U Belexpocentru u Beogradu, 10 i 11. oktobra 2019. godine, održan je po drugi put međunarodni sajam i konferencija visokokvalitetne hrane za jugoistočnu Evropu u organizaciji Asocijacije za promociju srpske hrane uz podršku USAID-ovog Projekta za konkurentnu privredu (čiji je cilj povećanje konkurentnosti domaćeg sektora voća i povrća). Ovaj događaj je okupio brojne domaće i strane proizvođače i kupce prehrambenih proizvoda, distributere i ugostitelje, a na preko 10 panel diskusija (javnih diskusija sa unapred zadatom temom i učesnicima) i predavanja. Eksperti iz sveta prehrambene industrije govorili su o perspektivi srpske prehrambene industrije, globalnim trendovima i prilikama za izvoz srpske visokokvalitetne hrane, u šta svakako spada i med i drugi pčelinji proizvodi.
Sajam i konferenciju visokokvalitetne hrane su svečano otvorili Šenli Pinčoti, v.d. direktora misije USAID-a u Srbiji i Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade Republike Srbije. Direktorka USAID-a je istakla koliko je hrana u Srbiji dobra i da Srbija ima potencijal da bude lider u svetu visokokvalitetne hrane. Potpredsednica Vlade navela je da je Vlada prepoznala potencijal prehrambene industrije Srbije i da postoje mnoge strategije, planovi i mere, i potom istakla da udeo ove grane privrede u bruto domaćem proizvodu predstavlja ozbiljnu stavku i iznosi danas blizu 4 procenta. Ovom događaju u ime SPOS-a, i prvog i drugog dana prisustvovao je Nenad Portić, referent SPOS-a za opšte i razvojne poslove.
U uvodnoj prezentaciji, Aleksandar Pavlović, direktor USAID-ovog Projekta za konkurentnu privredu, objasnio je kako kategorija visokokvalitetne hrane donosi brojne rezultate, najpre u smeru povećanja izvoza na međunarodna tržišta, zatim u izgradnji pozitivnog imidža naše zemlje i poverenja u naše brendove, i kao prilika za preduzetništvo kod mladih. Istakao je da naš izvoz voća i povrća raste u Evropsku uniju (EU), a da je za mleko i meso to teže postići jer se tamo (u EU) daleko više subvencioniše ta oblast prehrambene industrije. Domaće tržište takođe predstavlja potencijal za proizvođače poljoprivrednih proizvoda kao primarnih poljoprivrednih proizvoda i kao gotovih proizvoda, ali da problem i dalje predstavlja “sivo” tržište koje sprečava dalji i brži razvoj industrije visokokvalitetnih proizvoda. Potom, istakao je da razvoj tehnologije doprinosi razvoju ove industrije kao što je sve prisutnija elektronska kupovina hrane, sledljivost (poreklo) proizvoda, etičko poslovanje i sertifikati za društveno odgovorno poslovanje kompanija u ovoj oblasti. Istakao je posebno to da su visokokvalitetni proizvodi najkonkurentniji proizvodi i da donose najveću dodatnu vrednost i maksimalni profit iz sirovine, i da njih karakteriše svakako visok kvalitet, kao i: naročit način proizvodnje – uglavnom “zdrava proizvodnja” (negenetski modifikovana hrana, proizvodi sa posebnim svojstvima – npr. lekoviti proizvodi), da pakovanje mora biti namenjeno potrebama savremenog potrošača (npr. ekološka pakovanja, odnosno pakovanja bez plastike), marketing (putem društvenih mreža veoma zastupljen) i sertifikovana proizvodnja. Naglasio je da je trend u svetu za sve većom konzumacijom visokokvalitetne hrane i da je to naš izvozni potencijal i da su mladi preduzetnici iz Srbije to prepoznali kao svoju šansu.
U narednoj panel diskusiji “Perspektive srpske prehrambene industrije”, na kojoj su učestvovali predstavnik Ministarstva privrede, Privredne komore Srbije i predstavnici uspešnih kompanija iz prehrambene industirije, bilo je reči o tome da država osluškuje artikulisane potrebe udruženih proizvođača u udruženja i da su resorna ministarstva Republike Srbije nedavno uradila studije o našoj prerađivačkoj industriji, odnosno o prehrambenoj industriji, te da na osnovu toga, pored postojećih programa (kroz bespovratna sredstva i povoljne kredite), predstoje novi programi koji će podržati dalje ovaj sektor kroz saradnju naučnoistraživačke zajednice sa prehrambenom industrijom kako bi se došlo do “pametijih” proizvoda (sa većom dodatnom vrednošću) koji će biti konkurentniji na stranim tržištima. Ključno je da država kroz različite programe podržava perspektivne proizvođače i kompanije.
Istaknuto je potom da perspektivu na svetskom tržištu ima i organska proizvodnja i da postoji specifična “tržišna niša” (grupa zainteresovanih potrošača) za proizvode bez glutena. Bilo je reči i o tome da su karakteristike svakog nacionalnog tržišta po na osob specifične zbog različitih zahteva njihovih potrošača te da to dodatno zahteva i poseban pristup u plasiranju proizvoda. Važno je da pristup bude iz ugla potrošača, šta je potrošaču neophodno i ono što on želi da kupi, a ne iz perspektive šta smo mi proizveli i šta želimo da prodamo, da fokus bude na potrebama potrošača i one treba da diktiraju kategoriju i obim proizvodnje. U tome nam mogu pomoći nove tehnologije, kako u marketingu tako i u visokotehnološkoj poljoprivrednoj proizvodnji koja treba da zameni uobičajenu tradicionalnu poljoprivrednu proizvodnju. Istaknuto je da je tržište EU najzahtevnije, kao i da naši proizvođači uspešno plasiraju visokokvalitetne proizvode na tržištima zemalja-područjima potpisnicama sporazuma CEFTA. Istaknuto je da se u savremenom svetu promene dešavaju svakodnevno i da moramo biti u korak sa trendovima, i da svi imaju šansu. Preporuke učesnika onim proizvođačima koji žele po prvi put da izvoze na strana tržišta je da budu ambiciozni i istrajni i da primarno rade na razvoju visokokvalitenog proizvoda koji zadovoljava standarde bezbednosti hrane a da tek potom sledi marketing kada pronađu adekvatno tržište za plasman.
Na predavanju pod nazivom “Brendiranje nacije i međunarodna reputacija Srbije”, predavač Žoze Filip Tores, izvršni direktor kompanije Bloom Consulting (sa sedištem u Madridu, Španija) i ekspert za internacionalni brending, istakao je da Srbija ima odličnu početnu poziciju da se u budućnosti brendira kao zemlja visokokvalitetne hrane. Istakao je da je međunarodna percepcja i reputacija zemlje uopšte važna za brendiranje neke zemlje, i da to ima velike pozitivne efekte po ekonmske i uopšte (društvene) vrednosti jedne zemlje u svetu. Istakao je važnost brendiranja, kako samih proizvoda, tako i cele zemlje. Te da ukoliko Srbija u svetu stekne reputaciju zemlje visokokvalitetne hrane da će to pospešiti i olakšati izvoz, da će doprineti većoj konkurentnosti i većoj ceni prehrambenih proizvoda iz Srbije, a da je za tu reputaciju važno ono što se zaista radi a ne ono što se (samo) govori. Za to je potrebno vreme ali i da je dalje potrebno preduzeti sve neophodno i iz državnog i privatnog sektora zajedno kako bi ključni faktori (kao što su iskustva stranih potrošača koji svakodnevno kupuju prehrambene proizvode iz Srbije, iskustva stranih investitora, utisci i mišljenje stranih turista koji posećuju ili žele da posete našu zemlju, ljudi koji žele da žive, rade ili studiraju u Srbiji, i opšti utisci građana u svetu o Srbiji) uticali na pozitivnu reputaciju zemlje. Za to je neophodno da svi oni naši ključni akteri koji učestvuju u kreiranju Srbije kao zemlje visokokvalitetne hrane zajedno (svih iz državnog sektora, privatnog-poslovnog i civilnog sektora) rade na toj jedinstvenoj ideji i da to bude kroz aktivnosti za koje se prethodno usaglase, odnosno da svi oni “pevaju istu pesmu”.
Istakao je potom i da je važan i “digitalni identitet” jedne zemlje, ono kako je ona na internetu zastupljena. Dva su njegova glavna zaključka koja je istakao za Srbiju, prvi da ona beleži značajan rast reputacije na internetu, i da u oblasti turizma i investicija beleži veći rast nego što je to prosek u EU, i da se svet interesuje za integraciju Srbije u EU. Drugi je da je u interesovanju na internetu po pitanju košarke četvrta na svetu, a da je po pitanju interesovanja za srpsku hranu i kuhinju treća u regionu a uprkos tome što ne postoji nacionalni projekat brendiranja Srbije koji efikasno radi na tome. Kao primer kreiranja i poboljšanja imidža zemlje kroz promociju nacionalne hrane i kuhinje naveo je države Peru (promocija Perua kroz nacionalni restoran hrane “Astrid and Gastón” u Parizu) i Dansku (Food Nation, privatno-javni projekat koji promoviše inovativnu, održivu i efikasnu proizvodnju hrane u Danskoj), i preporučio da to isto treba da uradi i Srbija.
Na panel diskusiji koja je potom usledila govorilo se o brendiranju turističkih destinacija, a učesnici iz Srbije, regiona i Švedske zaključili su da je dobar deo izuzetnog potencijala naše zemlje u oblasti visokokvalitetne hrane neiskorišćen. Bilo je reči i o tome da je brendiranje Srbije kao poželjne destinacije u smislu hrane, trgovine i turizma veoma važno za sveukupno brendiranje Srbije. Predstavnica Turističke organizacije Srbije je istakla da preko 30-40% utisaka sa jedne destinacije upravo utisak o hrani, i da oni godinama rade na promociji srpske hrane kroz brojne promotivne brošure i filmove (kao što su “Soul food Serbia” (Hrana za dušu Srbija), “52 ukusa Srbije”, “52 vikenda u Srbiji”) i da brojne gastronomske manifestacije (kao što su čvarkijada, kulenijada, kobasicijada, slaninijada, festivali kuglofa, peglane kobasice u Pirotu i mnoge druge) osim turističkog imaju i privredni aspekt. Dobar primer brendiranja Srbije i srpske hrane predstavlja rad Jovana Radomira, TV voditelja i pisca, poreklom sa ovih naših prostora a koji živi i radi u Švedskoj. On je istakao da su kulinarstvo i turizam najbolja stvar za promociju Srbije u Švedskoj i da to moramo stalno i ubuduće da nastavimo da radimo. Da hrana mora biti pre svega kvalitetna, autentična, lokalna, ekološka, a da je prati “priča” kako se sprema i kada se kod nas jede (na primer ajvar, pečenje i drugo) a ne samo recept i slika (hrane). Istakao je i da naša dijaspora može učestvovati na promociji Srbije sugrađanima u mestima gde žive i da to predstavlja takođe veliki potencijal. Predstavnik Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je istakao da država ima strategiju, a da to ministarstvo setom raznih mera podstiče, promoviše i sufinansira proizvodnju visokokvalitetne hrane (organske proizvode, proizvode sa oznakom geografskog porekla i vrši nadzor i kontrolu zaštite nad tim proizvodima), kao i da su to svakako srpski med, slatko i rakija.
Aleksander Đorđević, osnivač uspešne internet platforme Foodist.de iz Nemačke, održao je predavanje na temu trendova u prehrambenoj industriji na globalnim internet tržištima, a nakon toga je usledila panel diskusija na kojoj su predstavnici trgovačkih lanaca i sektora internet kupovine prehrambenih proizvoda u Srbiji razgovarali o modelima unapređenja saradnje između internet i tradicionalne trgovine. Istaknuto je da plastična pakovanja nisu u trendu, da pakovanje mora adekvatno da predstavlja ono što se nalazi unutra, odnosno da potrošač lako može da zna, pretpostavi, šta je “unutra” (upakovano). Zatim, istaknuto je da pre nego što Vaš proizvod krenete da prodajete preko interneta, da je potrebno da se prvo nađe u maloprodajnim trgovinama i da kreirate brend, kao i da je trend internet kupovine veoma izražen kod mladih generacija, kod takozvane generacije “Z” (generacije rođene posle 1995. godine) i da su oni posebna “tržišna niša”. Istaknuto je da su svetski potrošački trendovi zdrava hrana, organska hrana iako je skuplja, kao i tradicionalni proizvodi sa geografskim poreklom. Da potencijal predstavlja i tržište hrane za bebe. Što se tiče marketinškog pristupa, masovni mediji i obraćanje velikoj grupi potrošača nisu trend, već se svakom kupcu mora prići pojedinačno. Trend je da potrošači žele da probaju nešto novo, te je istaknut problem kod prodaje putem interneta, a to je da se teško može prići potrošaču koji želi da kupi nov proizvod na tržištu. Takođe to je izražen problem kod sveže hrane (i pića), a da su konditorski proizvodi pogodni za internet kupovinu.
Na ostalim panel diskusijama (detaljnije OVDE) koje su usledile, govorilo se između ostalog, i o tome da je moguće da se sveža hrana prodaje kao visokokvalitetni proizvod ali da je za povećan izvoz neophodno ići u korak sa novim tehnologijama koje obezbeđuju velike prinose i omogućuju da se zadovolje zahtevi svetskog tržišta. U tom smislu, izuzetno je važno i udruživanje u asocijacije i kooperative, u cilju zajedničke promocije, a ono na šta se treba fokusirati je edukacija proizvođača i modernizacija procesa proizvodnje, prilagođavanjem konkretnom tržištu i navikama potrošača. Bilo je reči i o važnosti pozicioniranja na polici u maloprodajnoj trgovini, odnosno koji proizvod se nalazi pored njega i da li on predstavlja konkurenciju, bilo da je iz iste kategorije ili van iste kategorije proizvoda (npr. krem sir je konkurencija namazu od pečuraka). Navedeno je da se od strane potrošča traži proizvod koji predstavlja nešto specifično, zdravo, kvalitetno. Preporuka je da treba tražiti male tržišne niše, da potrošače treba segmentirati (podeliti u grupe), da proizvod prodaje autohtona hrana i da veliki značaj imaju “priče” o samom proizvodu. Potrebni su sertifikati proizvodnje koji garantuju da je ona primera radi organska ili proizvod poroizveden u skladu sa određenim standardom kvaliteta. Potrebno je obezbediti u kontinuitetu količine koje zahteva trgovinski lanac sa kojim želite saradnju. I kod prisutnih panelista istaknuta je dilemma koja postoji, Da li kreirati jedan “brend name” (ime proizvoda) za domaće i drugo za strano tržište na jeziku tog tržišta?, ili kreirati jedan “brend name” za oba tražišta, domaće i strano? (kao primeri za to navedeni su “Granny’s Secret” odnosno “Bakina tajna”, odnosno “Happy Honey”). Dodato je da prepoznatljivost “brend name-a” na engleskom jeziku za domaće tržište postoji sve više danas u Srbiji. Za visokokvaliteni proizvod mora se doći do dodatne vrednosti, a za to način može biti i ručno proizvedena hrana koju prati “priča”.
U pogledu pakovanja proizvoda, na panelu koji se bavio tim pitanjem, istaknuto je da je
pakovanje, odnosno ambalaža, najvažnija za proizvod koji je visoko kvalitetan i da je velika greška razmišljati na način da će se visokokvalitetan proizvod “sam prodati” i da nije važno kako je upakovan. Da je važna komunikacija sa potrošačima i momenat kada u maloprodajnoj trgovini potrošač pruži ruku, i da u tih par sekundi pakovanje-ambalaža treba da ga privuče. Istaknuto je i da je cena takođe jako važna i da se zato proizvođači često odlučuju za manje pakovanje koje automatski košta manje od na primer standardnog pakovanja od jednog kilograma ili jednog litra i opredeljuju se za pola kilograma, odnosno sedamsto pedeset mililitara, kao i da savremeni potrošači u trgovinskim marketima ne žele da nose velika pakovanja u putu do svoje kuće. Naveden je kao problem proizvodnja staklene ambalaže u Srbiji, i da je uvoz nužan i da se često dešava da u sezoni postoji problem sa obezbeđivanjem neophodnih količina ambalaže sa dobavljačima staklene ambalaže i da zbog toga proizvodi čekaju na dopremanje i to dalje zahteva dodatno skladištenje i neočekivani trošak. Istaknuto je da je dizajn etikete isto važan i da mora biti prilagođen ciljnoj (focus) grupi – potrošaču kojem je proizvod namenjen. Jedan od prisutnih panelista, dizajnerka je navela da trend crno i zlatno nije dominantan, ali nije pogrešno da to bude tako, a da trenutno dominira zlatna boja. Njena preporuka je transparentno (providno) pakovanje.
Nenad Portić,
Referent SPOS-a za opšte i razvojne poslove
Šalje se...