U oktobru, mi pčelari, svakako imamo o čemu da pričamo. Količina tema je mala, ali su varijacije dosta velike. To su obično propuštene i nedoživljene pašne prilike ili pristupi u lečenju nekoliko bolesti pčela. Ove godine će se verovatno govoriti i o relativno toplom letu, kao i o suncokretu koji je u mnogim krajevima podbacio i nije pružio očekivano medenje.
Oktobar je tipičan jesenji mesec kada temperatura osetno brže pada nego u septembru. Razdoblja sunčanih dana su kraća, ima više padavina i vetra, tako da ima dosta dana sa niskim temperaturama. Obično je kasno i kontraproduktivno nadoknađivati propušteno na pčelinjaku. Greške koje smo napravili, ne smemo ponoviti iduće godine.
I kada već svi pomislimo da je ova tema davno pročitana knjiga, varoa nas iznenadi! Pčelari raznih profila iz prve ruke daju slične komentare: „Varoe ima na stotine, na hiljade…“. Situacija je slična kako kod onih koji su primenjivali biološko-alternativni pristup, tako i kod onih koji su koristili čistu hemiju. Sigurno je da sve što bi se stavilo u košnicu, ostvarilo bi nekakav efekat, pa su tako na scenu stupale letvice natopljene fluvalinatom, palili su se listići natopljeni amitrazom… Ipak, većina pčelara još uvek nije ostvarila čak ni preduslove za ravnopravnu borbu sa varoom, jer čuo se samo glas naroda, a ništa od glasa razuma i baš ništa od glasa nauke. I bez obzira koliko se govorilo da fluvalinat stimuliše razvoj krečnog legla, i koliko god se pisalo o štetnosti amitraza, pčelari su ova sredstva više ili manje upotrebljavali. Samo su predavanja u većim centrima i udruženjima pomagala da se prihvate čista organska sredstva za zaštitu pčela, meda i voska.
Nekada je takozvana „antivarozna podnjača“ bila preporučena bar na 10% košnica na pčelinjaku, ali danas je jasno da preko cele godine njome mora biti opremljena svaka košnica. Organizovana primena i praćenje rezultata bilo kojeg sredstva protiv varoe nikad nije dogovorena, pa nam sva opala varoa nije donela nikakve dodatne informacije (osim malobrojnim pojedincima). Ostaju nam pitanja na koja smo mogli da damo odgovor, a nismo:
– Koliko je varoe ostalo na pčelama?
– Koji je procenat opalih varoa bio mrtav?
– Koliko je bilo legla u košnici u trenutku tretmana?
Zato je važno da bar na određenom broju košnica imamo fijoku ispod mreže, kako bismo znali koliko je varoe otpadalo iza svakog tretmana i tako stekli uvid u stanje sa varoom u društvima pred ulazak u zimu.
Čak i kada nema tretmana, prema prirodnom opadanju može se saznati stepen zaraženosti društva, što je, složićete se, takođe od velike važnosti.
Ipak, i bez ovih odgovora, mnogi će biti srećni što su spasili svoje zajednice, ali dugoročno gledano, tu sreći nema mesta. Već za narednu pčelarsku sezonu svima mora biti jasno sledeće:
– Ako se deo „oborenih“ varoa vratio na pčele zbog svoje prirodne delimične otpornosti, to znači da ćemo iduće godine imati više rezistentnih varoa na primenjeni preparat;
– Ukoliko u vosku ostavimo rezidue od korišćenih preparata, u sledećim generacijama stvoriće se još više otpornih varoa.
Drugim rečima, moramo napraviti jasnu strategiju u borbi protiv varoe koja će sadržati precizno definisane termine tretiranja čime ćemo obezbediti potpunu kontrolu nad količinom varoe u našim pčelinjacima, kao što se to već radi u razvijenim pčelarskim zemljama Evropske Unije.
U neveselom, ali savesnom tonu zaključujem da su mnogi i ovaj put propustili da skupe vrlo korisne informacije i da su sami sebi iskopali jamu za nadolazeću godinu, a tako je malo trebalo uraditi da do toga ne dođe…
Samo sa pouzdanim podacima o svakoj košnici (broj ramova sa leglom, medom, polenom) možemo upoređivanjem spoznati koje su to uzorne košnice kakve bi hteli da imamo. Kad to znamo, možemo sprovoditi i odgovarajuće mere kojima ćemo od prosečnih društava dobiti visokoproduktivna. Zato, pčelari, pri važnijim sveobuhvatnim pregledima košnica uzmite olovku u ruke, korist je neprocenjiva.
Koncept alternativnog suzbijanja varoe Instituta za pčelarstvo u Švajcarskoj, krajem oktobra i novembra, kada su društva bez legla, nalaže takozvani zimski tretman kojim bismo osigurali najnižu početnu populaciju varoe za iduće proleće. Prvi korak smo učinili u avgustu po završetku vrcanja, a u danima pred nama, nakon nestanka legla, korisna je upotreba oksalne kiseline.
Postoje tri metode primene oksalne kiseline, ali je za pčelare najlakša metoda nakapavanja njenog rastvora po pčelama. Kod ove metode upotrebljava se rastvor 35 g dihidrata oksalne kiseline u litru rastvora šećera i vode u razmeri 1:1 (za litar takvog rastvora treba pomešati 600 g šećera i 600 ml vode). Po punoj ulici zaposednutoj pčelama nakapava se 5 ml rastvora. Ova metoda je dala odlične rezultate, te se veoma raširila jer je laka i brza za izvođenje, pa je za verovati da će veliki broj pčelara i ove zime iskoristiti njene prednosti i osloboditi se varoe u visokom procentu. Ne preporučuje se ponavljanje tretiranja iste zime, odnosno jedna generacija pčela sme biti tretirana oksalnom kiselinom samo jednom. Korektno obavljen tretman uklanja skoro svu varou i u potpunosti isključuje prolećni tretman protiv ovog opasnog parazita. U svakom slučaju, pre upotrebe oksalne kiseline pročitajte još jednom detaljnije uputstvo dato u Pčelaru (9/2004, 10/2005). Metodu sublimacije pomoću posebnog aparata (sublimatora) uglavnom koriste vlasnici AŽ košnica, kod kojih je nakapavanje tehnički nemoguće, i to čine veoma uspešno. Kod ove metode treba naglasiti da se u krajevima sa ekstremno hladnim i dugim zimama preporučena doza od 2 g po košnici mora smanjiti na 1–1,5 g.
Za povećanje zimskih zaliha hrane putem prihranjivanja je kasno. Matica, prirodno, obustavlja polaganje jaja, a priroda ne pruža pčelama bilo kakvu obilniju pašu, pa naše zakasnelo prihranjivanje samo šteti zimskim pčelama i iscrpljuje ih na uštrb kasno izleženih radilica. Takođe, problematična je i potrošnja polena koji je neophodan i preko potreban za rano podizanje prolećnih pčela koje za opstanak društva mnogo više vrede u odnosu na letnje. Da podsetimo, optimalne količine zimskih zaliha hrane zavise od više faktora (snaga pčelinjeg društva, tip košnice…), ali u svakom slučaju bi trebalo da iznose od 15 do 25 kilograma meda. Razume se, pčele tokom zime neće utrošiti svu ostavljenu količinu meda i cvetnog praha, ali treba imati na umu staru pčelarsku poslovicu: „Med na medu rodi“.
Raspored hrane treba da je takav da ona bude lako dostupna pčelama tokom celog zimskog perioda. To znači da bi početkom zime iznad klubeta trebalo da se nalaze dobri venci meda, a sa jedne strane ramovi dobro napunjeni medom i cvetnim prahom. Da bi se to postiglo, pčele se manipulacijom ramova još početkom avgusta usmeravaju da zimsko klube formiraju u jednom kraju košnice, prednjem donjem delu bliže letu.
Jasno je da će pčele uspešnije savladati surove zimske uslove života ako se nalaze u apsolutno ispravnim košnicama, na stabilnim postoljima i ako je pčelinjak zaštićen od upada nepoželjnih posetilaca. Naravno, o ovom uslovu je trebalo voditi računa tokom cele godine, tako da sada u tom pogledu ne bi trebalo da ima problema. Nadolazeći period iziskuje potpuni mir na pčelinjaku, a pčelaru pruža priliku da rezimira svoja iskustva, da posećuje veće izložbe kako bi došao do novih alata, da se interesuje za predavanja koja obavezno treba posećivati jer su ona izvor najnovijih, a samim tim i najvažnijih informacija za radove sa našim pčelama.
Sve u svemu, ostanimo rukovođeni ljubavlju u postupcima prema ovim divnim insektima. Pčele i njihovu prirodu treba sve više i dublje upoznavati i činiti sve u skladu sa njihovim navikama, instinktima i potrebama. Budimo sigurni da će nam one sve desetostruko vratiti.
Šalje se...