Као што је СПОС и обећао, у овој години објављујемо Стратегију борбе против климатских промена Савеза пчеларских организација Србије за све чланове СПОС-а. Овај важан и обиман документ припреман је јако дуго и значајно ће помоћи пчеларима у отклањању дела последица климатских промена. Највећи део Стратегије биће штампан и у часопису Српски пчелар, али на сајту је објављена Стратегија у целости и овде је можете прочитати.
СТРАТЕГИЈА БОРБЕ ПРОТИВ КЛИМАТСКИХ ПРОМЕНА
Аутор стратегије
Спец. др мед. Родољуб Живадиновић
Председник Савеза пчеларских организација Србије
Сарадници у изради стратегије
Срђан Станојевић
Комерцијални органски пчелар
Горан Томић
Комерцијални пчелар
Инж. Властимир Спасић
Главни и одговорни уредник часописа ”Српски пчелар”
Циљ стратегије
Стратегија борбе против климатских промена Савеза пчеларских организација Србије представља први покушај да српско пчеларство учинимо отпорнијим на климатске промене, које га тренутно драматично угрожавају. Скоро да нема сезоне у којој нема штете у пчеларству због некада неочекиваних екстрема у временским приликама. Као што ћете видети у Стратегији, екстрема је увек било кроз историју, чак и много већих него данас, али никада овако упорних и учесталих, те је пчеларство постало једна од најпогођенијих грана привреде временским екстремима. Са друге стране, у пчеларству је најкомпликованије учинити га отпорнијим у односу на скоро све друге гране пољопривреде, те наш посао у изради Стратегије није био нимало лак. Надамо се да ће се у наредном периоду отворити нове могућности и доћи неке нове генерације пчелара, стручњака и научника које ће новим идејама ову Стратегију даље унапређивати.
Терминологија
Лако је сиромашним језицима који имају само једну реч за појаву коју овде разматрамо и покушавамо да јој нађемо могућа решења. Ми жаргонски имамо најмање две: ”климатске” и ”временске” промене. Иако се ради о стручно потпуно различитим појмовима, ове две речи су се одомаћиле у српском говорном језику скоро па као синоними, иако то никако нису.
Оно што нам се дешава (подизање просечне температуре изнад уобичајених вредности; изненадне, нагле и екстремне временске појаве; олује тамо где их скоро никад није било у таквом екстремном облику; чешћи јутарњи мразеви у периоду када их уобичајено не очекујемо и хладне или тропске ноћи које некад трају знатним делом године и слично) заправо се стручно назива временском променом, а не климатском. Промене климе за сада формално гледано нема, већ су присутне неуобичајене појаве у неуобичајено време у екстремном облику у нашој постојећој климатској зони.
Ми смо одлучили да са разлогом признамо пораз пред свакодневним говором те да и овај документ назовемо Стратегијом борбе против климатских промена, плашећи се да употребом правилног термина не скренемо пажњу у погрешном смеру, те да ова Стратегија не добије важност и пажњу пчеларске јавности какву не само да заслужује, већ она данас представља нужно знање које би сваки пчелар требало да има не би ли у крхкој људској моћи колико толико успео да ублажи трагичне последице временских промена (у даљем тексту: ”климатске промене”). Свакако, све ове временске промене ће евентуалним појачањем своје учесталости можда једног дана довести и до коначне промене климатске зоне.
Увод
Значај израде ове Стратегије, СПОС је, међу свим националним пчеларским савезима, утврдио први на планети и кренуо у њену израду. У њеној изради нас је претекла Словенија која је касније почела са израдом али је успела раније да је заврши, једноставно зато што има више људских ресурса од СПОС-а на чему је њихов Савез предано радио деценијама, док ми и даље решавамо питања сопственог опстанка и сигурне будућности, која су они одавно углавном решили.
Пчеларство се, као и цела пољопривреда, налази под ведрим небом, како то лепо каже наш народ, и самим тим је подложно климатским променама од којих директно зависи. Тачно је да гро успеха у пчеларству зависи од младе матице, следственог снажног пчелињег друштва, правовременог сузбијања варое и ројевог нагона, и наравно правилног избора пчелиње паше и њене локације, али све то пада у воду ако током периода медобрања буде непогодно време (прехладно, претопло, кишовито, ветровито, прениска влажност ваздуха и слично). Наравно, пчеларство је у једном погледу мање угрожено од остатка пољопривреде јер се пчеле могу селити на погодније локације и веће надморске висине где медоносно биље касније цвета, док воћњаци, виногради и кукуруз не могу да се померају, те ако их климатски екстреми оштете, томе лека више нема, сезона пропада.
Порекло климатских промена
Чак 90% данашњих метеоролога сматра да је узрок неуобичајених и/или екстремних временских прилика заправо деловање човека на природу, од почетка индустријске револуције до данас, кроз све већу емисију угљен диоксида који је гас ”стаклене баште” односно окривљује се за климатске промене, а све више значаја придаје се и метану који је како кажу још ефектнији гас ”стаклене баште”, а због топљења пермафроста услед климатских промена, у огромним количинама буквално куља из њега у атмосферу. Иако су научници израчунали да се ниво угљен диоксида у атмосфери може спустити на прединдустријски ниво једноставним сађењем шума на територији једнакој САД-у (што је итекако могуће, простора има), шуме се и даље немилице секу зарад остварења профита милијардера, који нам уз пут продају причу о зеленим изворима енергије где такође дебело зарађују, а која се не може чувати без новог рударења и даљег загађења планете. Не би нас чудило да приватни развој свемирске индустрије потиче управо од идеје да се до потребних руда долази у свемиру (на Месецу или Марсу). Засађивање шуме величине САД–а дало би нам резултате већ за максимално двадесетак година, али то као што видите не занима никог, јер ту нема профита за инвеститоре, а народ је малодушан и незаинтересован, уљуљкан у идеју да ће то власти већ да реше, а знамо да неће. Зли језици би рекли да не бисмо ни дошли у ову ситуацију, да управо нисмо посекли и много веће површине под шумама од величине САД-а.
Пре двадесетак година медији су писали да се сваког дана секу амазонске шуме величине једног фудбалског игралишта, а да се сечење последњих година убрзава. Истовремено, скоро нико не сади ново дрвеће, а кажемо да живимо у напредном XXI веку. Све указује на то да се заправо враћамо уназад док бесрамно потписујемо (или чак неки највећи загађивачи и не потписују у својој бахатости) разне климатске протоколе и то наравно на папиру добијеном од дрвета.
Међутим, 10% метеоролога сматра да утицај угљен диоксида постоји, али да је миноран у односу на природне факторе. Томе свакако доприносе и историјски подаци, јер је много екстремнијих климатских промена већ било, и то у не тако далекој историји, које су буквално уништавале читаве цивилизације. Велика суша у широком простору Медитерана разорила је скоро све тадашње цивилизације које нису имале решен систем наводњавања који већински не зависи од суша (то је имао само Египат, јер вода у Нилу долази са далеких планина ван Египта). Наиме, око 1180-1170. године пре нове ере дошло је до једног таквог чак пар стотина година дугог сушног периода који је уништио бројне цивилизације што је резултовало налетима такозваних ”народа са мора” који су на својим галијама тражили подручја где се може одгајати храна како би преживели. Наравно, највише је нападан стари Египат и источне обале Средоземног мора, а у једној од одсудних битака је фараон Рамзес III победио ”народе са мора” што је забележено уклесавањем тренутка његове коначне победе из битке у камен, где се по различитом начину облачења ”народа са мора” може препознати више различитих народа. Глад је одувек људе присиљавала на миграције, јер тада није било камиона, возова и маркета који као данас у сваком тренутку могу набавити храну из сваког дела света.
У прилог мишљењу ових 10% метеоролога свакако иде и откриће нашег научника Милутина Миланковића, који је доказао цикличност климатских промена, односно периодичност ледених доба. То је широка тема и није јој овде место, али је чињеница да се сви слажу са његовим открићима и до данас ниједан доказ у прилог њима није оборен. Свему томе свакако доприноси променљиви нагиб Земљине осе у односу на орбиту око Сунца и ко зна шта све не, што нама лаицима и није довољно познато, као и стално померање Земљиних магнетних полова, сваке године за по рецимо пар десетина или више километара, али повремено долази и до њихове тоталне замене, када северни магнетни пол пређе на јужни и обрнуто. Зна се тачно и када је до таквог последњег обрта дошло. Најновији поларни преокрет, назван Лашамп екскурзија, догодио се пре око 41.000 до 42.000 година. За то време, северни магнетни пол се померио на јужну хемисферу, а затим назад на север. Наиме, научници су проучили древна стабла дрвећа каури пронађена у мочварама на северу Новог Зеланда, која су била жива током екскурзије у Лашампу. Анализирајући прстенове раста, истраживачи су измерили пораст нивоа радиокарбона у атмосфери, који се догодио када је тада Земљино магнетно поље ослабило. Раније студије су се фокусирале на оно што се догађало док су магнетни полови били обрнути, током чега је Земљино магнетно поље било 28% јаче него сада. Међутим, ово ново истраживање је открило да су се највеће промене заправо догодиле током самог прелазног периода званог Адамсов догађај, током кога је магнетно поље пало на само 0–6% своје тренутне јачине. То је значило да је космичко зрачење било драматично повећано, јер више није било адекватног магнетног поља да нас штити. Иако је то тако скоро било, наравно у историјском памћењу људи није забележено. Истраживачи су показали да је Адамсов догађај изазвао велике промене у животној средини. То је укључивало раст ледених покривача у Северној Америци и промене у обрасцима ветра и тропским олујним системима. Адамсов догађај је значи изазвао драматичне промене климе на целој планети. У Аустралији је, на пример, постало много суво. Овај догађај би могао објаснити изумирање некадашње мегафауне у Аустралији и нестанак неандерталаца у Европи (док су се људи вероватно склањали у пећине и друга заштитна станишта, облачили примитивну одећу и на друге начине ”надмудрили” појачано сунчево зрачење, изгледа да неандерталци то нису умели, те су изумрли). Догађај такође може објаснити нагли пораст пећинске уметности. Како се космичко зрачење повећавало, људи су вероватно тражили спас у пећинама и другим склоништима у којима су се дуже задржавали, што је довело до пораста пећинског сликарства. Студија упозорава да ако се сличан помак магнетног поља догоди данас, ефекти би били разорни. Космичко зрачење могло би да уништи електричне мреже и сателитске системе, истовремено изазивајући брзе климатске промене. Научници закључују да је оно што се догодило пре 42 000 година било застрашујуће и могло би да се понови. Слабљење магнетног поља тада је трајало само неколико стотина година, али су његови ефекти на климу, животну средину и живот трајали хиљадама година.
Само на основу овога видимо колико смо осетљиви и крхки као цивилизација у односу на силе природе. Човечанство се доста опустило и уљуљкало у животу који живи, а који је сигурно најбољи у историји, упркос свим недаћама које нас тиште и погађају, па не размишља скоро уопште како да се избори са евентуалним поновљеним природним факторима на које не можемо да утичемо. Новац се троши на ратове, а не на припреме за један догађај сличан овом који би могао да се догоди било кад. Будимо реални и признајмо да нас и догађаји на које можемо да утичемо скоро па уопште не занимају, а некмоли они на које немамо утицај, али бисмо требали да имамо спремна решења као одговор, јер не знамо кад се могу поновити. Ништа нисмо научили ни из невероватно блиског средњег века, који је познат као мрачан што се цивилизацијског развоја тиче, а био је такав управо због климатских промена. Екстремно сув средњи век потицао је људе само на производњу и јурњаву за храном, које није било довољно, а у таквим условима нема се ни времена ни новца да се људи баве науком или уметношћу. За тако нешто потребно је изобиље, какво је некада постојало у долинама река Тигар, Еуфрат и Нил, па су се тамо и формирале основе модерне науке, а током историје и у главним трговачким центрима, где је свега било у изобиљу, па су паметни људи могли да се баве и науком уместо само да негују усеве. Данас је река Еуфрат малтене пред пресушивањем.
У не тако далекој Словенији, на Бледу, порез је плаћан вином у средњем веку, а сада никоме не пада на памет да тамо засађује винову лозу, што најбоље указује каква је клима тамо владала пре само пар стотина година. У Нишу и Алексинцу је у средњем веку гајен пиринач, што данас делује прилично невероватно, али је наравно истинито. Једна од највећих суша забележена је 1863. године, мада је мало модерног знања о њој, али нашим прецима нимало није било лако. Међутим, 1921. године (то је било пре САМО 104 године) екстремна суша захватила је широко подручје Европе и Азије, и довела до стравичне глади у неким подручјима. У нашим крајевима (подаци из БиХ), прва киша пала је тек у октобру! Само на основу тога можете замислити каква је глад владала тада. Тешко је била погођена и Русија, не само ми. У Русији је било региона где више ни птице нису певале, и нигде нисте могли да видите ниједну животињу, буквално све је било поједено што је могло да се ухвати и поједе. У неким руским селима појели су чак и сламу са кровова, бар они који нису кренули у селидбу која је углавном била неуспешна, јер је суша погодила широко подручје. Социолог Питирим Сорокин, који је у зиму 1921. године обишао села у Саратовској и Самарској губернији, записао је: „Куће су остале напуштене, без кровова, са пробијеним прозорима и без врата. Сламнати кровови одавно су скинути и поједени. У селу, наравно, није било животиња: ни крава, ни коња, ни оваца, коза, паса, мачака, чак ни врана. Све је поједено. Мртва тишина владала је на улицама покривеним снегом”. Људи су распродавали или остављали сву своју имовину и бежали куд их ноге носе, без икаквог плана. У неким регионима брзо се проширио канибализам, о чему су до данас сачуване и фотографије. На улицама су тровани и убијани пролазници, у породицама су јели сопствену малу децу. Какви ужаси пре само 104 године, а доминантна већина нас за то никад није ни чула. Кратак је људски живот за развој озбиљног колективног памћења, ваљда зато стално ратујемо понављајући исте грешке и правимо разноразне глупости.
Нове комунистичке власти у Русији тада су заплењивале храну код оних који су је имали и делили онима који су гладовали, по чему су у историји остали упамћени као злотвори, а заправо је то само био покушај да се народ спаси, да преживи. Тада није било медија као данас, па да народ види каква је ситуација у другим деловима државе.
На крају, да објаснимо да се у периоду климатских промена заправо запажа појава споре промене времена, односно када наступи суша она траје предуго, а када наступи кишни период, такође траје предуго. Разлог за то је прекомерно загревање Северног пола, па се смањује температурна разлика између виших слојева атмосфере изнад Северног пола и наших географских ширина, што доводи до тога да одређена врста времена у просеку траје дужи период него што је то било раније. Према томе, у будућности можемо очекивати већу вероватноћу за појаву суша, али и већу вероватноћу за појаву поплава.
Шта све ексцесно утиче на климу
Током историје, забележено је више ексцесних утицаја на климу као и на живот на планети, пре свега од стране вулканских ерупција. Наиме, 1815. године избила је ерупција вулкана на планини Тамбора у Индонезији, која је утицала на цео свет, тако што је наредна 1816. година остала упамћена као ”година без лета”, због огромне количине вулканске прашине која се подигла високо до стратосфере, прекрила скоро целу планету и спречила долазак великог дела сунчевих зрака до Земље. Неки научници верују да је ерупција планине Тамбора била 5 до 10 пута снажнија од ерупције Кракатауа 1883. године (разнела цело индонежанско острво, 70% масе острва је нестало) а која је била 13.000 пута јача од атомске бомбе бачене на Хирошиму, што значи да је ерупција Тамборе била од 65.000 до 130.000 пута јача од бомбе у Хирошими. Изазвана је последична киша углавном на северној хемисфери или суша (како где), пропадање усева и бескрајна зима. Осим утицаја на климу, појавиле су се и бројне болести (колера), дестабилизована је и власт у многим земљама, а преко 10 милиона људи је умрло. То је био највећи вулкански догађај у модерној историји, добио је индекс вулканске експлозивности од седам на скали од осам. Глобална температура је пала за око 3 степена у 1816. години. Највећа последица те промене је била промена образаца ветрова. Поред тога, вулкан Тамбора је емитовао велику количину сулфата. Промена образаца ветрова и сулфати су утицали на ремећење монсуна у Јужној Азији чак три узастопне године, годишњи индијски монсуни су се успорили, што је довело до вртоглавог низа ефеката од којих је најтежи била епидемија колере у Бенгалу, болест се брзо раширила на целу Азију, а до краја века, читав свет је осетио последице колере, чак је у таквим приликама настао потпуно нови облик колере. Након Наполеонових ратова, залихе хране у Европи су биле мале, углавном је киша уништавала усеве, па је храна морала да се увози из Америке. Остао је забележен кобан утицај вулкана Тамбора на Ирску, где је дошло до непрекидне осмонедељне кише, која је уништила род кромпира од кога је тамо тада зависио живот, али и других усева, затим се након настале глади проширио тифус на изгладнеле и ослабљене људе у периоду од 1816. до 1819. године и само због тога је страдало око 100.000 људи.
Горе поменута експлозија Кракатуа 1883. године такође је изазвала велике глобалне последице. Изазвано је више цунамија са таласима до 46 метара, који су збрисали 163 села (девастирано је око 1000) и одмах побили 36.417 људи (тачна цифра је последица труда Холанђана да дођу до ње, јер је та територија била под њиховом управом). Од најјачег цунамија су се заљуљали и бродови на обалама Јужне Африке. Годину дана касније море је избацивало лешеве на обалу Африке. Још пре главне експлозије догађале су се мање ерупције и експлозије, од којих су морнари на бродовима удаљеним 20 километара пријављивали падање пепела и комада врелог плавца пречника до 10 цм. Звук експлозије главне од три купе вулкана се чуо до Перта у Аустралији који је удаљен 3110 км, као и на острву Родригеш код Маурицијуса удаљеном 4800 км (где су мислили да пуцају топови са оближњег брода, па ви онда замислите јачину те експлозије), а морнарима на бродовима удаљеним око 64 км од вулкана пуцале су бубне опне. На удаљености од 160 км измерена је јачина звука од 310 децибела. Барографи су широм света бележили талас притиска, а неки од њих су забележили чак 7 таласа у наредна четири дана, што значи да је талас притиска од експлозије путовао четири пута од вулкана ка својој антиподалној тачки на планети, а три пута натраг ка вулкану, те је значи талас обишао планету три и по пута! Ослобођена енергија је била четири пута већа од енергије коју је ослободила највећа атомска бомба икад детонирана, а то је совјетска Цар бомба.
Вулкан је избацио 20 милиона тона сумпор диоксида који је изазвао пораст концентрације сумпорне киселине у цирусима (врста облака који настају смрзавањем водене паре и њеним преласком у ледене кристале), те су они одбијали више Сунчеве светлости. Наредне године се просечна температура на северној хемисфери смањила за 1,2 степена, а клима се није унормалила све до 1888. године, када је сумпор напокон, практично у целости, пао на земљу у виду киселих киша. Због свега тога долазило је до спектакуларних црвених залазака Сунца које су сликари сликали не знајући им порекло, као и до плавог и зеленог Месеца. Забележено је да су на Јужну Калифорнију наредне године пале рекордне падавине, а до уобичајеног Ел Ниња није дошло. Несрећу је пратио и пирокластични талас (врео и брз облак гасова, прашине, пепела и камења топао око 1000 степени, који се обрушава са вулкана на околину) који је продро преко залива до копна и до 40 км удаљености од вулкана пржећи на њему све пред собом, сличан пирокластични талас спржио је и становнике Помпеје и Херкуланума 24. августа 79. године нове ере.
Посебан траг у историји оставила је и 536. година (вероватно је оно што је уследило довело до теорије завере да је период између 614. и 911. године измишљен и да се никад није догодио, јер је заиста дошло до својеврсног застоја развоја цивилизације). Византијски историчар Прокопије који је служио као војни саветник Велизарија, једног од најугледнијих генерала Источног римског царства, писао је 536. године да је Сунце давало своју светлост без сјаја, личећи на Месечеву светлост, током целе године. И од времена када се то догодило кренули су ратови, ширење куге и којекаквих других болести.
И Михаил Сиријац, писар Источног римског царства писао је нешто слично, да је Сунце било помрачено 18 месеци, да је само три сата ујутру давало светлост, али светлост која није личила ни на дан ни на ноћ.
Други извори са целог Медитерана помињу облак или вео прашине који је затамнио Земљу годину дана.
Са данашње тачке гледишта, све је наравно указивало на масивну вулканску ерупцију која је вероватно таложила пепео широм света. Са мраком је дошла и широко распрострањена глад. Ефекат мрака на пољопривреду 536. године (и наредних година) показао се погубним. Без Сунца усеви нису расли, просечна температура на Земљи је пала између 1,6 и 2,5 степени Целзијуса, а цивилизације широм света су се бориле да произведу довољно хране да преживе.
Недостатак усева забележен је од Ирске преко континенталне Европе, до Азије и Кине, непосредно након вулканске ерупције 536. године. Али, тај догађај је изазвао ниже температуре које су трајале деценијама.
Куга је захватила Источно римско царство. У Константинопољу (данашњи Истанбул, некадашњи Стамбол или Цариград) је првог дана умрло 5.000 људи, следећег дана 10.000, трећег 15.000, четвртог 18.000 – то су бројеви које су ревизори пријавили а које је цар поставио на капије града. Бројали су до 300.000 људи, а онда престали са бројањем.
Куга се проширила на Египат где је један град био потпуно збрисан. Оно што је историја назвала Јустинијановом кугом однело је милионе људи у Источном римском царству од 536. до средине осмог века.
Око 536. и у Кини су почеле да се дешавају необичне ствари. Нан Ши, хроника из 6. века, извештава о жутој супстанци налик пепелу која пада са неба. Тачан састав материјала остаје нејасан, али извештаји га описују као прљавштину или прашину која би се могла „сакупити у шакама“. Супстанца се појавила три пута током касних 530-их.
Следеће године, кинеске хронике су указивале на снег током летњих месеци. Хронике јужних династија известиле су о мразу средином лета са снегом у августу, који је уништио усеве у Ћингџоу и другим провинцијама. Резултат је била велика глад која је трајала око две године и резултирала губитком отприлике чак 70–80% становништва!
Додатни извештаји о мразу и снегу у Месопотамији такође су се појавили током лета 536. године, а зима је била „оштра, толико да су од велике количине снега птице страдале“.
Током 6. века, села у источним и централним деловима Шведске доживела су такав пад да су и села и многи градови били напуштени. Разлог за ово остаје нејасан, али без довољно Сунца у 536. години, уз следствени недостатак хране свакако су утицали на поступке Скандинаваца.
Наредне вулканске ерупције само су погоршале ситуацију, то су три ерупције на Исланду 540. и 547. године које су допринеле општем мраку тог времена и довеле до тзв. касноантичког малог леденог доба. Ово мало ледено доба хладило је планету најмање деценију, ако не и дуже. Резултат је био пропадање усева и глад, што је довело до ослабљене популације подложне болестима.
На основу тропског вулканског пепела откривеног у северним и јужним леденим слојевима, неки научници су показали прстом на вулкан у Салвадору 535. или 536. године када је почело мало ледено доба. У близини Сан Салвадора налази се вулкан Илопанго – сада кратерско језеро – који је такође еруптирао у то време. Ерупција се поклопила са периодом „Хиатус“ царства Маја, током којег су становништво и грађевинска активност опали. Други су веровали да је ерупција вулкана у Северној Америци током 530-их довела до огромног облака који је изазвао проблеме на небу изнад северне и западне Европе.
Чак и ако ерупција Илопанга или било ког другог вулкана није била довољно масивна да би западну хемисферу прекрила пепелом, ти догађаји су допринели укупном ”мраку” средине 6. века.
Када се десила вулканска ерупција 536. године, било је то баш у тренутку када је некадашње Римско царство постало најугроженије и на истоку и на западу.
До 6. века, Римско царство се померило на исток у Константинопољ. Под вођством цара Јустинијана, Источно римско царство је покушало да поврати славу и величину старог Римског царства.
Избијањем куге 541. године, Источно римско царство је изгубило између 35% и 55% свог становништва. Ово не само да је економски ослабило царство, већ је резултирало и друштвеним превратима, војним неуспесима и административним падом. Источно римско царство се никада није у потпуности опоравило од пропадања усева, болести и свеукупних сукоба изазваних догађајима после 536. године.
На западу се царство одавно распало на појединачне државе које су контролисали различити германски краљеви. Углови, Саксонци, Франци, Остроготи, Визиготи, Вандали и други наставили су да се боре за људе и земљу, ослањајући се на недостатак централизованог вођства и економске стабилности.
Перуанска цивилизација Моче је некада доминирала западном обалом Јужне Америке, доприносећи културном и економском наслеђу региона. Моче су били страствени рибари и савладали су наводњавање за узгој разних усева, укључујући пасуљ и кукуруз. Међутим, циклус Ел Ниња средином 6. века је проузроковао такво затопљење воде да популације риба нису могле да преживе. Огромне поплаве и јаке кише уништиле су мреже за наводњавање, што је онемогућило узгој довољно хране за прехрану становништва. Глад и климатски хаос у комбинацији са неефикасним вођством довео је до тога да Моче никада више нису постигле своју ранију снагу.
Ужасни услови које су описали савременици у 536. години привукли су нову пажњу 2018. године. Харвардски историчар Мајкл Мекормик био је члан интердисциплинарне групе 12 научника који су удружили своја истраживања како би утврдили да ли је 536. заиста била најгора година икада, желели су одговоре о употреби метала, ковању новца и променама у монетарним системима из 7. века. Њихова истрага је укључила анализу глечера у швајцарским Алпима како би се открило шта је довело до продуженог периода мрака који је трајао 18 месеци средином 6. века.
Кроз технолошка истраживања без преседана, тим професора је пронашао вулканске фрагменте из исландског вулкана у узорцима леда из швајцарских глечера. ”Случајно”, узорци датирају баш из 536. године. Ово је дефинитивно потврдило вулкански догађај који је избацио пепео кроз атмосферу северне Европе и проширио се широм света, изазвавши глобалну кризу.
Нови докази о узорцима леда представљени у студији из 2018. године и другим надовезују се на доказе које су открили дендрохронолози током 1990-их. Дендрохронологија користи годове дрвета да одреди његову старост. Према професору из студије из 2018. године, научници су прво погледали прстенове са исландског дрвећа и видели да се нешто значајно догодило средином 6. века. Раст дрвећа је успорен, што указује на ниже температуре него иначе. Нови докази из узорака леда додали су специфичност тим налазима и помогли да се уђе у траг катастрофалном догађају који је покренуо огромну промену 536. године.
Додатна истраживања показују да се раст дрвећа успорио широм света. И у Северној Америци и у Европи, подаци о прстеновима дрвећа показују да је свет постао знатно хладнији у периоду од најмање 15 година након ерупције 536. године. Између 536. и 545. године, светске температуре су достигле најнижи ниво у последњих 2000 година.
Неки од научника су открили када су ствари почеле да се побољшавају за човечанство. Према узорцима леда, олово се појавило у атмосфери око 640. То је указивало да су људи почели да производе сребро као материјал за новчану размену. За стручњаке, увођење сребра значило је да људи желе више новца, што указује на побољшање економских изгледа. Ствари су на неким местима кренуле набоље век касније, иако неки региони нису доживели увођење сребра у њихове економије све до 660-их. Значи, требало је више од века да нестану последице вулканске ерупције.
Све ово заједно најбоље говори колико су наша цивилизација и наша планета осетљиви и да заправо живимо у једном од најбољих периода у ближој историји Земље, због чега се цивилизација оволико и развила, а заправо нас и најмања али опасна природна појава буквално може уништити преко ноћи, а да још увек нисмо способни да је предвидимо, а камоли отклонимо њене последице. Наш Иван Брндушић који пчелари и на Новом Зеланду и у Србији и мери параметре у кошницама на обе локације путем сензора, приликом ерупције неког мањег вулкана пре пар година, забележио је истовремени пораст ваздушног притиска и у Србији и на Новом Зеланду. Просто невероватно како један мали вулкан може утицати на ваздушни притисак у целом свету. Током 1859. године дошло је до велике експлозије на Сунцу, а геомагнетна олуја која је стигла до Земље узроковала је да тадашњи телеграф може да ради и ако није прикачен на батерије. Испитивања узорака леда установила су да се тако јаке електромагнетне олује јављају на сваких 500 година, мада се јаке, али ипак доста слабије геомагнетне олује догађају далеко чешће (1921,1960, 1972, 1989), а оне најслабије скоро па непрестано. Замислите да се тако нешто догоди у данашње време препуно електронских уређаја и високе технологије. Кажу да би цела планета остала без струје најмање три месеца, а питање је да ли би се цивилизација икада повратила, знајући нас какви смо и како бисмо се ирационално понашали та три месеца, било би много глади и заразних болести у најмању руку са свим својим катастрофалним последицама пре свега у великим градовима, мада је глобализација ”цивилизацију” данас довела и у свако село и учинило наша домаћинства несамоодрживим иако смо били у потпуности самоодрживи пре мање од једног века. Али, тога више нема. Председнику СПОС–а је његова баба Босиљка, рођена не тако далеке 1929. године, говорила да док је она била дете, њихово домаћинство је буквално све што им је било потребно производило само за себе, од хране до одеће и обуће, једино су по со морали да иду у град. А то је било пре само око 80–85 година. Замислите колапс који би се догодио да данас наступи нека природна катаклизма слична наведеним.
Очигледно јако, јако мало знамо. Поред тога, живот нам је кратак да бисмо неке појаве запазили на прави начин, плус су ратови током историје уништили многе записе, и сада се само ишчуђавамо свету око нас, који је са друге стране тако логичан и повезан.
Утицај климатских промена на пчеларство
Највећи утицај климатских промена на пчеларство огледа се кроз касне мразеве, неуобичајено хладно или топло време током пролећног развоја и периода искоришћења пчелињих паша, учесталих невремена са градом и обилним кишама, али и претоплим зимама. Посебно не смемо занемарити утицај климатских промена који мења биологију болести и паразита пчела, али и исхрану пчела.
Касни мразеви
Борба против касних мразева у пчеларству практично не постоји, јер човек још увек не располаже технологијом за њихово ефикасно спречавање. Касни мразеви се највише одражавају на воћну и багремову пашу, утицај може бити и толики да пре свега део воћне или багремова паша и тотално изостану. Наравно да не можемо спречити измрзавање цветова багрема (воћари код воћа у савременим засадима имају таквих могућности до извесне мере), али итекако можемо и морамо развити добар систем осматрања и истраживања пашних терена, како бисмо пронашли локације где до измрзавања није дошло, а ретке су године да таквих локација нема. Када их пронађемо, обављамо селидбу у адекватном тренутку и надамо се времену погодном за медење након селидбе.
Наравно да проналажење таквих локација није лак посао. Најпре се багремове шуме у ширем подручју интересантном за селидбу, морају пратити од пре почетка вегетације и то на више различитих надморских висина.
Многим пчеларима није јасно зашто праћење багремових шума мора да започне пре почетка видљиве вегетације. Разлог је тај што су пупољци багрема изузетно осетљиви, и измрзавање багрема може настати јако рано, чим пупољци крену, када већини пчелара ни на крај памети не пада да оду у багремове шуме. Могу измрзнути и јако мали пупољци, а уопште није тако једноставно утврдити да су измрзли. Треба пар дана након ниске температуре жилетом пресећи пупољак и погледати да ли у њему има дела пупољка углавном браон или црне боје, зависно од тога колико дана након мраза се погледа. Ако дође до тако раног измрзавања, кренуће да се развијају алтернативни пупољци, и чак и да каснијих мразева не буде било, није добро селити пчеле на ту локацију, јер медоносност цветова насталих из алтернативних пупољака углавном није адекватна, крајње су ретке године када такви цветови могу дати жељени принос. Аутор ових редова пчелари од 1992. године и до сада је видео само једну такву годину.
У случајевима каснијих измрзавања, ситуација је већ другачија и логичнија. Тада је много лакше извести закључке. Најпре треба пратити временску прогнозу на свим вама потенцијално занимљивим локацијама. Нема ниједне прогнозе која је довољно тачна, све имају своје мане, али треба бирати оне са више појединачних дана прогнозе унапред без обзира на то што се оне стално мењају (што је и логично), али сталним праћењем ви можете проценити у ком смеру се креће тенденција промене временских прилика у тих 10 дана (Yr прогноза) или 14 дана (meteoblue прогноза, где се целих 14 дана симболично доплаћује). Када стекнете увид у то где је када био мраз, било би добро да то и забележите, а локацију посетите када будете стигли да бисте и уживо видели право стање. Треба посетити и удолине и више врхове конкретног терена и видети да ли има разлика и какве су. Чак и ако не правите тако детаљне обиласке, код каснијих измрзавања је много лакше доћи до одговарајућих (макар делимичних) закључака чак и код обилазака ближих самом почетку багремове паше, али да би ти закључци били ваљани, морате у истом дану обићи више надморских висина, у распону и до 500 метара разлике у надморској висини па и више. Разлог за то је што багрем, логично, на вишим висинама цвета касније, а на нижим раније, то јест вегетација у целости касни или рани, зависно од надморске висине и експозиције (јужне или северне падине брда). Једноставно само треба упоредити фазу вегетације и све ће вам бити јасно. Ако вегетација багрема сукцесивно касни како се пењете ка вишим надморским висинама, онда је врло вероватно да није било измрзавања багрема у каснијим фазама вегетације ни на једној од локација које сте обишли. То не искључује могућност да није било раног измрзавања на свим тим локацијама, али ту информацију сте могли да добијете само ако сте обилазили багремове шуме током ране вегетације, када су гране још увек наизглед ”голе”, али пупољци итекако крећу. Међутим, ако рецимо приметите да је багрем на некој вишој надморској висини више развијен него на нижој, то наравно није нити може бити нормално, и значи да је дошло до раног или касног измрзавања на нижој надморској висини, па је потребно много више времена да се вегетација развије из алтернативних (бочних) пупољака, и онда касни, па може да се изједначи или да буде и каснија од вегетације на вишим надморским висинама. Наравно да је најбоље примењивати све описане методе, јер само то је сигуран пут до правих информација. То наравно није јефтино и за просечан српски пчелињак треба издвојити и до 120.000 динара само за гориво за обиласке, што је око 1000 евра а што је око 1,0–1,5 кг меда по кошници по малопродајној цени. Зато је пожељно да такве обиласке приређујете заједно са свесним колегама пчеларима (од 1 до 4 њих).
Да се позабавимо и конкретним примером. Током пролећа 2025. године имали смо најмање два велика измрзавања багремових цветова. Подаци које ћемо изнети односе се углавном на централни део централне Србије, али свуда је слично, са мање или више пре свега терминских али и других разлика, мада има и крајева где је измрзавање било много мање него у другим крајевима, али то је прилична реткост.
Колика забуна влада најбоље говоре информације које су стизале чак и од искуснијих пчелара, једноставно само зато што нису добро пратили ситуацију са развојем и измрзавањем багрема током краја зиме и почетком пролећа.
Прво измрзавање је направило највећу штету. Tамо где је тог мраза било, багремови цветови су тотално уништени заједно са зачецима листа. Због тога су пчелари који не прате ситуацију дуго говорили да ”још није кренуо” иако је 2025. године заправо кренуо јако рано због топлог краја зиме. Након извесног времена дошао је још један мраз који је био приземнији али зависно од локације до локације, на многим местима уништио је багрем до 4 м висине у крајевима где га је први мраз заобишао због неких микролокацијских услова. Неискуснији пчелари требају да знају да када се климатски услови поклопе, багрем одлично меди иако су само врхови преживели мраз, те на такве локације треба добро обратити пажњу, користити двоглед ради бољег увида. Таква багремова паша може бити потпуно нормална по приносима ако се сви услови поклопе. Посебно то важи за шумске комплексе багрема где и тако вршни цветови најбоље меде јер су најбоље осунчани, док су они у дубинама мрачне шуме практично скоро па бескорисни. Зато се и каже да тзв. багремови ”међаши” (усамљена стабла, најчешће на међама између парцела) најбоље меде и то толико да само једно стабло може дати и по 5 или више килограма меда. Код њега су сви цветови са свих страна стабла одлично осунчани и зато таква стабла толико добро меде.
Како ствари стоје, багрем је углавном био потпуно уништен, сем ретких оаза, до 330–350 м. н. в. Онда је следилазона до неких 450–480 м. н. в. у којој је багрем већински био неоштећен, па је опет следила зона јаког измрзавања, али сада са много више оаза које је мраз заобишао, те се са добрим избором локације и ту моглаочекивати извесна допуна медишта багремовим медом.
Цело време говоримо о заблудама појединаца, те су нам тако стизале вести о ”изузетно много цветова” багрема у околини Неготина на локацији где су цвасти једног тренутка биле дужине око 2,5 цм, а ти пчелари нисусхватали да се багрем и на већој висини од Неготина (рецимо на 200 м. н. в.) већ почео да отвара неколико дана раније на ретким локацијама где није измрзао, а тај багрем од 2,5 цм у Неготину је очигледно био давно измрзао и радило се наравно о другом цвету. Да ли он меди? Искуства су, као што већ рекосмо, углавном лоша. Некада меди јако слабо и то је најчешћи сценарио, некад меди изузетно али углавном само један дан, ретко два или три, а да добро меди – у последњих тридесетак година десило се само једном, те је уздање у такав сценарио крајње непоуздано.
Да ствари не би биле једноставне, постоје и године са инверзијом климатских прилика у вишим и нижим крајевима. Таква је рецимо делимично била 2025. година током пролећа на многим локацијама у Србији (пре свега источној Србији), па је багрем без измрзавања у долинама, цветао нешто раније на вишим надморским висинама него на нижим. За такву појаву може бити више разлога. Најчешће се ради о спором продору топле ваздушне масе, када се хладна ваздушна маса задржава на свом месту и као клин подвлачи испод топле. Такође се догађа да у рано пролеће (али и касну јесен), кад се Сунце налази ниско на хоризонту, загрева планинске падине под повољнијим углом него равницу, што у склопу са другим повољним климатским факторима доводи до инверзије. То се догађа јер се земљиште најбоље загрева када сунчеви зраци падају на њега под углом од 90 степени, а не под оштрим углом.
Даљи текст Стратегије могу прочитати само чланови СПОС-а, тако што ће се на сајт улоговати својом шифром и контролним кодом са ИД чланске карте СПОС-а. Давање својих шифара трећим лицима или преношење заштићених делова сајта СПОС-а истим, је кривично дело, а процесуира се и по Статуту СПОС-а.
У даљем тексту Стратегије можете прочитати:
Неуобичајено хладно или топло време током пролећног развоја и периода искоришћења пчелињих паша
Учестале временске непогоде са градом и обилним кишама
Претопле зиме
Измена биологије болести и паразита пчела
Измена исхране пчела
Савлађивање климатских промена у пчеларству ради бољег искоришћења пчелињих паша
Адекватно гајење пчела
Кључна улога СМС вага у искоришћењу паше
Праћење временске прогнозе
Побољшање пчелиње паше
Закључак
Šalje se...