SPOS
Savez pčelarskih organizacija Srbije

Za razliku od mnogih drugih životinja koje savremeni čovek gaji zbog ekonomske koristi, medonosna pčela je mnogo više povezana sa prirodnom sredinom. U prirodnim uslovima i van kontrole pčelara, ponaša se isto kao i u staništima (košnicama) specijalno za njih napravljenim. Odbegli pčelinji roj u nekom prirodnom staništu (šuplje drvo, udubljenje u steni i slično) opstaće bez teškoća ako u okolini ima dovoljno izvora nektara i polena. 
Zbog dramatičnih promena koje je donela savremena civilizacija u pogledu iskorišćavanja prirodnih resursa, postalo je uobičajeno da se mnoge negativnosti koje se javljaju u životu čoveka, životinja pa i biljaka pripisuju stresu. 
Vrlo često našim ljudima, pa i pčelarima, nije baš ni jasno šta znači stres. Tačno je da to nije sasvim definisan faktor niti vrsta bolesti, ali definitivno je utvrđeno da je to stanje koje slabi organizam čoveka ili nekog drugog živog bića. Ukratko rečeno, različiti nepovoljni uslovi okoline odražavaju se kao stres, što može oslabiti organizam, ili u našem slučaju pčelinje društvo, tako da vrlo često neka bolest dođe do izražaja. 
Pčelinje društvo treba posmatrati kao neku vrstu rezervoara u koji utiče energija u vidu nektara, polena i vode da bi se pretvorila u proizvode pčela (med, vosak, rezerve polena, leglo i pčele). Sve ono što je nepovoljno utiče i smanjuje priticanje energije u vidu pomenutih izvora i može se smatrati stresom. 
Pčelar je najviše zainteresovan za maksimalno iskorišćavanje tog energetskog materijala iz košnice u vidu pčelinjih proizvoda, a savremena poljoprivreda za ukršteno oprašivanje kroz utrošak energije pčela radilica. Očigledno je da i sam pčelar sa svojom težnjom da maksimalno iskoristi pčelinja društva postaje jedna od komponenti stresa. 
Vremenske prilike su možda potencijalno jedan od najvećih izvora stresa za pčelinje društvo. Nepovoljne vremenske prilike smanjuju ili potpuno prekidaju unos nektara i polena u košnice. U proleće, rano odgajanje pčelinjeg legla zahteva veliku količinu energije u vidu hrane. Iznenadan prekid izleta i sakupljanja (niske temperature, kišni dani ili zatvaranje košnica zbog seobe ili primene insekticida na poljoprivrednim kulturama) izaziva težak stres kod pčela. To posebno dolazi do izražaja ako u košnicama nema dovoljno rezervi meda i polena. 
Na stres u ovakvoj situaciji pčele reaguju prekidom leženja matice i adekvatnog odgoja legla. Dolazi i do izbacivanja već prethodno odgajenog legla. Na ovaj način dolazi do prekida u razvoju pčelinjeg društva, što predstavlja svojevrsno smanjivanje „investiranja“ u snaženje i rast pčelinjeg društva. Dobar pčelar u takvim stresnim uslovima obezbeđuje dotok hrane u vidu prihranjivanja. 
Pod određenim uslovima, snabdevanje pčelinjeg društva vodom može postati kritično. To se događa u sušnim delovima godine kada pčele izletnice moraju da utroše mnogo energije za donošenje vode (velika rastojanja i uvećani broj izleta). Voda je neophodna mladim pčelama za lučenje mleči i razblaživanje meda kod ishrane legla. Mlado saće, pri izuzetno visokim temperaturama, može se početi topiti u košnici, ako voda nije dobavljiva, bez obzira na provetravanje koje vrše pčele. Pčelar treba da smanji ovu vrstu stresa obezbeđivanjem pojila čistom vodom. S druge strane, za hladnog vremena, vlaga se ne sme zadržavati u košnici, jer će to delovati kao stres na pčelinje klube koje pokušava da održi određenu temperaturu u gnezdu. Isuviše suv vazduh do kojeg može doći veštačkim zagrevanjem košnice, takođe predstavlja potencijalno stresno stanje. 
Nagle temperaturne promene u spoljašnjoj sredini takođe izazivaju stres. Ma koliko da se pčele trude da održe temperaturu legla na 34–35 °C, brzo povećanje ili smanjenje spoljašnje temperature odraziće se kao stres. Sve ono što utiče nepovoljno na sposobnost pčela da regulišu temperaturu legla (hladna i vlažna lokacija) uzrokuje veću potrošnju energije. Prehlađeno leglo je izvanredan primer stresa za pčelinje društvo. Tu imamo previše legla na broj pčela koje treba da ga zagrevaju i hrane. Posledica takvog stanja je uginjavanje legla na ivici gnezda. Zato je neophodno utrošiti više energije da se zamene uginule larve i lutke, a posebno da se već uginulo leglo ukloni iz saća i iz košnice. 
Bilo koji faktor koji utiče nepovoljno na ravnotežu u aktivnostima unutar pčelinjeg društva može se okarakterisati kao stres. Neki od ovih važnih faktora su: jačina pčelinjeg društva, odnos broja odraslih pčela prema količini legla i kapacitetu leženja matice. Sve ovo određuje potrebu u energiji da bi pčelinje društvo funkcionisalo normalno. Pošto se larve hrane malim količinama sa velikom učestalošću hranjenja, u košnici je neophodno prisustvo odgovarajuće populacije mladih pčela. Ali, u isto vreme potreban je adekvatan broj odraslih pčela za unošenje nektara, polena i vode. Dva faktora koji mogu radikalno promeniti ravnotežu su rojenje i trovanje insekticidima. Veštačko rojenje koje pčelar vrši pod nepovoljnim prirodnim uslovima ima sličan efekat, posebno ako se sprovodi nestručno. 
Preterano i često nepotrebno manipulisanje pčelinjim društvom deluje kao stres, naročito ako se to radi pod nepovoljnim pašnim uslovima. Isto to važi za upotrebu dima iz dimilice prilikom pregleda pčelinjih društava. Da je dim stresnog karaktera dokazano je pre mnogo godina uporednim istraživanjima u Nemačkoj. Pčelinja društva kod kojih je umesto dima prilikom pregleda korišćena raspršena voda iz prskalice imala su manje nozeme i veće prinose meda u petogodišnjem periodu istraživanja. 
Najbolje opšte pravilo da se izbegne stres je održavanje pčelinjeg društva u punoj snazi sa uvek prisutnom rezervom hrane, mladom i kvalitetnom maticom. 
U današnje vreme, kada se radi o odgajanju pčela, posebno otežavajući problem predstavlja parazit Varroa destructor. S jedne strane, ona je opasan parazit pčelinjeg legla i odraslih pčela koji u određenim uslovima prouzrokuje oboljenje direktnim parazitiranjem, a može dovesti do stresa čime se aktivira delovanje virusa i drugih mikroorganizama koji izazivaju već poznate bolesti medonosnih pčela (evropska trulež legla, hronična i akutna paraliza pčela i slično). Varoa može služiti i kao prenosilac uzročnika tih bolesti. 
U poslednje vreme je istraživanjima dokazano da i niz drugih vrsta virusa o kojima se nije mnogo znalo mogu doprineti propadanju pčelinjih društava čiji je imunitet umanjen parazitiranjem varoe. To se može reći i za nozemozu. 
Odstranjivanjem varoe, pčelinje društvo se oslobađa direktnog parazitiranja, ali i jednog, možda glavnog uzročnika stresa. To je potrebno učiniti pravovremeno, pre nego što u društvu dođe do potpune destrukcije. Nekada ni broj varoa u pčelinjem društvu nije presudan da bi virusna infekcija došla do izražaja, jer drugi nepovoljni faktori o kojima je bilo reči mogu dodatno doprineti ukupnom nepovoljnom efektu na pčelinje društvo. 
Ako u pčelinjem društvu nema virusa i pored velikog broja varoa, društvo će opstati. Očigledno je da su odnosi virusa i varoe u pčelinjem društvu mnogo složeniji nego što to na prvi pogled izgleda. 
Sa druge strane, ako se pretera sa upotrebom hemijskih ili drugih sredstava pri suzbijanju varoe, dolazi do novog stresnog efekta koji se može odraziti kroz dezorijentaciju, skraćenje života pčela, akutnog ili hroničnog trovanja određenog dela pčelinje populacije u košnici i do trajnijeg pada imuniteta. 
Iako današnje društvo sve više priznaje ulogu stresa u svim sferama svog bitisanja, neophodno je mnogo više znanja i zalaganja da se što više otklanjaju stresni faktori iz čovekove sredine, koji su povezani sa životom medonosnih pčela. Svi pčelari moraju biti svesni uloge stresa, bez obzira da li on dolazi sa strane ili ga sami pčelari izazivaju svojim postupcima i preteranom težnjom za profitom.