Ugledni američki pčelar Elvin je rekao: „Dobra košnica mora da zadovolji dva osnovna zahteva da bi bila vredna svoga imena. Mora biti dobar dom pčelama i mora biti tako konstruisana da bude pogodna da obavljanje različitih operacija koje zahteva moderno pčelarstvo. Prvi zahtev se rešava dobrom kutijom, a za drugi je izmišljena košnica sa pokretnim saćem“.
Košnica o kojoj će biti reči proizašla je direktno iz prakse. Američki pčelar i pčelarski stručnjak Farar, upravitelj pčelarskog instituta u Medisonu i profesor na univerzitetu u Viskonsinu, posle dugogodišnjeg eksperimentisanja uveo je novi način pčelarenja sa polunastavcima. On nije konstrisao neki novi tip košnice, već se poslužio sa neodređenim brojem Dadantovih polunastavaka.
Pošto se naši pčelarski pisci šezdesetih godina nisu slagali u davanju dimenzija Fararovih ramova, kod nas se pojavilo čitavo šarenilo u pogledu visine ramova, kao i broja ramova u nastvku, a pošto nije ušla ni u jugoslovenski standard, kod nas se sve košnice sa plitkim nastavcima i široko-niskim ramovima nazivaju Fararovim košnicama.
Počeo sam da pčelarim pre petnaest godina DB košnicom a posle tri godine prešao sam na pčelarenje Fararovom košnicom. U početku sam radio sa ramom visine 130 mm unutrašnje mere i nastavkom sa 12 ramova, potom sam povećao visinu rama na 160 mm unutrašnje mere ali isto sa 12 ramova i najzad usvojio visinu rama od 160 mm ali smanjio broj ramova u nastavku na 10. Zadnjih godina pčelarim sa dvadesetak DB košnica i sa pedesetak Fararovih košnica.
– Fararova košnica je nastavljača neograničene zapremine, sa istim ramovima u plodištu i u medištu, koja omogućava primenu najsavremenijih metoda pčelarenja;
– Nastavci su lakši od LR nastavaka i pogodniji za manipulaciju sa celim nastavcima, što omogućava rad nastavkom a ne ramom i starijim fizički slabijim osobama;
– Prilikom proširenja plodišta u proleće, zbog široko-niskog nastavka, najmanje se remeti mikroklima u košnici i pčele daleko brže osvajaju dodati prostor nego kod viših ramova;
– Zamenom nastavaka u proleće manje se remeti toplotni režim u plodištu i društva se dobro razvijaju, čak brže nego u drugim košnicama;
– Saće se brže i pravilnije izgrađuje u manjim ramovima jer se satne osnove manje istežu i manje deformišu na visokim temperaturama;
– Zbog manje visine ramova lakše se i bezbednije odvija seoba košnica jer se ramovi manje klate i bolje izdržavaju teret ako su puni meda ili legla;
– Manje ramove pčele brže pune medom i brže zatvaraju pa se ne dešava da na istom ramu bude i zreo i nezreo med;
– Široko niski ramovi se lakše oslobađaju od pčela prilikom oduzimanja meda, ako se radi ručno, četka jednim potezom čisti ceo ram a takođe se lakše i voštani poklopci skidaju jer nož ide preko celog sata;
– Med se lakše izvrca iz nižih ramova jer zbog manje površine saća ređe dolazi do lomljenja saća a lakša je i upotreba radijalne centrifuge;
– Niži ramovi su pogodniji za dvomatično pčelarenje a i za proizvodnju meda u saću, kao i za dobijanje sortnog meda;
– Plitki nastavci su pogodni za oplodnjake prilikom proizvodnje matica. Nastavak se jednostavno podeli sa dve tanke pregradne daske i dobiju se tri oplodnjaka sa po tri rama;
– Na niskim ramovima pčele ne mogu stvoriti visoku mednu kapu, koja bi bila kočnica razvoja legla i izazivač rojevnog nagona a deblokada plodišta se vrlo lako i brzo izvodi;
– Za vreme zimovanja, pčelinje klube obavezno zauzima dva nastaka, tako da se koristeći međuramni prostor, može nesmetano kretati za hranom i horizontalno i vertikalno, što doprinosi boljem i sigurnijem prezimljavanju pčela i td;
– Unutrašnja visina široko-niskog rama ne treba da bude manja od 130 mm niti veća od 160 mm, kako bi se sačuvale sve pozitivne osobine Fararove košnice;
– Košnica kojom pčelarim sastoji se od podnjače, četiri – pet desetoramnih nastavaka, matične rešetke, zbega, poklopne daske i krova. Na suprotnim gornjim uglovima podnjače i svakog nastavka učvršćeni su limeni ugaonici koji onemogućavaju pomeranje delova košnice prilikom transporta. Satonoše ramova su debljine 15 mm a svi ramovi su opremljeni sa Gerstungovim limenim razmacima, koje sam pravim i kojima sam više nego zadovoljan, jer uvek drže određeno rastojanje a pčele ih ne lepe propolisom i ramovi se lako vade iz košnice – mnogo lakše nego Hofmanovi ramovi.
Za dvanaest godina pčelarenja ovom košnicom isprobao sam razne načine pčelarenja. Sve što sam nalazio u pčelarskoj literaturi i slušao na predavanjima pokušavao sam da oprobam na svom pčelinjaku. Postoje razni načini pčelarenja: sa nekima sam zadovoljan, sa nekima samo delimično zadovoljan a sa nekima krajnje nezadovoljan.
Pčelarstvom se ne bavim profesionalno već kao dopunskim zanimanjem. Zbog specifičnosti svoje profesije i pašnih prilika u mom kraju, kao i na terenima gde selim pčele, najviše radim sa jednomatičnim društvima nastojeći da uz što manje utrošenog vremena postignem što veće prinose meda.
Pokušaću da opišem način pčelarenja na mom pčelinjaku, mada postoji i boljih načina – koji su prikladni za profesionalne pčelare i one pčelare sa više slobodnog vremena.
Posao oko uzimljavanja pčela delim na dva vremenska razdoblja: pripreme za uzimljavanje koje se obavljaju odmah posle paše na suncokretu, odmah početkom meseca avgusta, i samo uzimljavanje kada prestaje izlet pčela krajem oktobra.
Prilikom oduzimanja suncokretovog meda (krajem jula), kada se već skidaju medišta, sklanjam matičnu rešetku sa drugog nastavka i vršim pregled plodišta. Posebnu pažnju obraćam na jačinu društva, zdravstveno stanje i količinu sakupljene zimnice u plodištu. U pčelarsku beležnicu unosim: da li je društvo jako — da li gusto poseda obadva nastavka plodišta; da li je matica kvalitetna i koliko ima ramova sa leglom; koliko ima ramova sa medom a koliko sa polenom. Ako je matica blokirana medom — oduzimam 2-3 rama sa medom a u centralni deo plodišta dodajem isto toliko izgrađenih ramova sa ispravnim radiličkim saćem ali malo starijim, jer matica nerado polaže jaja u jesen i rano proleće u devičansko saće. Pregled obavljam vrlo pažljivo i oprezno kako ne bih izazvao grabež na pčelinjaku.
Med se vozi kući na vrcanje a sledećih dana i pčele se dovoze kući u bazni pčelinjak — zimovnik, gde ostaju do seobe na drugi bagrem.
Izvrcani nastavci se uveče vraćaju na košnice da ih pčele očiste i poprave saće a potom se oduzimaju i nose u magacin gde će se štititi od napada voštanog moljca i gde će čekati narednu sezonu.
Prilikom skidanja očišćenih medišta u svako plodište se stavljaju letvice natopljene fluvalinatom, gde ostaju do početka septembra – do narednog pregleda pčela.
U avgustu vršim saniranje društava koja su nejaka ili sa lažnom maticom tako što ih spojim sa susednim društvom pomoću novinske hartije. Svako društvo u toku avgusta dobije po 4-5 obroka šećernog sirupa 1:1, po 2 litra na svakih 5-6 dana. Ovo prihranjivanje ujedno stimuliše maticu na bolje polaganje jaja i vrši dopunu zimnice. Ne dajem pčelama nikakve preventivne lekove jer smatram da su lekovi potrebni bolesnima a ne zdravima.
Poslednji pregled u sezoni obavljam početkom septembra, kada uklanjam i fluvalinat letvice iz košnice. Posebnu pažnju obraćam na količinu spremljene zimnice. Evidentiram društva koja nisu obezbedila dovoljno hrane za zimu i samo njima dodam potrebnu količinu šećernog sirupa, kako bi svako društvo u to vreme imalo oko dvadesetak kilograma hrane za zimu i rani prolećni razvoj, oko dva kilograma hrane po ulici pčela, i sa tim poslom završavam polovinom septembra. Na ovaj način se neće iznurivati mlade pčele preradom sirupa, koje se legu krajem avgusta i u septembru, koje treba sposobne da dočekaju proleće i odgaje prve generacije mladih pčela, već sirup prerađuju letnje pčele koje i onako neće dočekati proleće.
Krajem oktobra vršim kontrolu da li su pčele očišćene od varoe i ako treba tretiram ih nekim od dimnih sredstava, jer tada leglo već prestaje i skoro sva varoa se nalazi na pčelama, i lako je pčele osloboditi od varoe jednim tretiranjem.
U ovo vreme (krajem oktobra) vršim jesenje utopljavanje pčela. Sa košnice uklanjam poklpnu dasku a na mrežu zbega stavljam nekoliko listova novinske hartije a preko nje krov koji je na uglovima podignut za 1 cm što omogućava strujanje vazduha ispod krova a preko utpljavajućeg materijala. Na ovaj način eliminišem suvišnu vlagu iz košnice. Papir nikada ne bude vlažan, odlično štiti pčele od hladnoće i nije ga potrebno zamenjivati u toku zime.
Time se završava jedna sezona na mome pčelinjaku, kome je preko zime potreban samo mir i povremeno otopljenje da pčele obave pročisni izlet. Meni preostaje da ih povremeno obiđem preko zime i uverim se da li je sve u redu: da se nije nagnula neka košnica i da im nešto ne remeti zimski mir (sl. 1 i 2).
Tek krajem februara svako pčelinje društvo, za svaki slučaj, dobije po jednu pogaču na satonoše gornjeg nastavka. Tada vršim i dodatno utopljavanje sa još nekoliko listova novinske hartije. Kada pčele počnu češće da opšte sa okolinom u blizini košnica aktiviram higijensko pojilo i time pomognem pčelama da se ne udaljavaju od košnica po prohladnom vremenu radi nalaženja vode koja je i te kako potrebna za razvoj legla i lakše korišćenje dodatih pogača.
Aktivna pčelarska sezona na mom pčelinjaku počinje u drugoj polovini marta – kada cvetaju prve voćke džanarika i kajsija. Pre toga ne pregledam košnice, samo na lepom vremenu posmatram izlet pčela i na osnovu posmatranja leta zaključujem kakvo je stanje u košnici. Ako je neko društvo sumnjivo, ne donosi cvetni prah ili slabo izleće njega odmah, na brzinu, pregledam i vršim sanaciju. Ako je dovoljno jako a nema maticu njemu dodajem nukleus sa maticom spajanjem pomoću novinske hartije. Ako je dosta slabo i ako ima maticu, jednostavno je likvidiram, pčele spojim sa susednim društvom i na taj način vršim jedan vid prirodne selekcije.
Prvi detaljan prolećni pregled vršim pri dnevnoj temperaturi većoj od + 17 stepeni i posebnu pažnju obraćam na kvalitet matice, jačinu društva, količinu legla, količinu hrane i zdravstveno stanje društva. Sve što se zapazi unosi se u pčelarsku beležnicu i ti podaci će nam biti dragoceni u praćenju razvoja društava i pripremama za iskorišćavanje glavne paše.
Kvalitet matice ocenjujem prema kompaktnosti i količini legla a uopšte je ne tražim i ne trudim se da je vidim. Jačinu društva ocenjujem prema broju ramova sa leglom kojih u ovo vreme treba kod jakih društava da bude 6-8. Količinu hrane proveravam i u koliko neko društvo nema zalihu 8-10 kilograma meda, njemu pod hitno, dodajem još po jednu-dve pogače. Zdravstveno stanje je uvek dobro i nema drugih problema osim sa varoom. Svako društvo sada dobija letvice sa fluvalinatom, koje ostaju u košnici mesec dana, odnosno do sledećeg pregleda i proširenja košnice. Ovom prilikom obavljam još dve veoma važne operacije. Prvo, nastavke plodišta zaokrenem za 180 stepeni, i drugo, skidam i sklanjam zbeg sa košnice, a košnicu prekrivam najlonom ili poklopnom daskom od lesonita, preko čega opet dolazi sav utopljavajući materijal i najzad krov košnice. Prolećno stimulativno prihranjivanje zadnjih godina ne primenjujem jer za taj posao nemam ni vremena ni potrebe.
Da malo pojasnim. U ovo rano proleće na vršim zamenu nastavaka jer su noći još uvek hladne a često nailaze i hladni talasi po nekoliko dana pa bi zamena nastavaka bila kontra produktivna. Zaokretanjem nastavaka za 180 stepeni ne cepamo leglo, već primoravamo pčela i maticu da same proširuju reon legla. Poznato je svima da se leglo nalazi bliže letu a med u pozadini košnice. Zaokretanjem nastavaka med dolazi do leta a leglo u pozadinu. Pčele nastoje da povrate prvobitno stanje pa ubrzano prenose med a time matici oslobađaju prostor za zaleganje.
Pčelama je u ovom periodu, intezivnog razvoja legla, toplota potrebna više nego ikad a takođe im je potrebna i velika količina vode. Stoga plodište pokrivam najlonom ili lesonitom jer bolje zadržavaju toplotu u košnici, a pošto ne propuštaju vlagu iz košnice, kapljice vode od kondenzovane vodene pare nalaze se na dohvat ruke pčelama pa ne moraju radi vode izlaziti iz košnice po hladnom i vetrovitom vremenu. Novinski papir se i dalje zadržava radi boljeg čuvanja stvorene toplote u košnici.
Prolećno stimulativno prnhranjivanje izostavljam iz više razloga. Mislim da je ono izvodljivo samo na pčelinjacima sa manjim broje košnica ili kod pčelara koji nemaju drugih obaveza. Smatram da je uzimljavanje društava sa obilnim zalihama hrane, koje će biti dovoljne do prve ozbiljnije paše, najbolji garant dobrog razvoja pčelinjih društava u proleće. Da bi se razvoj ubrzao vršim tzv. „automatsko stimulativno prihranjivanje“, koje se dobija kada poremetimo raspored hrane u košnici i time primoramo pčele da ponovo prave raspored hrane kakav im najbolje odgovara. Prenoseći hranu pčele je troše i time dočaravaju pašu i unos nektara a ujedno ispražnjuju ćelije u okolini legla. Matica nastoji da leglo opet dobije izgled kruga i dosta brže se povećava količina legla u košnici.
Prva operacija u tom pravcu je zaokretanje nastavaka za 180 stepeni prilikom prvog pregleda. Posle desetak dana vršim ponovo zaokretanje nastavaka, ali sada im vršim i zamenu mesta: gornji nastavak ide na podnjaču a donji nznad njega. Ovom prilikom ne pregledam pčele niti vadim ramove, sem ako je nešto sumnjivo. Nakon desetak dana, kada ucveta trešnja i šljiva, vršim još jednom zamenu mesta nastavcima, ali ovog puta bez zaokretanja nastavaka. Ni ovom prilikom ne vadim ramove i ne pregledam pčele pa se posao vrlo brzo obavi.
Posle skoro mesec dana od prvog pregleda, kada jabuka bude u cvetu, vršim sređivanje društava za glavnu pašu, izbacujem iz košnice letvice sa fluvalinatom i proširujem košnice dodavanjem trećeg nastavka. Ovom prilikom vršim selekciju društava koja će se seliti na drugi bagrem, lipu i suncokret, a koja će ostati u baznom pčelinjaku jer nikad ne selim ceo pčelinjak već samo polovinu košnica.
Pošto u mom kraju prvi bagrem počinje da cveta oko 10. maja, ovaj veoma važan drugi pregled pčela u proleće, obavlja se na oko tri nedelje pre početka paše. Na ovaj način smo ispoštovali optimalni rok za razvoj pčelinjih društava za bagremovu pašu a upravo je i vreme za sprečavanje pojave rojevnog nagona. Tek sada su se stekli svi uslovi za dodavanje i izgradnju satnih osnova. Košnice su pune mladih pčela koje su usled priliva svežeg nektara i odgovarajuće toplote dobile nagon za gradnju saća. Prerano dodate satne osnove ne samo što neće biti izvučene već će donekle biti kočnica razvoju legla.
Da bih izbegao mukotrpan posao oko traženja matica, između prvog i drugog nastavka stavljam matičnu reštku, pa ću kroz naredna dva-tri dana lako prepoznati u kom je nastavku matica. Ovom prilikom obično nailazim na optimalno razvijena pčelinja društva, koja u proseku imaju 12-15 ramova sa leglom, iz kojeg će se izleći pčele koje će učestvovati u korišćenju prvog bagrama. Retko će se naći slabo društvo jer smo sve slabiće sanirali pre mesec dana prilikom prvog pregleda. Sada donosimo odluku koja će društva koristiti samo prvi bagrem, a koja će ići na drugi i ostale paše.
Onim društvima koja koriste samo prvi bagrem matica se ograničava na samo jedan nastavak na podnjači. Preko prvog nastavka dolazi matična rešetka pa nastavak sa „filovanim saćem“, naizmenično poređanim izgrađenim saćem i satnim osnovama. Kao treći stavlja se nastavak sa preostalim leglom (sl.3).
Sređivanje društava koja treba da koriste i naredne paše obavljam na sledeći način: na podnjači ostaje jedan nastavak sa leglom i maticom; iznad njega dolazi drugi nastavak sa tzv. „filovanim saćem“; zatim dolazi matična rešetka, pa nastavak sa preostalim leglom (sl.4). Dakle, novododati nastavak se dodaje u plodište i time matici omogućava da nastavi sa intenzivnim polaganjem jaja i izvođenjem pčela koje će koristiti drugu bagremovu pašu. Cepanjem legla i umetanjem trećeg nastavka sprečava se pojava rojevnog nagona, a društvo prođe bezbolnije nego kod LR košnice, gde su nastavci viši. Zahlađenja krajem aprila i početkom maja nisu retkost, pa nagla povećanja zapremine košnice, mogu negativno uticati na dalji razvoj društva. Posle nekoliko dana pregledam treće nastavke u kojima je dignuto leglo i pokidam sve eventualno izgrađene prisilne matičnjake, kako ne bi izazvali rojenje društva.
Prvi bagrem, u mom kraju, počinje sa cvetanjem oko 10. maja i najbolje medi na temperaturi oko 25 stepeni, i to ako je vreme tiho, a u vazduhu ima dovoljno vlage. Cvet se na bagremu zadrži 10-12 dana. Tek sada će uroditi plodom sav naš trud oko razvoja društava, samo ako bagrem zamedi i bude odgovarajuće vreme. Ako je proleće bilo normalno i odgovarajuće za razvoj pčelinjih društava ona ga dočekuju optimalno razvijena i u punom radnom raspoloženju.
Za ovih dvadesetak dana od proširenja košnice već je sve leglo izašlo iz trećeg nastavka a drugi, u kome je bilo satnih osnova, je potpuno izgrađen. Sada je momenat da izvršimo tri bitne radnje, radi što boljeg korišćenja paše i održavanja radnog raspoloženja: prvo, da medište proširimo dodavanjem novog nastavka, drugo, da očistimo med od voćne paše i treće, da obezbedimo dobru ventilaciju košnice.
Društvima koja koriste prvi bagrem i čije su matice ograničene na samo jedan nastavak, novi nastavak sa tzv. „filovanim saćem“ dodajemo kao drugi, odmah iznad matične rešetke. Tako sada ova društva imaju u prvom nastavku maticu i leglo, drugi je novododati, treći je sa izgrađenim saćem ali skoro prazan. Bivši treći, sa izašlim leglom i nešto meda sa voćne paše, se oduzima i iz njega izvrca stari i voćni med. Odvajanje ovog meda je važno radi toga što bi on umanjio kvalitet bagremovog meda (sl.5).
Društva koja su određena za korišćenje drugog bagrema, i u kojih je matica ograničena na dva nastavka za plodište — samo im se izvrši zamena mesta, a iznad matične rešetke dodajem odjednom dva nastavka sa „filovanim saćem“. Istovremeno oduzimam bivši treći nastavak sa starim i voćnim medom i tako društvo ostaje sa četiri nastavka (sl.6).
Treća bitna stvar na početku cvetanja bagrema je obezbeđenje dobre ventilacije u košnici. Da bi izbegli zagušljivost u košnici i moguću pojavu rojevnog nagona a istovremeno omogućili lakše isparavanje nektara (brže sazrevanje meda) sa košnice sklanjamo najlon, poklopnu dasku i sav utopljavajući materijal a postavljamo zbeg, koji će ostati na košnicama sve do kraja oktobra tj. do uzimljavanja pčela.
Kada bagrem počne najobilnije, oko sedmog dana, da luči nektar tada vršim kontrolu medišnih nastavaka i prema potrebi dodajem četvrti, odnosno peti, sa izgrađenim saćem iz koga je očišćen voćni med.
Pri kraju prve bagremove paše, samo pedesetak kilometara od baznog pčelinjaka, počinje da cveta drugi bagrem. Pčele treba, bez ikakvog odlaganja, što pre preseliti na drugi bagrem ali se pojavljuje problem: Šta uraditi sa punim nastavcima nedozrelog meda? Da se vrca ne može jer još nije dozreo a da se ručno utovaraju i sele pune košnice, ni to nije izvodljivo. Kao najbolje rešenje pokazalo mi se ostavljanje punih medišta na košnicama koje se ne sele radi čuvanja i dozrevanja meda. Sa košnica koje će se seliti na drugi bagrem jednostavno poskidam pune nastavke i stavim na one koje ostaju u bazi. Probao sam, po preporuci uvaženih pčelarskih pisaca da prenesem nastavke sa pčelama i sačekam da se sve pčele iz prenetih medišta vrate u matičnu košnicu ali razočaro sam se jer i posle dva dana nisu se sve pčele vratile, pa sam ipak morao da stresam pčele prilikom prenošenja nastavaka – isto kao kada se med oduzima. Tako će ona društva koja ne idu na drugi bagrem dobiti još po dvatri nastavka puna meda (sl.7). Za nekoliko dana po završetku bagremove paše med će biti zreo za vrcanje. Med smatram zrelim za vrcanje tek kad pčele zatvore voštanim poklopcima više od 50% ćelija sa medom. Društva koja neće ići na drugi bagrem imala su ograničenu maticu na samo jedan nastavak. Da nisam tako radio sada bih, posle bagremove paše, imao veliku količinu pčela, koje bi ostale neiskorišćene i samo bi trošile postojeće zalihe meda u košnici.
Pošto sa košnica koje selim na drugi bagrem poskidam medišta na podnjači su ostala samo dva plodišna nastavka. Sada ih sređujem na sledeći način: na podljači ostaje jedan nastavak sa maticom i leglom, na njega dolazi matična rešetka, pa dva nastavka, jedan sa tzv. „filovanim saćem“ a drugi sa izgrađenim saćem, kao četvrti dolazi nastavak sa leglom iz bivšeg plodišta (sl.8). Na ovaj način smo pocepali leglo, kao najbolji lek protiv pojave rojevnog nagona i pčele opet maksimalno zaposlili. Ova operacija se izvodi istovremeno sa oduzimanjem medišta, tako da nam preostaje samo vezivanje i zatvaranje košnica pred utovar. Pošto na podnjači i svakom nastavku imam na suprotnim uglovima limene ugaonike, košnicu najbrže i najpraktičnije učvršćujem za transport opasivanjem plastičnom trakom i zatezanjem pomoću metalnog zatezača u obliku duplog W. Kada se uveče pčele smire poskidam krovove te rashlađivanjem košnice primoram pčele da se brže povuku sa leta, kako bi ih lakše pomoću male prskalice sa vodom uterao i zatvorio leto. Leta zatvaram ili limenim vratancima ili jsdnostavno običnim sunđerom.
Prevoz košnica vršim auto-prikolicom ručne izrade na koju staje 15 košnica, pošto selim 30 košnica seoba se odvija dva večera ili ako daljina nije velika jedna se tura vozi uveče a druga pred zoru. Košnice se do prikolice prenose ručnim nosačem i utovar je lak jer se sve stranice prikolice otvaraju a patos je samo pedesetak centimetara iznad zemlje.
Za vreme cvetanja prvog bagrema u baznom pčelinjaku se radi na proizvodnji matičnjaka, uglavnom Alejevom metodom, tako da matičnjaci budu zreli – spremni za presađivanje u oplodnjake krajem maja, odnosno sredinom perioda cvetanja drugog bagrema.
U obilazak košnica na terenu krećem posle nekoliko dana od seobe, kada već imam zrele matičnjake – spremne za presađivanje u oplodnjake. Tom prilikom na teren ponesem „Snerglove“ poklopne daske za sve košnice na drugom bagremu. Posao na terenu je sledeći: skinem krov i četvrti nastavak sa košnice; zamenim mesta drugom i trećem nastavku, jer pčele prvo pune medom nastavak iznad legla pa posle moraju prelaziti preko meda do drutog medišta; stavim na treći nastavak poklopnu “Snelgrovu“ dasku sa otvorenim letom; na to stavim četvrti nastavak u kome ima još dosta legla; pregledam ramove sa leglom, da bih porušio sve započete prisilne matičnjake i tek sada stavljam zbeg i krov košnice (sl.9). Matičnjake ne dodajem odmah već sutradan, za koje će vreme sve stare pčele (izletnice) napustiti odvojeni četvrti nastavak i dodavanje matičnjaka će biti sigurnije jer poznato je da stare pčele nerado primaju novu maticu ili zreo matičnjak.
Sutradan ponovo odlazim na teren. Matičnjake nosim u kutiji od stiropora, obložene mekim peškirom, vodeći računa da se ne povrede ili izlože prevelikoj toploti – odnosno hladnoći. Posao završavam za sat-dva vremena. Samo skinem krov i zbeg sa košnice, između dva centralna rama četvrtog nastavka usadim matičnjak, vratim zbeg i krov na svoje mesto i posao je završen. Naredne dve nedelje ne obilazim košnice na terenu. Najbolje je ne uznemiravati pčele u vreme oplodnje matica (procenat uspeha će biti veći). Za to vreme će se izleći mlade matice, oploditi i početi da polažu jaja a med od drugog bagrema će sazreti i biti skoro sav zatvoren.
Pčelar u toku maja i juna skoro da nema vremena za odmor. U baznom pčelinjaku ima puno posla oko oduzimanja meda sa prvog bagrema, proširivanja plodišta radi daljeg razvoja društva od kojih će se malo kasnije formirati potreban broj oplodnjaka i veštačkih rojeva (sl.10). Vrcanje meda vršim radijalnom centrifugom (vlastite izrade) u koju staje osam ramova a pokreće se električnom energijom.
Posle dve nedelje od presađivanja matičnjaka, ponovo odlazim na teren radi oduzimanja meda sa drugog bagrema i kontrole kvaliteta mladih matica. Na teren povučem dovoljan broj praznih (izvrcanih) nastavaka i potreban pribor za oduzimanje meda. Vrcanje ne obavljam na terenu već oduzete nastavke sa medom vozim kući na vrcanje. Doterane nastavke sa medom ne unosim u prostoriju za vrcanje već ih ostavljam napolju, zaštićene od kiše i ulaza pčela. Tek kada sunce zagreje med u tim nastavcima pristupim vrcanju, unoseći po nekoliko nastavaka u prostoriju, nastojeći da tako zagrejan med izvrcam dok se nije ohladio, jer u tom slučaju posao ide puno sporije.
Prilikom oduzimanja meda sa drugog bagrema (oko 10-og juna) preuređujem košnicu za dalji period na sledeći način: na podnjači ostaje nastavak sa leglom i starom maticom; na njega dodajem prazan nastavak sa izgrađenim saćem; na to dolazi matična rešetka pa treći nastavak sa izgrađenim saćem; zatim poklopna daska i četvrti nastavak sa mladom maticom (sl.11).
Takav raspored nastavaka ostaje naredne dve nedelje, tj. do seobe na lipu. Stara matica je dobila veći prostor za leglo a tiha paša sa kupine i livade doprineće da se leglo znatno proširi i društva budu spremna za korišćenje lipove paše. Ukoliko neka mlada matica nije uspela da se vrati sa oplodnje, takvo društvo će biti pre seobe na lipu pojačano dodavanjem nukleusa sa leglom i mladom maticom.
Seobu na lipovu pašu na Fruškoj Gori obavljam oko 25-og juna. Pred polazak košnice preuređujem na sledeći način: na podnjači ostaje jedan nastavak sa leglom od stare matice – koju pronalazim i likvidiram; kao drugi dolazi nastavak sa leglom i mladom maticom (bivši četvrti); zatim dolazi matična rešetka, pa treći nastavak koji je u glavnom prazan i najzad četvrti nastavak u kome ima legla od stare matice i nešto meda od kupine i livade (sl.12). Vezivanje i transport košnica se odvija isto kao i prilikom seobe na drugi bagrem.
Cvetanje lipe ne traje dugo a sa njom se preklapa cvetanje suncokreta. Posle nekoliko dana obilazim pčele na lipi, porušim eventualno izgrađene matičnjake u četvrtom nastavku i tražim lokaciju na poznom suncokretu, jer ako se koristi lipa ne stiže se za rani suncokret. Na lipi pčele ostaju maksimalno dve nedelje. Ako vreme bude odgovarajuće i lipa zamedi biće čistog lipovog meda. Posla oko košnica na lipovoj paši skoro da i nema jer su društva u punom radnom raspoloženju a uvođenjem mlade matice maksimalno smo umanjili mogućnost pojave rojevnog nagona.
Pošto lipa naglo prestaje sa medenjem, stoga moramo biti spremni za brzu intervenciju da bi manje kasnili na suncokret. Oduzimanje meda se mora obaviti pre polaska na suncokret (oko 10-og jula). Na teren dovozim za svaku košnicu po jedan prazan nastavak. Oduzimam po jedan nastavak sa lipovim medom i košnicu sređujem na sledeći način: na podnjači ostaju obadva plodišna nastavka – samo im se izmenu mesta; iznad matične rešetke dolazi prazan nastavak ili sa tzv. „filovanim saćem“ i kao četvrti dolazi nastavak sa lipovim medom koji nije zreo za vrcanje (sl.13). Nastavci sa oduzetim medom se ostavljaju na stranu pa se u toku noći vrši transport košnica na suncokretovu pašu. U povratku, po završenom transportu, svraćam po oduzeti med koji vozim kući na vrcanje.
Posle nekoliko dana odlazim u Banat kod pčela na suncokret. Tom prilikom opet povučem po jedan prazan nastavak za svaku košnicu. Sada oduzimam po jedan nastavak sa medom u kome je lipov med pomešan sa suncokretom. Iznad matične rešetke ubacujem prazan nastavak a kao četvrti dolazi onaj u kome ima čistog suncokretovog nedozrelog meda. Oduzeti med vozim kući na vrcanje a košnice ostaju na suncokretovoj paši do njenog kraja.
Ako suncokretova paša bude izdašna na kraju paše imaćemo pune košnice meda, pa čak i leglo u plodištu će biti blokirano medom. Da bismo na vreme počeli sa pripremama za uzimljavanje, med oduzimamo krajem jula i košnice vraćamo u bazni pčelinjak gde će zimovati i pripremati se za narednu pčelarsku sezonu, jer mnogi iskusni pčelari kažu: „ako si sa pripremom za zimu počeo drugog avgusta, već si zakasnio jedan dan“(sl.14).
NAPOMENA: Od nastanka ovog članka (1999.g.) neke stvari su se izmenule:
– košnice se prevoze Tamićem-furgonom i prikolicom (40 košnica otput);
– med se vrca električnom radijalnom centrifugom u koju staje 24 rama;
– matičnjaci se proizvode Jenterovim aparatom, itd…
Šalje se...