreće od 0,082 mg do 0,212 mg, što daje maksimalnu razliku između najsitnijeg i najkrupnijeg jajeta od 158%. I V.T. Borodčeva (1968) je pokazala da se pri visokoj nosivosti matica, masa jaja smanjuje za 0,18-0,11 mg, što je sa izvesne tačke gledišta ipak veoma relativna konstatacija. Ali, zašto krupnija jaja daju i kvalitetnije matice?
Odgovor leži u biologiji i veoma je jednostavan. I krupno i sitno jaje sadrže istu količinu genetskog materijala, i tu nema nikakve razlike. Razlika je u tome što krupno jaje sadrži hranljive i gradivne materije u izobilju (pre svega aminokiseline). One će omogućiti da se razvoj svih organa i organskih sistema počne da odvija u idealnim uslovima, gde ništa ne nedostaje. A poznato je da je početak razvoja najosetljiviji period rasta, koji presudno utiče na kasnije osobine jedinke. Zametak u jajetu sa većom zalihom hranljivih materija se bolje razvija, postaje za život sposobniji, sa razvijenijim i vidljivijim eksterijernim (širina, dužina tergita) i enterijernim pokazateljima. Pojedine faze razvoja u jajetu pčela detaljno je opisao Snodgrass davne 1956.
Interesantno je da od uslova razvoja jedinke u jajetu, zavisi i razvoj tokom kasnijih stadijuma. I ovde se može naći utemeljenje u živinarstvu, što su 1950. i dokazali M.V. Orlov i E.N. Kučovskaja.
Uticaj krupnoće jajeta na masu i kvalitet matice je zaista veliki. U ruskom institutu za pčelarstvo su 1979. pokazali (V.T. Borodčeva, A.E. Timošinova) da uvećanje mase jajeta za 0,01 mg, povećava masu izleženih matica do 2,7 mg, dok je broj jajnih cevčica veći za 2,6. Jajne cevčice su deo jajnika, u kojima se obrazuju i razvijaju jaja. Wih obično u jednom jajniku normalno ima od 150-180 (Z. Stanimirović, 2000), tj. od 120-200 (Z. Tucak, T. Bačić, S. Horvat, Z. Puškadija, 1999) ali i do 225 (F. Tomažin, 2002), tako da utvrđeno poboljšanje nije nimalo zanemarljivo. Krupno jaje ne samo što povećava broj jajnih cevčica, već one postaju i nešto šire (V.A. Gubin, 1984), pa jaja dostižu veću veličinu. Broj jaja koja dnevno sazre za polaganje je najveći kod matica poreklom iz krupnog jajeta. Takve matice se iduće godine izuzetno retko povinuju nagonu za rojenje (G.D. Bilaš, A.E. Timošinova, T.A. Dorofeeva 1985.), te je to jedan od načina koji napredni pčelari veoma uspešno koriste za suzbijanje rojenja (Jovanović, 1998).
Definitivno je utvrđeno da krupno jaje daje krupnu maticu, koja je i veoma kvalitetna, ako je odgajena uz poštovanje ostalih bitnih uslova (Hajtmanek, S. Taber, V. Roberts, 1963. i 1965). Ignorisanje tih uslova, o kojima ovde nećemo govoriti jer su većini pčelara više nego dobro poznati, može dati krupnu, ali i nekvalitetnu maticu.
Ideja o krupnom jajetu nije potekla od čoveka, već od samih pčela. Kada se društva spremaju za rojenje ili tihu smenu, pčele matici ograničavaju polaganje jaja na razne načine, da bi je na kraju „dovele“ do početka matičnjaka u koji one žele da matica položi jaje. To jaje će biti veoma krupno, i kao što znamo, dobićemo izvanredne matice. Da je to tako, potvrđuje i činjenica da do rojenja dolazi u periodu najveće nosivosti matice, kada su jaja najsitnija, ali ipak pčele pomenutim mehanizmima uspevaju da smanje nosivost matice u datom periodu, te jaja dostignu željenu masu, i daju dobru maticu. Posle svega, još jednom se potvrđuje velika istina da je najbolji pčelar onaj koji uspe da spozna i oponaša prirodne nagone pčela.
ISTRAŽIVANJA
Ovakva razmišljanja su podstakla postavljanje mnogih eksperimenata. Jedan od njih je izveden u ruskom institutu za pčelarstvo (V.T. Borodčeva, A.E. Timošinova), i to na kranjskoj rasi pčela, koju i mi gajimo, pa su i dobijeni podaci tim validniji. Odgajane su matice od samo jednog materinskog društva, a larvice su do matica gajila društva takođe kranjske rase, izjednačena po količini pčela, legla, perge i meda. Da bi dobili jaja iste starosti, korišćen je ram izolator od matične rešetke. U tamošnjim uslovima se pokazalo da je jaja najmanje mase te godine matica polagala tokom juna (0,133 mg). Jaja su u julu bila veća za 6%, a u avgustu za 23%.
Iako su u junu društva bila najjača, sa najviše pčela i hrane, dobijene matice su imale manju masu i manji broj jajnih cevčica, nego matice iz jula i avgusta. U avgustu su matice imale najveću masu. Najveći broj jajnih cevčica u jednom jajniku imale su matice iz jula (178,6). Iako tada u njihovim uslovima teče glavna paša, maticama je nosivost ograničena konstantnim zasipanjem ćelija nektarom, pa one polažu krupnija jaja. Ovakve rezultate potvrđuju i I.P Šimanov (1966), E. Mirza, M. Dragan, S. Duduman, T. S. Ždanova (1969). Sve ovo, uz isključenje manje važnih faktora, ide u prilog tezi da krupnoća jajeta ponajviše određuje kvalitet matica.
U istom eksperimentu, odgojili su matice iz krupnijih i sitnijih jaja, i utvrdili da su matice dobijene iz krupnih jaja bile teže za 9,2 mg i imale 7,1 jajnih cevčica više po jajniku.
U nizu drugih sličnih istraživanja (G. D. Bilaš, A. E. Timošinova, T. A. Dorofeeva) obavljenim od 1978. do 1981. je takođe utvrđeno da tek izležene matice dobijene iz sitnih jaja tokom perioda najveće nosivosti majke-matice, zaostaju po masi, broju jajnih cevčica i izgledu za maticama odgajenim u istim društvima u isto vreme, ali poreklom od majki-matica sa niskom nosivošću (krupnija jaja).
Društva sa maticama odgajenim od krupnijih jaja, do početka glavne paše uspevala su da odneguju od 0,7-1 kg pčela više i da na paši donesu do 30% meda više, nego društva sa maticama sestrama odgajenim od iste majke-matice, ali u vreme njene najveće nosivosti kada je polagala sitnija jaja.
Isti autori su juna 1983. izdvojili dva društva soja Priokskaja. Merili su jaja u periodu najveće nosivosti matica, i njihova masa je iznosila 0,114 mg. Zatim su odabrali larve starosti 12 časova, i dobili 30 matica-kćeri za merenja, i 35 za dodavanje nukleusima.
Zatim su iste matice-majke smestili u izolator od tri rama, okruženih matičnom rešetkom. Dva bočna rama su bila sa hranom i zatvorenim leglom, a jedan prazan za polaganje jaja. Povremeno su zamenjivali ram za polaganje jaja drugim ramom sa malim delom slobodnih ćelija za zaleganje, a 12 časova posle zamene su merili masu jaja. To su činili tri puta. Prvo merenje je pokazalo uvećanje mase jajeta na 0,130 mg, drugo kroz 3 dana na 0,141 mg, a treće posle 13 dana od početka ograničenja, a kroz 4 dana od drugog merenja, na 0,183 mg, što je za 60,5% veće jaje nego pre ograničenja. Od tog, najkrupnijeg jajeta, po istom principu su opet odgajili 30 matica za merenja i 35 za dodavanje nukleusima. I V. T. Borodčeva i A. E. Timošinova su 1979. posebno objavile da su kod pčela kranjske rase posle 4 dana ograničenja polaganja jaja matice, dobile krupnija jaja za 5,8-17,3%, a zatim su ram sa tim jajima izvadile, dodale drugi, i kroz 7 dana jaja su bila veća za 35,6%. Iz ovog podatka se mogu izvući veoma interesantni zaključci.
Matice odgajene iz jajeta od 0,183 mg su bile teže od matica uzgojenih iz jajeta od 0,114 mg za 13,79 mg, što je više za 7,1%.
Praćene su i pčele radilice dobijene iz krupnijih jaja. Sve vidljive oznake pčela su bile razvijenije i veće nego kod njihovih sestara dobijenih iz sitnijih jaja.
Naredne, 1984. godine praćena je plodnost matica. U svim slučajevima su matice dobijene iz krupnijih jaja imale veću nosivost i stvarale društva veća za oko 7.000 pčela, od društava sa maticama dobijenim iz sitnijih jaja.
ZAKLJUČAK
Evidentno je da je izuzetno važno ograničiti zaleganje matica-majki od kojih će se koristiti larve za presađivanje i odgajanje mladih visokokvalitetnih matica. Pri korišćenju pomenutog troramnog kaveza, matica polaže samo od 660-990 jaja dnevno (V.T. Borodčeva, A.E. Timošinova, 1979), što je zadovoljavajući broj.
ISTINE RADI…
U časopisu Jugoslovensko pčelarstvo, za juni mesec 1938. godine, u članku „Problem pčelinjih ćelija“, od G. Descont-a, može se pročitati interesantna teza. Citiramo:
„Japanski profesor Tokuta, koji je preduzeo duga proučavanja kineske pčele, dokazao je da Apis indica gradi veće ćelije nego mandžurska Apis mellifica, i u njih nosi krupnija jaja nego što su jaja rase Mellifica, ali su pčele, koje se iz tih krupnijih jaja izlegu ipak mnogo manje.“
Na osnovu sličnih zapažanja kod kavkaske rase pčela, Monnaie zaključuje da veličina pčela zavisi jedino od rase, a ne od veće ili manje ćelije, koja na to nema skoro nikakvog uticaja. I gigantske pčele, Apis dorsata, na neki način ovo potvrđuju, jer milionima godina, u ćelijama iste veličine, odgajaju i radilice i trutove.
Ipak, veća ćelija može da da makar malo krupnije pčele, kao što ste to mogli da pročitate u časopisu Pčelar pre par godina, a krupnije jaje ipak veće matice, gde čak veličina nije presudan faktor kvaliteta, već su to optimalno razvijeni svi organi i organski sistemi, naročito organi za reprodukciju kod matice.
Dr med. Rodoljub Živadinović
Šalje se...