Govorimo i pišemo o staništu pčela. U praksi se trudimo da im napravimo što bolje košnice, gladimo ih spolja ne bi li za nas i posetioce bile što lepše. Kada se vratimo sa takvog nečijeg pčelinjaka kažemo da je sve „pod koncem“. Spolja smo videli gladac, a unutra?
To unutra su pokretni ramovi o kojima takođe govorimo koliko su lepi i pedantni. Opet gladac, a u ramu?
E, to smo prepustili proizvođačima satnih osnova, od njih mnogo zavisimo, i mi i pčele. O tome sam pisao i ranije, da pčelar počinje i završava sa ramom. Prvo ima prazan ram u rukama, a na kraju pun ram legla ili meda za vrcanje.
Znači, naš uspeh ili neuspeh zavise od rama, a pčelinji uspeh od kvaliteta satnih osnova. Kako to rešavaju pčele kada žive samostalno bez naše „pomoći“ u prirodnom staništu.
Kada se posle rojenja usele u prirodno stanište, pčele prvo propolišu mesto gde počinju da grade saće. U našim košnicama, kada im dodamo satne osnove one izvlače samo ćelije, ne i njihovo dno.
Pri gradnji saća, pčele grade po svom iskonskom instinktu.
Arhitektura pčelinjeg saća inspirisala je odvajkada pčelare, matematičare, astronome i mnoge druge učene ljude, a kako i ne bi kada to nežno arhitektonsko delo drži i nosi četrdeset puta veću težinu od sopstvene. Idealna konstrukcija pčelinjeg saća u prirodnom staništu sa romboprizmatičnim dnom (slika br. 1) i heksagonalnim oblikom ćelija omogućila je da pčele u njima skladište med i pergu, matica polaže jaja a pčele u toj ćeliji hrane larve, odakle izlaze odrasle pčele. Znači, sav trud i rad vrti se oko ćelije od koje zavisi njihova vitalnost i opstanak. Koje su razlike između saća koje pčele grade u prirodi i satnih osnova koje im mi dodajemo, videćemo iz sledećih primera, a da li to utiče na njihov život, prepuštam slobodnoj proceni čitalaca.
Satne osnove koje dodajemo na izvlačenje pčelama, zavisno od proizvođača, nemaju romboprizmatični izgled dna već je to samo malo ulegnuće (slika br. 2). Oblik će izvući pčele, ali njihovu veličinu određuje proizvođač valjaka.
Za analizu i merenje koristio sam satne osnove kupljene u Nemačkoj, satne osnove „Zlatne pčele“ iz Rače i treće od meni nepoznatog proizvođača.
Satne osnove iz Nemačke i iz „Zlatne pčele“ se ne razlikuju po ničemu, dok su kod satne osnove nepoznatog proizvođača mnogo veći počeci ćelija (slika br. 2).
Za upoređivanje sam koristio saće iz prirodnih staništa sa nadmorske visine od 200 do 500 m, i sa nadmorske visine od 500 do 1 000 m (slika br. 1). Čemu sve to, pitaćete?
Borba protiv varoe nije prestala. Pčelari koji znaju čime sve tretiraju pčele verovatno znaju i da ostaci hemikalija ostaju u medu, vosku, propolisu i pergi. Kako pčele rešavaju problem varoe u prirodnim uslovima gde opstaju i po petnaest godina, bez stradanja od varoe i bolesti.
Ubeđivali me na razne načine naučnici, doktori nauka, profesori naša dva „hrama“ nauke, a ja sve prihvatio bez pogovora da pčela mora da se „leči“!
U našem časopisu su izlazili članci o veličini ćelija i mogućoj borbi protiv varoe smanjenjem istih. Ipak, nešto mi nije dalo mira, jer teorija bez prakse „ne drži vodu“ pa sam rešio da zavirim u prirodna staništa pčela. Priroda mi je omogućila da to i proverim tako da sam počeo i bolje da zapažam. Pre nego što sam krenuo sa sakupljanjem saća iz prirode, proučio sam dobro šta piše u knjizi „Vosak“ (ing. Trajan Volcinschi) izdatoj u Bukureštu 1988. godine. Ispitivanja su vršili ing. E. Mirza i ing. Malaiu mereći dimenzije saća u prirodi. Ustanovili su da pčele na području Transilvanije imaju ćelije prečnika 5,5 mm, a na području Moldavije 5,33 mm. Rumuni su tih osamdesetih godina vršili merenja iz drugih razloga, ali su mi dali povod da obratim pažnju na nadmorsku visinu i veličinu ćelija.
Rezultati mog merenja prirodno izvučenog saća koje su pčele pripremile za leglo su sledeći.
Veličina (prečnik) jedne ćelije je 4,6 do 5,2 mm na nadmorskoj visini od 200 do 500 m, a 4,8 do 5,3 mm na nadmorskoj visini od 500 do 1 000 m. Debljina zida ćelije je od 0,07 do 0,10 mm, a zidovi romboprizmatičnog dela su 0,08 mm (maltene providni, slika br. 3).
Merenje ćelija je izvršeno uređajem M.P.B.–2 koji ima skalu sa podeocima od 0,05 mm, ili merenjem deset ćelija šublerom kao što je merio Lorenco.
Ćelije u prostoru predviđenom za leglo su manje u odnosu na one iz medišta, a ćelije predviđene za leglo znaju čak da budu i druge boje što ukazuje i na različit kvalitet voska (slika br. 4) (eto odlične ideje za istraživanje, tj poređenje sastava voska u zoni legla i zoni medišta u prirodno izgrađenim staništima pčela – primedba urednika). Dužina i veličina ćelija van klubeta je različita i dostiže dužinu – dubinu od nekoliko centimetara, zavisno od konfiguracije staništa i nekog samo pčelama znanog razloga (slika br. 5).
Pored nadmorske visine, veličina radiličkih ćelija zavisi i od veličine pčela, jer sam u prirodi našao manje i veće – sitnije i krupnije pčele. Mislim da veličina ćelije zavisi i od veličine matice. Ako je matica krupna, kakvu žele svi pčelari, kako će položiti jaja u ćeliji od 4,6 mm, 4,7 mm ili 4,8 mm. Što opet ne znači da će se od krupne matice dobiti i krupne pčele. Veličinu ćelije i pčele upravo koristi varoa. Postavlja se pitanje zašto varoa nikada ne ulazi u matičnjak. Ovo pitanje ima smisla ako zanemarimo već poznato.
Prošlo je mnogo godina od kako je čovek umislio da zna da pčeli treba pružiti veće ćelije da bi one bile veće i donele više meda. On nije znao da će se pojaviti varoa i iskoristiti pohlepu. Pčela i čovek, nema tu mnogo razlike, ne mogu se pripitomiti, spremni su uvek za borbu i uvek nezasiti, samo što danas čovek ne zavisi od pčele, a pčela zavisi od čoveka.
Ušli smo u XXI vek, a zbog pohlepe još nismo izvukli zaključak da li je ubacivanje satnih osnova pravo rešenje? Zaboravili smo i zanemarili da je saće za pčelu isto što i kolevka za bebu.
Šalje se...