Biljni svet na planeti Zemlji obrazuje jedan ogroman zeleni omotač. Toliko je veliki da se može videti preko satelita sa ogromne udaljenosti. U “biljno carstvo” spada preko petsto hiljada vrsta biljaka. Sve one se razlikuju po izgledu, veličini, građi, boji kao i po načinu života imestu života (voda, zemljište…). Kao i kod ostalih živih bića, i kod biljaka imamo određeneživotne procese. To su: rađanje, ishrana, disanje, rast i razviće, razmnožavanje radi produžetka vrste, starenje (brže ili kasnije) i smrt. Svi ovi procesi su međusobno povezani i od značaja su za održavanje celokupnog života na Zemlji. Sam čovek od biljaka dobija ogroman broj proizvoda. Pa njegov odnos prema njima nesme da se svodi samo na njihovo iskorišćavanje. Kao i sva ostala živa bića i biljke imaju svoje organe. To su vegetativni iorgani za razmnožavanje. U prve spadaju koren, stablo i list a u druge cvet, plod i seme.
* Koren služi ža učvršćivanje za podlogu koja biljku snabdeva vodom i hranljivim materijama. Kod mnogih biljaka koren se zbog lekovitih svojstava upotrebljava u narodnoj medicini.
* Stablo je vegatativni organ viših biljaka i razvija se iznad podloge na kojoj biljka živi.
* List je takođe vegetativni organ biljke u kome se putem fotosinteze (sunčeva svetlost) stvara hrana za čitav biljni organizam.
* Cvet je organ biljaka cvetnica i ima ogromnu ulogu u procesu razmnožavanja. Svi cvetovi na biljkama se razlikuju po boji, veličini, mirisu… cvetovi pojedinih biljaka imaju i lekovita svojstva pa se i oni koriste u medicini. Iz pojedinih cvetova se dobijaju mirišljava ulja (ruža, lavanda…) dok se od nekih mogu spravljati lekoviti napici – čajevi ili sokovi (cvet zove…). Svaka biljka cvetnica ima cvetove sa određenim osobinama (boja, ižgled, veličina, miris…) pa po njihovom izgledu možemo sa velikom sigurnošću da odredimo o kojoj se biljnoj vrsti radi. Svaki cvet se razvija iz cvetnog pupoljka koji se pojavljuju u rano proleće pre cvetanja. Za stablo – grančicu se drži cvetnom drškom a ona se proširuje u cvetnu ložu. Ona je jako bitna jer “drži” na okupu cvetni omotač kao i organe za ražmnožavanje. Cvetni omotač je “zadužen” za izgled i boju cveta i u svom sastavu ima časicu i krunicu. U samom sedištu cveta (jabuka, šljiva, trešnja…) nalaze se dve vrste polnih organa za razmnožavanje. To suprašnici i tučak. Prašnici su muški polni organi i ima ih mnogo. Na njihovim vrhovima se nalaže prašne kesice a pošto se u njima nalazi polenov prah zovemo ih i polenove kesice. Polen se sastoji iz mikroskopsko sitnih polenovih zrnaca, a svako zrnce sadrži mušku polnu ćeliju.Tučak je ženski polni organ. Njegov prosireni deo žove se plodnik sa ženskim polnim jajnim čelijama. Sam početak cvetanja biljaka je prirodni “žnak” ža prenosenje polenovih žrnača na žig tučka. Ovaj pročes zovemo oprašivanje. Postoji prirodno i veštačko oprašivanje. U prirodi se vrši na nekoliko načina, i to: pomoću vetra, vode, životinja a najčesće i najviše sainsektima. Biljke koje oprašuje vetar imaju – sadrže ogromnu količinu “lakog” polenovog praha koji raznosi i najmanji dašak vetra. Kod cvetova koje oprašuju insekti (posebnomedonosna pčela) vlada pravilo da su jako upadljivih boja i sa izraženim i prijatnim mirisom cvetnog šećera – nektara. Pčele, da bi živele upotrebljavaju na svom “jelovniku” nektar i cvetni prah iz cvetova biljaka. Kroz to “sakupljanje” hrane one vrše jednu izuzetno važnu radnju za biljke na obostrano zadovoljstvo, a to je oprašivanje. Na taj način i sami pčelari imaju koristi od medonosne pčele u vidu pčelinjih proizvoda a to su: med, cvetni prah, matična mleč, propolis, vosak… Međutim, neuporedivo veću korist od ovakvog “besplatnog” oprašivanja imaju poljoprivrednici kao i sama država. Naučno je dokažano da je kod mnogih poljoprivrednih kultura vidno povećan prinos zahvaljujući medonosnoj pčeli. Na površinama – parcelama gde je bio slab ili skoro nikakav dolazak “krilatih oprašivača” došlo je do drastičnog smanjenja prinosa. Kod malina 45%, trešanja i višanja 40%, jagoda 35%, jabuka, krušaka30%, šljiva 42%… “Razmena” hrane (nektar) preko oprašivanja se vrši milionima godina na obostrano zadovoljstvo i pčela i biljaka kao i samog čoveka. Priroda je sve “udesila” tako da je pčela svojom anatomskom građom potpuno prilagođena cvetovima, a i sami cvetovi su “prilagođeni” bojom, izgledom i mirisom… da bi privukli “posetu” pčela. Proces samog oprašivanja je sledeći: “sakupljanje” polenovog praha pčela postiže svojim zadnjim nožicama koje su prirodno prilagođene za ovu radnju – operaciju. Ovaj prah na cvetovima sakupljaju pčele izletnice. Sakupljenog u vidu “korpica” u razim bojama na zdnjim nožicama unose ga u svoje prirodno (šuplje stablo, stena…) ili veštačko (košnice raznih tipova) staniše jer im je preko potreban za ishranu larvi – budućih pčela, lučenja mleča i voska kao i u održavanju celokupnog života u svom prirodno-veštačkom staništu. Polen najviše sakupe u prolećnim mesecima tragajući za nektarom iz cvetova. Nektar, a posebno njegov miris, privlači pčele kao i neke druge insekte pa sa “posetom” raznih cvetova i prenošenjem polenovog praha sa cveta na cvet vrše oprašivanje. Obično se nektar od koga kasnijom preradom u staništu pčele nastaje med nalazi “duboko” u cvetu pa pčela da bi došla do njega “mora” da se uvlači u cvet. Tim procesom ona dodiruje prašnike i tučak pa se vrši oprašivanje. Bez obzira što ostali insekti imaju svoju ulogu u oprašivanju, ipak je medonosna pčela vodeća. To se ogleda u tome sto je cilj svakog pčelara da ima jako društvo – zajednicu koje prosto “kipi” od broja pčela u košnici. Takvo društvo u prolećnom razvoju ima dovoljan broj jedinki koje u “potrazi” za nektarom i polenom vrše oprašivanje. Velike površine pod određenim biljnim kulturama mogu da se oprašuju uz pomoć pčelara i pčela na “točkovima”. Postoje namenski napravljene prikolice ili paviljoni na kojima stoji određeni broj pčelinjih društava. Vučnim vozilom lako mogu da se dovezu na željeno mesto (voćnjak, plantaže…) gde treba da se vrsi oprašivanje. Saradnja voćara i pčelara bi morala da bude još bolja i kvalitetnija a pogotovu u cilju sprečavanja nekontrolisanog prskanja voća u cvetu kada veliki broj pčela strada od nesavesnih voćara koji ovim činom ne dobijaju ništa a pčele i pčelari samo gube. Postoji i zakonska regulativa koja zabranjuje prskanje voća u cvetu zbog nepotrebnog trovanja pčela. Dovoženje pčela na određene lokacije je višestruko korisno jer pčela u jednom pravcu “leti” i do 5 km, a na taj način pčelinje društvo – društva “pokriva” veliku površinu terena. Postoji tzv. “dresura” pčela pomoću koje možemo “privoleti” pčele da uz uzimanje aromatizovanog šećernog sirupa sa mirisom željene biljne kulture oprašujemo određenu biljnu vrstu. Postupak je sledeći: u šećerni sirup uveče potapamo određenu količinu cvetova biljne kulture koju želimo da pčele oprašuju. Ujutru, pre nego što pčele počnu sa izletanjem dobijaju u hranilicama malu količinu takvog sirupa (oko 100 mg. po društvu). Na osnovu mirisa iz sirupa one u toku dana pronalaze lokaciju i danima lete u tom pravcu. Ako bi došlo do eventualnog tretiranja te biljne kulture nekim preparatom štetnim i opasnim po pčele, takva društva lako mogu da se “presele” na bezbedno ili novo mesto. U mnogim zapadnim zemljama pčelari su sa svojim pčelinjim zajednicama uvek dobrodošli na plantažama sa biljnim kulturama u vreme oprašivanja, pa čak dobijaju i odgovarajuću novčanu sumu – iznos po svakom doveženom pčelinjem društvu.
Ljudi su napravili neke od mašina kao i preparata za veštačko oprašivanje, međutim, mnoga mesta su nedostupna za takvo oprašivanje a pčela “baš tu” bez ikakvog problema može da doleti i izvrši prirodno oprašivanje. Ovo posebno važi za ona mesta gde ljudska noga još nije kročila. O samoj pčeli, kao jednom izuzetno korisnom i random insektu, svoja mišljenja su dali mnogi velikani poput Alberta Ajnštajna, Antona Janše, Nikole Tesle… kao i mnogih drugih. Po Ajnštajnovoj teoriji čovečanstvu bi sa nestankom pčele ostalo svega nekoliko godina opstanka. Nikola Tesla je pčelinju zajednicu “video” kao pravo savršenstvo organizovanja života i rada i “predviđao” je ljudskom rodu kao najsavršeniji oblik organizacije kada čovek – čovečanstvo bude na nekom svom vrhuncu. I u Antičkoj Grčkoj je bilo pokušaja da se država “uredi” po ugledu na organizaciju pčela u svom staništu. Anton Janša, “otac” naprednog slovenačkog pčelarstva je stalno govorio da pčele treba gajiti čak i kada ne bi donosile med. Na mnogim predmetima, ukrasima, slikama iz daleke prošlosti može se videti lik pčele pa nam je i to jedan od neoborivih dokaza o drevnom poštovanju ovog insekta. Takođe, čak i u mnogim poređenjima se spominje pametan kao pčela, radan kao pčela… Na osnovu svega ovoga “morali” bi da o pčelama – krilatim farmaceutima povedemo mnogo više pažnje, zaštititi ih nepotrebnih prskanja od nesavesnih i needukovanih voćara, a za uzvrat dobićemo onaj dobro poznati i veseli zvuk prolećnog zujanja na cvetovima voćaka, najuspešnije prirodno oprašivanje krunisano slatkim plodovima iz košnica (med, polen, mleč, propolis, vosak…) kao i zdrave i sočne prolećno-letnje-jesenje plodove.
– Med je idealna biološka hrana za ljudski organizam u čijem sastavu se nalazi preko 300 korisnih i važnih materija. Posebno je koristan u ishrani dece svih uzrasta, adolescenata, studenata, sportista, starijih ljudi, kao i svih onih koji su svakodnevno izloženi teškom umnom ili fizičkom naporu a posebno stresu. Jedan čuveni američki lekar je izjavio: “Ono što je benzin za automobilski motor, to je med za čovekovo srce”.
– Polen sa obiljem belančevinastih materija u sebi takođe je hranljiv i treba ga upotrebljavati.
– Matična mleč ima neprocenljivu ulogu u konzumiranju svih starosnih struktura a posebno onih izloženih umnom, fizičkom i stresnom radu. O njegovoj vrednosti najbolje govori dužina života matice (nekoliko godina) u odnosu na dužinu života pčele (nekoliko nedelja).
– Propolis je najjači prirodni antibiotik a kao takav ima široku upotrebu u
lečenju raznih oboljenja.
– Vosak ima veliku primenu u pravljenju raznih krema na bazi voska, melema i lekovitih masti.
Šalje se...