Količina, kvalitet i raspored zimske zalihe hrane imaju veliki uticaj na prezimljavanje. I nauka i praksa su definitivno pokazale da zalihe meda moraju biti prirodne, obilne i dobro raspoređene, sa dovoljno perge na bar 2–3 rama. Apsolutni minimum zaliha početkom novembra ne sme biti ispod 20 kg, a najsigurnije je da se kreće od 25–30 kg meda, kada ne treba razmišljati ni o bilo kakvom prolećnom stimulativnom prihranjivanju. Farrar (1966) je za južne predele SAD-a preporučivao minimum od 27 kg meda za celo zimovanje, a za severne 40 kg. Pčelar u praksi količinu meda ne može nikada precizno da izmeri, već samo orijentaciono. U prosecnim zimama, medna kapa na ramu sa najmanje meda ne sme biti ispod 12 cm. Pojedinih godina, i to je nedovoljno, pa je dobra praksa onih pčelara koji se osiguraju većim mednim kapama, te mirno spavaju. Primedba da velika medna kapa smeta pčelama ne stoji, jer savremeni pčelari čuvaju pčele u višekorpusnim košnicama, i uvek ispod nastavka sa medom mogu da drže nastavak sa praznim saćem, gde će se tokom zime nalaziti deo klubeta.
Što se tiče preporuke za obezbeđenje velikih količina hrane, treba reći da je K. G. Ribahuk iz Petrograda utvrdio da hrana nije važna sama po sebi, već da ima jedno veoma važno, samo naizgled sporedno značenje. Med je savršeni akumulator toplote. Danju upija toplotu iz vazduha, a ispušta je tokom hladnih noći. Obimne zalihe potpomažu stabilizaciju toplote legla i održavaju snagu i energiju društva. Ako je razlika izmedu dnevne i noćne spoljne temperature 14 °C (-1 °C do +13 °C), ona će se pri zimskim zalihama od 20 kg smanjiti za 7 °C (+3 °C do +10 °C). Sprovedena istraživanja su pokazala definitivnu prednost zalihe meda od 30–35 kg, u odnosu na ranije preporuke od 20–25 kg.
Pokazan je veliki uticaj genetskih faktora na sakupljacku aktivnost i razboritost trošenja rezervi hrane od strane radilica, kao i na sledstveno stvaranje odgovarajućih zimskih rezervi meda i perge (Cale, Rothenbuhler, 1975; Kulincevic, 1974; Milne, 1977; Free, 1980).
Što se tice potrošnje hrane tokom zime, o tome je dosta pisano u mnogim knjigama. Interesantan je zakljucak dr Gerhard Liebig-a, koji je izveo posle višegodišnjih istraživanja i merenja, da on, i pored velike upornosti, nije uspeo da pronađe pravilo potrošnje hrane koje bi važilo za sva društva. Jednostavno, potrošnja hrane je toliko različita, nevezano ni za jačinu ni za lokaciju društva, kao ni za kvalitet hrane ili pčela, da se ne može utvrditi ni jedan aksiom kojeg bi pčelari mogli pouzdano da se pridržavaju. Jer, ni društva koja su slična po snazi i drugim uočljivim parametrima nemaju istovetnu potrošnju. On navodi primer najjačih društava, koja su po nekim preliminarnim razmišljanjima trebala da troše približno istu količinu hrane, a trošila su u rasponu od 6,5–12 kg što je, priznaćete, razlika koju ništa od onoga što smo do sada saznali o pčelama ne može da opravda. Pokušavao je i da utvrdi uticaj okoline i klime, ali bez posebnog uspeha. Zaključio je i preporučio pčelarima jedino to da nikada ne donose zaključke na osnovu merenja jednog jedinog društva.
Do slicnog zaključka je došao P. Lavi (1954) i za druge parametre, kada je empirijski utvrdio da temperatura zajednica sličnih po snazi i rezervama hrane, tokom zime može da se razlikuje i za 9 °C. Društva najjača po snazi i sa velikim rezervama hrane nisu uvek bila i „najtoplija“.
Pomenuti dr Gerhard Liebig je merio potrošnju meda tokom zimovanja od 1989. do 1993. godine kod 100 pčelinjih društava na 15 pčelinjaka na različitim nadmorskim visinama, od 290–800 metara. Sam Institut za pčelarstvo se nalazi u Hohenheim-u na 407 metara nadmorske visine. Prosečna potrošnja meda od septembra do februara je iznosila od 8–13 kg, sa opštim prosekom od 10 kg. U tom periodu potrošnja se nije razlikovala na toplijim i hladnijim lokacijama. Do razlike je došlo tek u martu i aprilu. Pojedinih godina, kada je februar bio topliji od proseka, dolazilo je do vece potrošnje meda u ovom mesecu, bez sumnje zbog većeg razvoja legla.
Pčele zimi troše samo onoliko hrane koliko im je neophodno, i to jača društva troše mnogo manje po jednoj pčeli nego slaba. Albert (1975) je pokazao u merenjima koja su trajala 145 dana, da društvo mase 1 kg prosečno troši dnevno po kilogramu pčela 50 g meda, društvo od 2 kg troši 30,5 g, dok jaka društva sa više od 3 kg pčela dnevno pojedu 25 g meda po kilogramu pčela. Sve u svemu, do početka marta, zajednice utroše desetak kilograma hrane. Tada dolazi do naglog razvoja legla, pa i potrošnja naglo raste.
Prema M. V. Žerebkinu (1979) količina utrošene hrane tokom zime značajno zavisi od jacine društva. To nam slikovito pokazuje sledeća tabela:
——————————————————————————————————–
Rezultati zimovanja Broj ramova posednutih pčelama
4–5 6–7 8–9 i više
——————————————————————————————————–
Potrošnja meda po ramu pčela u kg 1,9 1,3 1,0
——————————————————————————————————–
Gubici pčela po ramu u g 32,9 19,2 9,4
——————————————————————————————————–
Zaraženost nozemozom u % 18,5 1,8 0
——————————————————————————————————–
Dobro je znati da je najmanja potrošnja hrane pri spoljnoj temperaturi od oko 6 °C. Prema G. D. Bilašu, N. I. Krivcovu i V. I. Lebedevu, ustanovljeno je da je za zimovanje jakih društava srednjeruske rase optimalna spoljna temperatura od 4,4 °C, srednjih zajednica 5,5 °C, a slabih 7,7 °C. Pri temperaturi iznad 7,7 °C, klube se raspada i pčele povecavaju potrošnju hrane. I Betts (1943) je utvrdio da pčele pri spoljnoj temperaturi od 6 °C do 8 °C najefikasnije troše zalihe meda. Sa daljim padom temperature, potrošnja raste, ali ne onako drastično kako bi se očekivalo, što je prvi primetio Gilbert (1932).
Malu potrošnju hrane direktno uzrokuje smanjeni metabolizam, koji je posledica odsustva legla (Corkins, Gilbert, 1932; C. R. Ribbands, 1964).
Kada društvo formira zimsko klube, gubici toplote se smanjuju 9 puta, a potreba za hranom je manja za 20–25 puta u odnosu na pokazatelje kod jedne pčele. Razmena materija i trošenje energije je 250–300 puta niža nego u aktivnom periodu. Prema nekim mojim razmišljanjima, možda baš u ovim cinjenicama leži tajna dugog života pčela tokom zime. Ovoliko smanjenje metabolizma i odsustvo gajenja legla drastično umanjuje iscrpljivanje pčela. Da ne pominjemo da se zimske pčele gaje uz mnogo vecu pažnju, pa imaju više rezervnih materija u organizmu, o cemu je pisano na posebnom mestu u ovoj knjizi. A. M. Rjamova (1978) jasno ukazuje na svoja zapažanja da na dužinu života zimskih pčela pored svih navedenih faktora utiče i poseban režim ishrane larvi koji izaziva određene promene na ranom stadijumu razvoja, što zimskim pčelama daje prednost u odnosu na letnje po svim merljivim fizičkim parametrima. Treba napomenuti i to da je kod nekih individualnih insekata zapaženo održavanje niže temperature pri kojoj se razvijaju zimske generacije, i tako postaju otpornije na zimu. Iako se ne može vršiti uporedenje individualnih i društvenih insekata (pčele), mora se reći da je N. G. Bilaš (1980) pokušao da utvrdi da li tako nešto postoji i kod pčela. Vršeći 2 800 merenja tokom tri godine kod srednjeruske i kavkaske rase pčela, utvrdio je da pčele tokom avgusta (period odgajanja najvećeg broja zimskih pčela) smanjuju temperaturu u zoni legla za vrednost od 0,4 °C do 1,0 °C. Što je rasa pčela otpornija na zimu, to je sniženje temperature u pomenutom periodu veće. Nema konkretnih dokaza da ovo sniženje temperature legla zaista utiče na veću otpornost u prezimljavanju i duži život pčela, ali autor istraživanja čvrsto veruje u ovu tezu.
Fiziološko sniženje temperature legla u periodu odgajanja zimskog legla je sa pojavom varoe dobilo novu dimenziju. Poznata su istraživanja koja ukazuju da bi selekcija pčela na sojeve kod kojih bi razvoj radiličkog legla trajao jedan dan manje (20 umesto 21 dan) dovela do znatnih (ako ne i totalnih) smanjenja šteta od varoe. Radi se o tome da varoa stiče polnu zrelost pred kraj razvoja legla pčele. Što je njen razvoj kraci, to se izleže manji broj plodnih ženki varoe, koje mogu da se dalje razmnožavaju. Nasuprot tome, ako je razvoj legla duži, izleci ce se više plodnih ženki varoe, i društvo će biti značajnije oštećeno. Razvoj legla je zbog njegovog fiziološkog sniženja temperature tokom avgusta i septembra produžen za bar nekoliko sati, što direktno utiče na izvođenje više plodnih ženki varoe. Slična situacija je i kod onih pčelara koji cele sezone drže otvorenu mrežastu podnjacu (što je greška iz više razloga) i tako utiču da temperatura legla blizu mreže ipak bude nešto niža, što povecava zaraženost varoom. Čak i najjača društva ne mogu u takvim slučajevima tokom hladnih noći da temperaturu legla održavaju u strogo optimalnim granicama. Nešto slicno ovome se dešava u pojedinim mesecima prosečno hladnih godina, što je još jedan od razloga zašto je zaraženost varoom veća u hladnijim, a niža u toplijim godinama. Znači, mrežastu podnjaču leti treba držati zatvorenom, a zimi otvorenom. O tome ce biti više reči u nekom od narednih tekstova.
Oko 75% klubeta zauzima saće sa praznim ćelijama, a ostatak je na saću punom meda i polena. Smatra se da je razlog tome dobra toplotna izolacija koju pruža prazno saće. Ako bi pčele naterali da silom prilika formiraju klube na saću ispunjenom medom, onda bi gubici toplote bili tri puta veći od normalnih.
Postoji zabluda medu pčelarima da pčele više vole da gaje leglo u starom sacu. Ta teza se ne slaže ni sa pčelama u prirodi, koje uvek med smeštaju u starom saću gde je bilo leglo, a za leglo grade novo saće. To potvrđuju zapažanja više praktičara i istraživača (Bets, 1934; John Free, 1994) koji su pokazali da pčele za leglo preferiraju mlado saće. Pri zimovanju pčela na tamnom saću, stepen kristalizacije zaliha hrane u njemu je viši za 45%, za 58% više društava izlazi iz zimovanja sa tragovima proliva, i za 12% više društava uginjava u poređenju sa društvima koja zimuju na svetlom saću. Na žalost, tradicionalna tehnika pčelarenja teži da osujeti pčele da skladište med u saću gde se gaji leglo, kao i da spreči širenje legla na novije, svetle satove. Međutim, pčele prvo pune nektarom tamne satove koje smo im namenili za gajenje legla. To ostavlja matici sve manje prostora za polaganje jaja, što može biti važan faktor za ulazak zajednice u rojevi nagon, naročito u proleće. Osim toga, pčelari koji imaju starije saće u plodištu mogu se nadati većem napadu varoe, jer je dokazano da su ćelije legla u starom sacu više od četiri puta češće napadnute varoom nego u svetlom (Giancarlo A. Piccirillo, David De Jong, 2004).
Upravo zahvaljujuci pauzi u odgajanju legla i sledstvenom umanjenom metabolizmu, pčele štede proteinske rezerve i narednog proleća imaju veliku inicijalnu sposobnost odgajanja odgovarajuce količine legla (Khalifman, 1953; O. P. Sharma, Rajesh Garg, 1984).
Pčela koja se izdvoji iz klubeta osuđena je na propast, jer se ubrzo smrzne i izgubi sposobnost letenja (paraliza zvana ledena koma). Minimalna temperatura tela pčele, pri kojoj ona može da poleti je 27 °C. Tokom leta, vrednost se krece oko 38 °C, a najviše je zabeleženo 47 °C (Heinrich, 1980). Aktivnost mišica koji pokreću krila potpuno se prekida kada temperatura pčele padne na 10 °C. Ako takvu pčelu unesemo u toplu prostoriju, temperatura njenog tela će rasti za oko 1,5 °C svakog minuta.
V. N. Žukov (1985) je izvestio o svojim istraživanjima o zimovanju pčela. Zaključio je da pčele loše zimuju u klasičnoj DB košnici, jer klube ima spljošten oblik, pošto nema dovoljno odgovarajućeg prostora za formiranje prirodnog oblika klubeta. Nasuprot tome, pokazao je da pčele veoma lepo zimuju u osmoramnoj LR košnici sa 20 cm prostora izmedu ramova i podnjače (visoka podnjača – prazan polunastavak). Pčele u ovoj košnici troše 36,9% manje hrane nego u DB košnici. Količina izmeta u zadnjem crevu pcele je bila samo 25,2 mg, dok je kod pčela u standardnim DB košnicama iznosila cak 46,8 mg. Osmoramne LR košnice su naredne sezone dale i više meda za 56,8% u odnosu na DB košnice.
Mada se na kvalitet zimskih rezervi hrane ne misli mnogo, činjenica je da one utiču ne samo na zimovanje, već i na prolećni razvoj društava. Zaključak je da samo cvetni med sa dovoljnim količinama perge obezbeđuje optimalno zimovanje i uobičajeni razvoj društava. Ovde ćemo obratiti pažnju na ustaljeno mišljenje da tzv. šumski med nije dobar za zimovanje pčela. Iskustva iz prakse su različita. Većina tvrdi da pčele dobijaju proliv zbog velike količine nesvarljivih materija, koje šumski med ostavlja za sobom u zadnjem crevu pčela. Drugi, doduše manjina, tvrde da su im pčele odlicno zimovale i razvile se u proleće isključivo na tamnom šumskom medu. Činjenica je da sve to zavisi i od jačine zime i dužine perioda neizletanja pčela. Međutim, G. F. Taranov jasno naglašava da je tačno da zimske zalihe meda sa primesama medljikovca daju više nesvarenih ostataka (količina nesvarenih ostataka je u dva ogleda bila veća od meda sa primesama medljikovca nego od cvetnog meda za 34,2–35,9%), ali je ovo povećanje zapravo suštinski neznatno, i njime se, po njemu, ne može tumačiti pojava proliva kod pčela pri zimovanju. Međutim, treba praviti razliku od meda od medljike koja je životinjskog porekla i potiče od biljnih vašiju, i meda od medne rose koju luče biljke. Jer, medljika ne sadrži fitoncide i druge antibiotske materije kao nektar, koje bi sprečavale razvoj mikroorganizama. Zato se, još dok je na lišcu, u medljici razmnožavaju mikroorganizmi koji joj menjaju sastav i proizvode i materije štetne po pčele. Pred veče je medljika na listu od svetle već postala tamna. Postoje i štetne materije za pčele koje potiču od samih biljnih vašiju. To su produkti raspadanja njihovih belančevina, koji truju ćelije rektalnih žlezda zadnjeg creva kod pčela, i sprečavaju funkciju usisavanja vode, što dovodi do proliva. Drugim rečima, proliv je uzrokovan trovanjem pčela produktima raspadanja. G. F. Taranov navodi da pčela koja se hrani isključivo medljikom sa hrasta može da živi kraće i za 76%. Pčele zimi obole od proliva samo ako je udeo medljike u zalihama meda dominantan. Odatle i potiču najrazličitija iskustva pčelara po pitanju pojave proliva od tzv. šumskog meda tokom zimovanja. Doduše, nekad je jako teško odrediti da li je poreklo tzv. šumskog meda, biljnog (medna rosa) ili životinjskog porekla (medljika). Posle velikih gubitaka u bivšoj zapadnoj Nemačkoj tokom zime 1962/1963. godine, Steche je kao jedan od uzroka navodio da je veliki broj društava zimovao na borovoj medljici, pa je došlo do haranja nozemoze u proleće.
Dr med. Rodoljub Živadinović, predsednik SPOS-a
Šalje se...