Na predavanju u Nišu 10. februara 2001. godine, prof. dr Zoran Stanimirović sa katedre za biologiju Veterinarskog fakulteta u Beogradu, je održao divno predavanje govoreći pčelarima o tome da višematično pčelarenje zapravo nije produktivno, i uspeo je da snagom argumenata većinu posetioca i ubedi u ispravnost te teze. Prilikom diskusije mu je od jednog niškog pčelara, gospodina Miće Trailovića, upućeno sledeće pitanje:
-Pa kako onda da mi uspemo da obezbedimo jednomatičnim sistemom pčelarenja da nam 90% društava na pčelinjaku pred glavnu bagremovu pašu ima optimalnu snagu za njeno iskorišćenje?
On je naravno dobio adekvatan odgovor, koji za ovo naše razmatranje nije isuviše bitan, ali bi autor ovih redova sebi dopustio da dopuni prof. dr Zorana dajući sledeći nastavak njegovog odgovora:
– Dovoljno će biti samo da pčelari zaborave na šećer, zamene polena i razne dodatke pčelinjoj ishrani, pa će se društva bukvalno preporoditi! U to ne može da poveruje samo onaj ko isto i ne uradi na svom pčelinjaku, te se sam ne uveri! O čemu se zapravo radi?
Postoji brdo naučnih i praktičnih dokaza o štetnosti belog konzumnog šećera po pčele. Međutim, malo je se pčelara popelo na vrh tog brda. Jer, konkretni upozoravajući dokazi su po literaturi razbacani, u mislima zatureni, a u praksi zanemareni. A ima ih ipak dovoljno da upornog knjiškog pregaoca zapanje, i izbiju mu iz glave i poslednju pomisao na upotrebu šećera u pčelarstvu, osim u krajnjoj nuždi i očaju. Autor ovoga teksta će pokušati da Vam prenese deo istine, i ulije u Vas samopouzdanje, kako bi se usudili da zaboravite na šećer.
ŠTA GOVORE ISTRAŽIVANJA
Još su T.S.K. i M.P. Johansson 1977. godine, posle dugogodišnjeg rada na istraživanju prihranjivanja šećerom, utvrdili neke, danas već zaboravljene, činjenice. Po njima, društva koja zimuju isključivo na medu dobijenom od prerade šećernog sirupa, u proleće imaju manje legla nego zajednice koje su imale i izvesnu količinu prirodnog meda. Društva sa isključivo prirodnim medom kao zimskom zalihom, su bolje prezimljavala, manje hrane trošila, i imala veći broj pčela i veću količinu legla u proleće, nego društva prihranjivana šećerom. Pokazali su i nesvrsishodnost hranjenja jakih društava šećernim sirupom u proleće, jer im on nije stimulisao razvoj. Razvoj je stimulisan samo kod slabih društava, kakva i ne treba držati na pčelinjaku, ako želimo da se ozbiljno bavimo pčelarstvom.
Takođe i Bilaš, Lebedev i Krivcov navode da su dokazali da zajednice koje zimuju na šećernoj hrani, sledeće sezone više stradaju od evropske truleži i sakupe manje meda nego društva koja zimuju na prirodnom medu.
I P.I. Cvetkov je u Pčelarskom institutu u SSSR-u upoređivao gajenje prolećnog legla u zajednicama koje su zimovale na šećernom i prirodnom medu. U obe grupe društava je bilo podjednako perge, a pčele su i u prirodi nalazile svež cvetni prah. Društva koja su zimovala i razvijala se na šećernom medu su odgajila do glavne paše 12,7% manje legla i donela 24,6% manje meda u odnosu na grupu sa zalihom prirodnog meda.
I u Naučno istraživačkom institutu za pčelarstvo u Ribnoju su uradili istraživanje po istom principu. Naredne godine su vršili morfološka merenja u obe grupe društava. Zaključeno je da se korišćenje šećernog meda štetno odrazilo na pčele kako u proleće naredne godine, tako i u leto. Pčele su se po svim merenjima pokazale manje kvalitetnim nego one koje su hranjene prirodnim medom. Bile su po težini lakše, imale su kraću rilicu, tj. vidljivo manje telo. Pčele hranjene prirodnim medom su u proleće imale bolje razvijene hipofaringealne žlezde i veći sadržaj azota u telu, što znači da su bile mnogo manje iscrpljene zimom. One su u stanju da leglu obezbede veću količinu hrane i zato takve zajednice odgajaju razvijenije i znatno produktivnije pčele. Posebno je važno znati da kod pčela važi pravilo da za recimo 20% morfološki i fiziološki nekvalitetnija pčela ne donosi samo 20% manje meda, već i do 50% manje!
Naročito je važno to što u šećernom medu nema svih onih supstanci iz nektara koje pčelama daju životnu energiju, na koje su pčele kroz evoluciju navikle, i od njih postale zavisne. L.I. Bojcenjuk i S.V. Antimirov sa katedre pčelarstva MSHA su 2000. godine utvrdili uticaj samo jedne od tih supstanci na pčelinje društvo. Samo jedne! To je epibrasinolid, tj. brasinosteroid, jedini steroidni hormon biljaka, koji se u najvećim koncentracijama nalazi u generativnim delovima biljaka, pa i u nektaru. Oni su dve grupe mladih pčela iste starosti hranili šećernim sirupom, samo što su jednoj dodali i epibrasinolid u procentu koji odgovara prirodnom udelu u nektaru. Pčele hranjene samo šećernim sirupom su živele 6 dana, a one koje su dobijale i pomenuti hormon čak 12 dana! Kada su u proleće društva prihranjivali stimulativno samo šećernim sirupom, a drugoj grupi dodavali i epibrasinolid, prva grupa je zavisno od dela sezone odgajala za 25-37,5% manje legla od druge, iako intenzitet prihrane nije bio veliki. Neblagotvornost šećera kao isključivo energetske hrane je ovde definitivno pokazana!
Poseban je problem preporuka više nego sumnjive vrednosti, da se u cilju boljeg razlaganja saharoze sirupu dodaje neka kiselina, koja taj proces doduše zaista pomaže, ali se kao nusproizvod dobija HMF (hidroksimetilfurfurol). On po nemačkim istraživačima Jachimowicz-u i Sherbing-u (1975) utiče na povećano uginuće pčela, ako ga u sirupu ima više od 30 mg na litar. Uginuće nastaje kao posledica razaranja, tj. pojave ulceracija na debelom crevu pčele. A svaka kiselina ostavlja veću dozu HMF-a od dozvoljene. Zato pomenuti savet nikako ne treba poslušati.
I Glen Sanley, stručnjak za pčelarstvo američke države Iowa, na osnovu dugogodišnjih iskustava piše da je šećer daleko od idealne hrane za pčele, i da je uvek imao loše rezultate kada ga je primenjivao na pčelinjaku. Navodi i naučno istraživanje koje je pokazalo da pčele odgajene na šećeru žive čak 10-15 dana kraće od onih odgajenih na medu. A sami već znate šta znači samo jedan dan dužeg života pčela na intenzivnoj paši.
Ipak, najinteresantnije breme dokaza nam je stiglo opet iz Instituta za pčelarstvo u Ribnoju. Istraživawa su izveli A.S. Jakovqev i L.A. Šagun. Oni su pokazali da prerada velikih količina šećernog sirupa negativno utiče ne samo na pčele koje ga prerađuju, već i na naredne generacije! Recimo, društvo koje je u toku jednog meseca smestilo u saće 54,1 kg hrane poreklom od šećernog sirupa, i na paši posle toga sakupilo 48,3 kg meda, nije preživelo toliki napor, bez obzira na veliki broj odgajenih pčela! Uginulo je već u jesen! Očigledno je da postoji neki optimum mogućnosti prerade hrane, bilo nektara, bilo sirupa (gde je lošija situacija), do kog društvo ne trpi dugoročne fiziološke posledice koje se prenose na naredne generacije. Jer, ovde je veliki napor uticao na to da novoizvedene pčele, koje su gajile radilice prerađivačice sirupa i nektara, budu nekvalitetne i kratkog veka, samo zbog toga što su ih gajile iscrpljene pčele!!! Istraživači su pokazali zapanjujuću složenost pčelinje zajednice. Jer, društvo tokom evolucije nikada nije bilo prinuđeno, niti imalo priliku da sakuplja enormno velike količine hrane, kao što to čini danas, uticajem čoveka. Ovo je još jedan dokaz da nepoštovanje prirode, od iste uvek bude kažnjeno. Ta čak i pravni propisi – optuženog ne oslobađaju krivice, ako nije poznavao zakon!
Ovo istraživanje u Ribnoju je definitivno pokazalo da preveliko angažovanje pčela na preradi ugljenohidratne hrane dovodi do smanjenja procenta invertovanih šećera u medu, smanjenja aktivnosti invertaze ždrelnih žlezda kako kod pčela koje su učestvovale u preradi velikih količina hrane, tako i kod narednih generacija. Iscrpljene pčele jednostavno ne mogu da odgaje kvalitetno potomstvo. Posledica ove fiziološke pojave jeste slabljenje društava, usled prevremenog uginuća velikog broja pčela, ali često i kompletnih društava. Tako i najsnažnije zajednice koje donesu najviše meda, mogu da propadnu. Paradoksalno, ali istinito! Međutim, čovek je opet jedini krivac.
U prilog ovome ide i istraživanje Bjorkman-a (1995), da kod zajednica hranjenih šećerom, produktivnost ne prati veliki broj dobijenih pčela. Kako zbog njihove nekvalitetne konstitucije, tako i zbog iste pojave kod pčela koje su one odgajile.
I sam autor ovih redova je bio zapanjen efektima koje je postigao izbacivanjem šećera iz svoje tehnike pčelarenja. Naveo bih primer proleća 1997. godine, kada sam, igrom slučaja u košnicama imao enormno velike zalihe meda, a u aprilu su pčele izletale na pašu bukvalno samo 5-6 dana, zbog lošeg vremena. Ipak, društva su se samo na zalihama kvalitetne hrane dovoljno razvila da bi na bagremu postigla prinos od 23,3 kg po uzimljenoj matici sa klubetom!
Međutim, često sam na svojim predavanjima dobijao sledeće pitanje od posetioca:
– Šta kada se šećer mora upotrebiti iz nužde?!
Moj odgovor je svakako da i za to ima rešenja. Postoje i neka veoma skora, kako istraživanja tako i iskustva, po tom pitanju. Ali, o tome nekom drugom prilikom.
Šalje se...