San svakog pravog pčelara je da ima jaka i zdrava društva tokom cele godine. Da bi se ovo postiglo, potrebno je (pogotovu kod profesionalnih pčelara) posedovanje velikog znanja kao i iskustva, a to se stiče celog života – doživotno. S obzirom da su novonastale klimatske prilike, a „krivac“ je u većini slučajeva ljudski faktor, više nego vidljive (poplave, „neobjašnjivi“ kišni i sušni periodi kad im vreme nije…) sa puno iznenađenja, smatram da u sadašnjem pčelarstvu, posebno u „kapitalnim“ radovima vezanim za isto, ništa ne smemo prepustiti slučaju. U suprotnom, greške nastale posebno našom nebrigom (valjda neće baš mene…) mogu biti fatalne po pčelinje zajednice i u najboljem slučaju mogu da se isprave (ako već ima šta) tek naredne godine. Ako je to tako, onda naše „druženje“ sa krilatim farmaceutima moramo prilagoditi novonastalnim uslovima. Da bi nam pčelinja društva uspešno opstala – prezimila i spremno dočekala proleće, potrebno je više faktora. Odavno sam shvatio da dve stare izreke bez obzira što u sebi imaju suprotnosti puno govore. Jedna od njih je: „kako uzimiš pčelinja društva, tako ćeš i izimiti“, a druga je posebno u ovoj „pčelarskoj“ godini potpuno došla do izražaja bez obzira na valjano urađeni posao. Veliki prof. Jovan Živanović, otac srpskog pčelarstva (pčelario krajem 19. i početkom 20. veka) je davno rekao da: „Na lošoj godini ne pomaže ni najbolja tehnika pčelarenja“. Bilo kako bilo, na nama je da uradimo sve što je u našoj moći. Po meni, između ostalih, bitni faktori koji utiču na uspešnost zimovanja pčela su:
- a) Pravilan izbor mesta za pčelinjak – lokacija
- b) Okolina pčelinjaka sa dosta polenske paše
- v) Dobra (kvalitetna) košnica
- g) Držanje jakih i zdravih pčelinjih zajednica tokom cele godine
- d) Posedovanje kvalitetnih matica i zamena istih na vreme
đ) Dobre (više nego dovoljne) rezerve meda i cvetnog praha – perge
- e) Higijena pčelinjaka
ž) Stabilnost postolja (posebno u zimskom periodu) na kojima se nalaze košnice
a-1) Pravilan izbor mesta za pčelinjak
Većina pčelara nije u situaciji da nađe „idealno“ mesto za postavljanje svojih košnica, a da je u blizini stanovanja. Bez obzira na to, izabrana lokacija treba da ispunjava bar neke jako bitne uslove, pogotovo za stacionirane pčelinjake. Poželjno je da takav pčelinjak bude što bliže (ako uslovi dozvoljavaju) vlasniku – pčelaru radi većeg broja odlazaka. Posebno treba obratiti pažnju na osunčanost terena (broj sunačnih dana u godini), na vetrove koji tu duvaju (posebno severac i košavu) i koji tu preovladavaju, pa na osnovu toga postaviti pčelinjak na mesto koje takvi vetrovi „preskaču“. Ovo se dosta može ublažiti sa „živom“ ogradom od raznih vrsta šiljba i žbunova. Zemljište na tom delu treba da je u većini slučajeva suvo – ocedito. Zato treba (ako se može) birati blago nagnute terene.
Veliko drveće (bez obzira na hladovinu) treba izbegavati jer se takva mesta teško suše i jako dugo zadržavaju vlagu koja sigurno ne prija pčelama. Takođe, ako je ikako moguće, treba izbegavati veće kotline kao i mesta pored velikih reka jer je tu po pravilu loša vazdušna ventilacija sa čestim i dugim zadržavanjem vlage, a posebno magle. Naravno, pored velikih reka je veća mogućnost od izlivanja istih. Naučno je dokazano da to sve bez obzira što izgleda „nebitno“ izaziva u pčelinjim društvima lošu mikro klimu, buđanje ramova sa saćem (plesnjivost) i polenom, pa se ne retko dešava da pored bržeg propadanja košnica imamo pojavu nozeme kao i gljivično oboljenje krečno leglo. Sve to uslovljava da pčele pogotovu u toku zimovanja troše mnogo više hrane, više se iznuruju, pa u takvom stanju loše ili čak nikako ne dočekaju proleće i prolećni razvoj. Na mom baznom pčelinjaku (selo Stanci) nadmorska visina i nagib terena je sledeći: nadmorska visina iznosi 261 m, istočna strana je 4°, zapadna je 2° i 67’ i severna 5°.
Takođe, poželjno je da u blizini pčelinjaka ima manjih protočnih vodenih tokova, kako zbog biljnog sveta, tako i zbog upotrebe čiste vode za potrebe pčela. Nikako nije dobro postavljati pčelinja društva u blizini stajaćih voda (bare, kanali…) iz higijeniskih razloga (prljava voda), a pogotovu pored deponija i đubrana. Zbog vibracija nije dobro postavljati pčelinje zajednice u blizini prometnih puteva, železničkih pruga i raznih saobraćajnica sa intenzivnim saobraćajem.
b-1) Okolina pčelinjaka sa dosta polenske paše
Bez obzira da li se radi o dopunskom zanimanju ili jedinom – profesionalnom, okolina mesta sa postojećom florom je jedna od najvažnijih uslova za racionalno pčelarenje. Najvažniji „kvasac“ od koga pčelinja zajednica prosto „kipi“ je svakako polen. Postoje zvanični podaci prof. dr. V. I. Lebedeva gde kaže da s početkom proleća oko 53% pčela izletnica ide u sakupljenje polena – cvetnog praha, a da ga čak oko 80% pčela unosi u košnicu sa jako kratkog rastojanja koje iznosi do nekih 400 m udaljenosti. Sticajem okolnosti kraj u kojem ja pčelarim izuzetno obiluje florom (biljkama) koje daju bogatu polensku pašu. Od biljnih vrsta bih izdvojio lesku, dren, jovu, vrbu, topolu, mrtvu koprivu, maslačak…
Koliko je važna količina unetog polena u košnici za razvoj i opstanak pčelinjih društava govori i podatak da „normalno“ jako društvo u toku jedne godine potroši po nekim stručnjacima između 35–40 kg polena – perge. Nije ni čudo što je drugačije zovu pčelinji hleb.
Napomena: Usled loših vremenskih prilika 2004. godine je zbog nedostataka dovoljne količine polena stradalo blizu 35% društava. Većina pčelara, a posebno oni mlađi „olako“ shvata značaj polena za pčelinju zajednicu, verovatno misleći da je med „svemoguć“. Nauka kaže drugačije. Pravi – prirodni polen nema zamene u odgajanju legla. Za 1 kg izvedenih mladih pčela (oko 10.000 jedinki) potrošnja meda kao hrane iznosi između 2,8–3 kg i oko 1–1,5 kg cvetnog praha. Prevedeno matematički potrebna je od prilike jedna puna ćelija sa polenom za odgoj jedne pčele. Lako nam je onda izračunati da nam u košnici treba onoliko ramova sa polenom (po površini) koliko imamo ramova (po površini) sa leglom. Sama njegova potrošnja u mnogome zavisi od količine legla u košnici. Bilo kako bilo, koliko kg mladih pčela društvo odgaji, toliko kg polena će i potrošiti. Za jesenje – zimski period bilo bi idealno da svako normalno zazimljeno društvo ima 3–4 „bogato“ napunjena rama sa polenom. To prirodno bogatstvo pored kvalitetnih mednih kapa omogućava odličan razvoj legla u prolećnom razvoju. Bez obzira što kraj u kome pčelarim daje u proseku više nego dobre količine cvetnog praha, ipak zbog svoje, a i pčelinjih zajednica sigurnosti obavezno „viškove“ polena uhvaćenog u hvatače polenovog praha ostavljam da u kritičnim trenucima intervenišem svojim polenskim pogačama, kako u prolećnom razvoju društava, tako i kod proizvodnje matica za potrebe sopstvenog pčelinjaka.
Naravno, iz bezbedonosnih razloga, pčelinjim zajednicama dajem polen isključivo „uzet“ od svojih društava i laboratorijski ispitanog na bolesti spornog i gljivičnog karaktera (nozema, krečno leglo…).
v-1) Dobra (kvalitetna) košnica
Svaki tip košnice pored „prednosti“ nad ostalim košnicama ima i svoje mane. Kome ćemo se „carstvu“ privoleti, zavisi od toga šta želimo od nje: pčelarenje na med, polen, mleč, matice, rojeve… Bilo kako bilo (ako je za utehu) idealne košnice nema. Najbolje je, po meni ona sa kojom umemo uspešno da pčelarimo i naravno prilagođena pašnim uslovima okruženja. Za udoban život i uspešno zimovanje pčelinjih društava svaka „dobra“ košnica (po meni) mora da:
– pruža udobrnost i prostranost za život i rad pčelinje zajednice
– da se povećava i smanjuje (u granicama normale)
– ima odgovarajući i pravilan razmak između ramova sa saćem
– da je dugovečna – napravljena od kvalitetnog materijala
– da je „cela“ – ne pušta vlagu, kišu, sneg…
– nema nepotrebne otvore (loši sastavi na spojevima dasaka, manje ili veće šupljine…)
– da je laka- ekonomična za rad (vreme je novac…)
– da prilikom rada sa njom „gnječenje“ pčela svedemo na minimum
– da je zgodna za selidbu – transport (stvara minimum stresa kod pčela)
– ima odličnu ventilaciju (podnjača, krovna ventilacija – zbeg…)
– ima Milerovu hranilicu radi dopune hrane manje puta u većim količinama.
Sticajem okolnosti ja pčelarim sa DB-10 i DB-12 košnicama i ovim izborom sam zadovoljan. Sve ove nabrojane osobine „dobre“ košnice imaju za cilj da pčelama omoguće ugodan boravak bez preterane vlažnosti vazduha, mokrih zidova košnice, mokrih podnjača, ubuđanih ramova sa ukiseljenom hranom, a sa svim tim stvarima (problemima) jedina „dobitna“ kombinacija u košnicama je na žalost bolest.
g-1) Držanje jakih i zdravih pčelinjih zajednica tokom cele godine
Praksa je pokazala da samo jaka pčelinja društva, čak i u slabim godinama po prinosu, mogu da pčelaru donesu (pa i za sebe) odgovarajuću količinu meda. Po pravilu, to mogu samo ona društva koja prosto „kipe“ od pčela. Čak i na prvi pogled gledajući takvo (takva) društvo i društva možemo da se uverimo u njegovu (njihovu) vitalnost i „imunitet“ na pojedine bolesti koje prosto „obožavaju“ ispod proseka srednja, a pogotovu slaba društva. U zdrave zajednice ubrajam sve zajednice koje nisu obolele od nozeme, krečnog legla, američke kuge… i koje su pravovremeno „očišćene“ od varoe ispred perioda (izuzetno važnog) koji prethodi rađanju i odgajanju tzv. zimskih pčela. U toku aktivne sezone korišćenja preparata protiv varoe, koristim tzv. “paštete“ APIGARDA i to u periodu najveće efikasnosti (17.07. – 15.08.)
Pravilo pravila je da se taj preparat koristi obavezno upotrebom obe „paštete“ i u pravilnom vremenskom intervalu. Upotreba jedne je kao i ni jedne. Posle upotrebe APIGARDA, početkom pa do sredine septembra obavezno koristim radi „overe“ varoe neko od „dimnih“ sredstava.
Efikasnost učinjenog „čitam“ sa fijoka ispod mrežastih podnjača. Kao završni tretman (kad zajednice nemaju leglo) koristim oksalnu kiselinu čijom sam efikasnošću i učinkom potpuno zadovoljan. Nije na odmet napomenuti (bez obzira što mnogi to znaju) da koncentracija oksalne kiseline u jednom litru gotovog rastvora sadrži 35 gr oksalne kiseline, 600 gr šećera i 600 ml destilovane vode. Samo nakapavanje se izvodi velikim špricem (50 kubika) i poželjno je da umesto igle ima kratko plastično crevce (od infuzije) radi boljeg i lakšeg nakapavanja.
d-1) Posedovanje kvalitetnih matica i zamena istih na vreme
Za dobre prinose meda, kao i za uspešan opstanak – zimovanje pčelinjih društvava glavni i odgovorni urednik je „njeno visočanstvo“ matica. Izreke poput „kakva matica – takva košnica“, „loša matica u košnici – unapred planirani gubitak“, „kuća leži na ženi, a košnica (društvo) na matici“, uopšte nisu prazne priče i sve ove izreke pravim, a pogotovo iskusnim pčelarima jako puno govore. O načinima dobijanja matica sam već pisao u nekim od brojeva časopisa „Pčelar“, pa to ovde neću pominjati. Matice za ličnu upotrebu (i prijatelje) proizvodim sam od proverenog genetskog materijala kvalitetne rodonačelnice tzv. Novozelandskom metodom i izuzetno sam zadovoljan njihovim učinkom.
Matice nikada ne delim na mlade i stare, već na dobre (visokoproduktivne – količina legla, pčela, higijena…) i loše. Od samog kvaliteta matice zavisi nam sa kojom količinom jesenje-zimskih pčela ulazimo u period uspešnog zimovanja. Da dobra matica može da postale loša, a loša nikada dobra ima i te kako istine, pa takve, ne čekajući zadnji čas, treba obavezno promeniti bez razmišljanja. „Pravo“ vreme za zamenu loših-istrošenih matica je period od početka pa do polovine jula. O načinima dodavanja matica je do sada više puta pisano, tako da svaki pčelar ima neku svoju „najbolju – najuspešniju“ metodu. Pošto se u avgustu dosta radi na prehrani i tretmanu protiv varoe (a to može loše da utiče na prijem novododatih matica zbog stresa) onda je mesec jul (prva polovina) idealan za te poslove zbog veće povoljnosti vremenskih a i pašnih uslova. Jesenje-zimska pčela nastala od novododate kvalitetne matice je u neuporedivo boljem položaju od njenih prethodnica – letnjih pčela koje učestvuju u njeihovom odgoju kao i u lagerovanju dodate hrane (kod mene) medno-šećernog sirupa u onim količinama koje su potrebne kao dopuna nedostajuće hrane. Naučno je dokazano da te „sačuvane“ pčele imaju veću masu tela, razvijenije ždrelne žlezde, uvećano masno tkivo, kao i ukupnu količinu rezervnih hranljivih materija. Sve to dovodi do toga da tako odnegovane i naravno „neizrađene“ pčele mogu da žive oko 150–180 dana, a zahvaljujući neučešćem u svim aktivnostima kao što su: negovanje legla, sakupljanju i preradi nektara (prirodnog ili veštačkog – sirup) ili tzv.pogača dodatih u velikom broju slučajeva iz „nužde“. Uvek sam se trudio da imam ujednačeno jaka društva sa odličnom zaposednošću (zavisi da li su DB-10 ili DB-12 košnice) između 8 i 10 ulica pčela, a to bi po težini trebalo da iznosi nekih 2,6–3,0 kg pčela u oktobru. Takva (i tolika) masa uzimljene pčelinje zajednice ipak je garancija da mogu uspešno da odole nastupajućim hladnim danima i spremno dočekaju prolećni period.
đ-1) Dobre (više nego dovoljne) rezerve meda i cvetnog praha – perge
Sticajem okolnosti (loše pašne prilike) veći deo pčelara valjda da bi imao čime da se pohvali, a i iz finansijskih razloga oduzimaju pčelama ne samo tzv.“višak meda“ – meda iz nastavaka već i plodišni med – med u plodištu. Od mog, nažalost preminulog učitelja g. Ljubomira – Ljube Petrovića, kao i moje pokojne majke Desanke sam u davnim počecima pčelarenja (80-te god. 20. veka) dobro čuo i zapamtio da med iz plodišta pripada samo pčelama, a ono što je u nastavcima (a bile su srećne godine…) meni – kući. Sada, u odnosu na tadašnji period pčelarenja znam što iz prakse, a i na naučnoj osnovi da taj med u plodištu nije samo „gola“ hrana. Osim čistog izvora energije, plodišni med je i izvor amino kiselina, raznih vitamina i drugih mnogobrojnih korisnih supstanci. Otuda valjda i izreka da med na medu rodi. Ta „hrana“ je ustvari nastala iz nektara, a on je mešan sa sekretima mandibularnih žlezda pčela. U tom medu se „krije“ pravo bogatstvo u vidu čestica polena i on kao takav predstavlja strahovito kvalitetnu energetsko-proteinsku hranu. Takva hrana, pa još ako je potpuno prirodna (bez učešća pčelara) predstavlja značajan faktor kako kod uzimljavanja, tako i izimljavanja pčelinjih društava, a to podrazumeva samim tim i „buran“ prolećni razvoj. Možda je vrcanje iz par ramova iz plodišta pre pojave famoznog krpelja – varoe (1976.god. prešao iz Bugarske) i imalo neko opravdanje jer se do tada pčelinje zajednice nikakvim lekovima nisu tretirale. Sada je na žalost sasvim druga situacija. Usled raznih tretmana (letvice, dimljenje, nakapavanje…) taj med u sebi sadrži reziduje preparata, pa kao takav nije za ljudsku upotrebu. Bez obzira na sve to, on je i dalje najkvalitetija hrana za pčelinju zajednicu. Pored hrane, on ima i ulogu tzv.“grejnog“ tela. Postoje razna mišljenja o „idealnoj“ količini hrane u košnici. Ja sam ipak za onu soluciju „kolika ptica – toliko i gnezdo“, i zastupam tezu da hrana (med, polen…) uvek treba da bude u većoj količini. Raspon – količina hrane u mnogome zavisi od lokacije pčelinjaka, klime, nadmorske visine… pa svaki pčelar shodno tome treba da proceni kolika je količina hrane potrebna za sigurno uzimljavanje svojih zajednica. Sve moje zajednice koje posedujem ulaze u jesenje zimski period sa oko 25–30 kg hrane. Možda će neko pomisliti da je to mnogo, međutim, „strah čuva bostan“.
Pravilan raspored hrane je izuzetno važan faktor za uspešno uzimljavanje. Pošto uvek držim izuzetno jaka društva u velikom broju slučajeva (90 – 95%) nemam potrebu za naknadnim preuređivanjem ramova sa hranom. Mišljenja sam da svako jako društvo samo zna da „rasporedi“ hranu. Međutim, i tu po nekad ima izuzetaka pa hteo nehteo, moram da intervenišem.
Kada to moram da radim, raspored ramova sa hranom je sledeći:
– sa desne strane dva puna rama sa medom
– ram „bogat“ sa pergom
– dobri „topli“ ramovi (4–6 u zavisnosti od veličine košnice) sa leglom i više nego bogatom mednom kapom od nekih 10–12 cm.
– ram sa medom i pergom
– ram bogat sa medom
– par ramova (u zavisnosti od veličine košnice) u kojoj ima hrane – meda i koji će u proleće biti zamenjeni pretapanjem.
Ovakav raspored hrane (a i količina) mi itekako garantuju da će i centralnom a i perifernom delu klubeta hrana biti na dohvat ruke.
Za dopunu hrane ako mora (a obično mora) koristim isključivo medno-šećerni sirup koji je (nauka je to pokazala, a i praksa) neuporedivo bolji od „golog“ šećera. Takođe gledam da sve ove radnje (ako se može, a i mora) obavim najkasnije do 20. avgusta. Svako naknadno dodavanje hrane, a pogotovu nekvalitetne po sastavu, napraviće mnogo više štete nego koristi. Bez obzira na dovoljnu količinu hrane, svaka moja zajednica u jesenje-zimskom periodu dobija kvalitetnu medno-šećernu ili medno-šećerno-polensku pogaču.
Sve komponente (o kojima sam pisao u časopisu „Pčelar“) osim šećera su isključivo sa mog pčelinjaka (med, polen, prirodni jod…) i zdravstveno su proverenog kvaliteta. Nikada ih ne dajem iz nužde jer po Lebedovu 1 kg pogače (pogotovo nekvalitetne) iz „nužde“ oslabe pčelinju zajednicu za jednu celu ulicu pčela.
e-1) Higijena pčelinjaka
Osim vizuelnog efekta (lepo uređen pčelinjak) higijena na pčelinjaku ima veliku ulogu, a pogotovo u jesenje-zimskom periodu. Po mogućnosti svaki pčelinjak treba da bude propisno ograđen, kako zbog ljudskog faktora tako i zbog eventualnog upada domaće stoke, ili ako je u blizini većih šuma i divljih životinja koje itekako mogu da naruše naročito jesenje-zimsko mirovanje pčelinjih društava.
Pored podnjača – fijoka koje treba redovno čistiti a koje su „lična karta“ svakog pčelinjeg društva (vidi se broj zaposednutih ulica, mesto gde se nalazi pčelinje klube, broj otpalih varoa posle tretmana…) takođe treba redovno kositi mesta gde su postavljene košnice, a i ispod njih.
Na dobro pokošenom pčelinjaku lako se uočavaju sve češća (na žalost) trovanja pčela, pojava gljivičnih oboljenja – krečno leglo, ili pak da nije došlo do pojave grabeži (trunje od izgriženog saća, pčele nastradale u borbi…).
Većina pčelinjaka je u dodiru sa poljoprivrednim kulturama (kukuruz, pšenica…) ili šumama. Velika je verovatnoća da imamo posete (neželjenih) gostiju poput šumskog, poljskog miša, kao i rovčice. Dobro pokošen pčelinjak tokom cele godine onemogućava skrivanje tih štetočina u samom pčelinjaku. Vrlo je važno da na vreme stavimo češljeve na leta košnica, a to će „nezvanim“ gostima zasigurno onemogućiti ulazak u košnicu. Svaka od gore navedenih štetočina može sa ulaskom u košnicu da napravi štetu, a posebno u zimskom periodu. Ona se ne često završava: upropašćenim saćem, izmetom i mokraćom zaprljanom košnicom a često i gubitkom društva. Visina svih mojih pokretnih češljeva iznosi 6 mm. Pravilnu ventilaciju na češljevima određujem „formulom“ a to je broj ulica sa pčelama puta 1,5 cm. Tako otvoreno leto i odlična krovna ventilacija (pisao sam u časopisu „Pčelar“) mi „garantuju“ da tokom zime neću imati suvišnu vlagu, „mokre“ pčele, plesnjivo saće sa ukiseljenom hranom i vodu na podnjači, pogotovo ako je ona cela – od punog drveta.
ž-1) Stabilnost postolja (posebno u zimskom periodu) na kojima se nalaze košnice
Postoje razna „idejna“ rešenja vezana za izgled postolja na kojima se nalaze košnice. Takođe ima raznih mišljenja, vezanih za materijal od koga će biti (ili već jesu) napravljena. Moje mišljenje (uz poštovanje i drugih) je da bez obzira na izgled i materijal od koga su napravljena, moraju da budu krajnje stabilna i da se ne klimaju – klate, i da na njima postavljene košnice izuzetno stabilno stoje. Kod mene, na mom baznom pčelinjaku preko 90% postolja je postavljeno na betonske (ne šljaka blokove) blokove. Dimenzija jednog bloka iznosi: visina 20 cm, širina 20 cm i dužina 45 cm. U većini slučajeva imam po dva bloka jedan na drugi postavljeni na strogu nivelaciju sa razmakom jedan od drugih oko 90–100 cm. Preko njih imam postavljene metalne cevi propisno zaštićene adekvatnom farbom sa spoljnim promerom „kutije“ 40 h 40 mm. Visina (u najvećem broju slučajeva) od zemlje pa do podnjača je u proseku između 40–50 cm. Ovu visinu po meni smatram idealnom zbog prostora gde uvek, sa trimerom za košenje, mogu da priđem ispod svake košnice i na taj način stvorim idealno „čistu“ situaciju. Takođe ispod košnica imam odličnu cirkulaciju vazduha. Ovakva postolja (osim što su velike dužine) su izuzetno jaka i stabilna, jer svaki red na sebi nosi veliki broj košnica.
Jedan deo (zbog terena) mi „nosi“ postolja od bagremovog drveta. Stubovi su dimenzija 8 h 8 cm, a štafne koje idu preko njih su dimenzija 8 h 5 cm. I za stubove kao i za štafne sam koristio najkvalitetniji deo drveta u narodu poznat kao „srce“. Svi delovi drveta koji ulaze u zemlju (50–60 cm) su dobro zaštićeni tzv. terisanjem. I ovakva postolja imaju i te kako dugi vek trajanja.
Pre ulaska u jesenje-zimski period sve košnice su mi na tzv. nulu. Sa ulaskom u jesenje-zimski period pomoću malih kajlica su sve blago nagnute napred za po par stepeni. Ovu nivelaciju izvodim sa libelom.
Na izgled ovaj mali „poslić“ je izuzetno važan. Ako voda na bilo koji način uđe u košnicu (a ne bi ni smelo a ni trebalo) polako će iscureti kroz leto, pa neće doći do skupljanja vode na podnjačama a ni do njihovog brzog truljenja – propadanja. Svaki na taj način kroz truljenje podnjače otvor je idealan za ulazak „nezvanih“ gostiju koje sam u delu pisanja ovog teksta pomenuo a i ptica poput detlića ili žune koji takve otvore (da bi se manje mučili) jedva čekaju zbog lakog dolaženja do hrane. Ako bi postolja bila nestabilna (zemlja koja „radi“, loše napravljena…), nestabilne i nesigurne bi bile i košnice koje su na njima. Jaka postolja omogućavaju našim pčelama zimovanje bez ikakvih potresa. Naučno je dokazano da „deblji“ kraj usled potresa ili prevelikog a neopravdanog uznemiravanja uvek izvuču društva nedovoljne jačine kako sa pčelom tako i bez dobrih zaliha hrane. Za što manji utrošak hrane i naravno ne iznurenost pčelinjih društava, potreban je apsolutni mir. Svaki stres u ovom periodu izaziva prelaz pčela iz tzv. mirnog stanja u „radno“ stanje, a to vodi do naglog povećanja potrošnje hrane. Čemu to vodi valjda svi dobro znamo.
Ovo je samo deo (delić) stavki koje sam naveo kao putokaz ka uspešnom zimovanju pčelinjih zajednica. Ako smo (a trebali smo) valjano radili tokom cele sezone i sa više nego dovoljnim količinama hrane i zdravim i jakim zajednicama „ušli“ u jesenje-zimski period, ostaje nam neko uverenje da sa divnom pesmom Zvonka Bogdana „Kada padne prvi sneg…“, poželimo od sveg srca našim miljenicama tih, miran i spokojan zimski san.
Šalje se...