U našem časopisu se uglavnom piše o tehnici pčelarenja u ravničarskim krajevima. Brda i pašnjaci nadmorske visine preko 1.000 metara se retko opisuju. Iako važi krilatica prof. Jovana Živanovica, da med na osovini rodi, što je apsoutno tačno, mnogo je pčelara koji žive i gaje pčele na ovim, a ne retko i daleko većim visinama.
To su uglavnom stacionirani pčelinjaci sa zajednicama do tridesetak društava, često i manje, kako bi se reklo “uz kuću „, pretežno košnica tipa DB. Još, ako su u pitanju mladi ljudi, onda im je neophodna pomoć u preporuci izbora tehnike pčelarenja, koja se dosta razlikuje od one ili onih u nižim ravničarskim krajevima.
U čemu se ogleda ta razlika?
Svakako da sve pčele na svetu imaju svoja pravila ponašanja i samoorganizacije, pa bilo da su na planini ili u ravnici. Dakle, tu razlike posebne nema. Ali ogromna razlika je u vremenskim terminima rada sa pčelinjim zajednicama, pripremama za zimovanje, pripremama za glavnu pašu, samo skidanje meda, narojavanje, obezbeđivanje – proizvodnja kvalitenih matica i dr.
Iskusni pčelari znaju da je u tehnici pčelarenja nekada veliki i jedan sat a kamoli jedan dan, pa bi bilo neophodno (ako ni zbog čega a ono zbog pčelara početnika) u našem časopisu a naročito na predavanjima, istaći vremensku terminologiju svih radnji pčelara u brdsko-planinskim područjima, kako ne bi doživljavali sudbinu pčelarske 2004/2005. godine, kada su na ovim visinama, a Boga mi i na nižim, zabeleženi ogromni gubici.
Pored klimatskih uticaja, za verovati je da je do ovih gubitaka došlo i zbog niske edukovanosti pojedinih pčelara.
U razgovoru sa iskusnim pčelarima Jabuke, Jadovnika, Zlatara, Peštera, Javora, Bića, Čemerna, Golije… gde je nadmorska visina pčelinjaka i do 1.500 metara, uočio sam niz radnji na pčelinjacima, koje su specifične i mogu se unificirati za područja preko 1.000 metara nadmorske visine.
Kakve su to specifičnosti?
Pre svega način pripreme pčelinjih zajednica za zimovanje (prihrana, tretiranje i dr.), radnji u toku zimovanja, vrlo karakterističan prolećni razvoj (dženarika cveta krajem aprila ili početkom maja), priprema za planinsku pašu, kao i sam period livadske i šumske paše kao i cedjenje meda.
Jedna konstatacija je sigurna, na svakih 100 metara nadmorske visine, preko 400 metara, razvoj flore kasni 3 dana, ali preko 1.000 metara ova razlika je izrazita, kasni i više!
No, u ovom tekstu bih samo kratko animirao pitanja na koja mnogi mladi pčelari, i ne samo oni, traže odgovor. Kada i kako započeti sa intenzivnim pripremama pčelinjih zajednica za uspešno zimovanje? Ovde naročito dolazi do dileme kada sprovesti tretman protiv varoe, kada se vrcanje meda od vajkada obavljalo na Ilindan, šta učiniti ako heljda zamedi u avgustu ( ima je na područjima Zlatara i Peštera u izobilju), pa se obavi još jedno vrcanje meda?
Dakle, pčelari su upućeni na tretmane raznim hemijskim sredstvima a to u medobranju ne bi nikada trebalo raditi a nisu dovoljno edukovani za mravlju kiselinu (ustvari, više se plaše rada sa istom). Ram gradjevnjak je donekle spas, ali mnogima je “ žao da maltretiraju – iznuruju pčele “ , čime čine veliku grešku, jer ovaj način čišćenja od varoe je dosta uspešan, a uz pomoć mravlje kiseline koju mogu nakon vrcanja livadskog meda i pripreme za heljdu dati pčelama, pa eventualno i uz cvetanje heljde, preko nastavaka, u manjem broju tretmana i sa manjom koncentracijom, prateći efekte na mrežnoj podnjači ili preko belog papira, koji pre tretmana stavljaju na podnjaču.
A pošto je amitraz, odnosno mitak dosta zastupljen kod pčelara koji se nisu osposobili za tretmane sa organskim sredstvima (govorim o brdsko-planinskim područjima), mnogi pribegavaju da obave ovaj tretman odmah, nakon prvog vrcanja a potom stavljaju nastavke za heljdu i kasniju korovsku pašu, sa čime se ne bih složio, jer je karenca u toku.
Pa ako već pčelari rade sa amitrazom (većina ili svi, što je sigurno tačno), kada to učiniti da bi zimska pčela ušla u zimu neoštećena? Dakle, ako urade ram gradjevnjak dva puta, i jedan dugi tretman mravljom kiselinom, onda amitraz mogu primeniti u drugoj polovini avgusta meseca, ili početkom septembra, o čemu bi se moglo još razgovarati. Ovo samo tamo gde koriste i drugu pašu (heljda , sjeruša, ornjice i sl.).
Zbog velikih nepoznanica po pitanju rađanja tzv. zimskih pčela na brdsko-planinskim prostorima (neki predavači tvrde da se one rađaju još u junu (predavanje u Prijepolju 2004.), neki u julu, pa bilo kada da se rađaju, postavlja se pitanje kako i na koji način sa tim pčelama dočekati prolećni razvoj, koji ovde intenzivnije teče u maju mesecu.
Kako se izboriti sa medljikom, koja zna na ovim prostorima da krene i u septembru, šta se dešava sa pčelinjim zajednicama koje imaju leglo i krajem oktobra, zašto pčelari u januaru i februaru nalaze masu uginulih pčela na podnjačama svojih košnica i td.
Samo jedan egzaktan podatak govori o problemu meda-medljike nepozantog porekla koji se dogodio na brdsko-planinskim prostorima protekle 2009. Godine, kada pojedini pčelari nisu mogli izvrcati ni 10% iz prepunih medišta?
Sve je lako pričati ali praktično ostvariti e, to se pokazalo na velikim gubicima u prethodnim pčelarskim godinama, kojima bi predavači SPOS-a koji dolaze na ova područja, trebalo da priđu sa najvećom mogućom pažnjom.
Ovo je samo načeto pitanje o kojem se na predavanjima koja održavam, može čuti detaljnija tehnika pčelarenja na brdsko-planinskim prostorima upoređena sa razvojem i sa tehnikom pčelarenja u ravničarskim krajevima.
Šalje se...