Iako dosta proučeno, ponašanje pčela u košnici i van nje, prilikom sakupljanja nektara, ipak nije dovoljno poznato pčelarima, jer smatraju da to nije previše važno za praksu. Zapravo, istina je sasvim suprotna. Dobro poznavanje ponašanja pčela tokom paše, direktno nam pomaže da odaberemo ispravnu tehniku pčelarenja, koja će nam dati najbolje rezultate. Ili bar da ne pravimo štetu pčelama našim pogrešnim potezima.
Svi smo čitali o datumu početka optimalnog roka za razvoj društava za glavnu bagremovu pašu (datum koji pada na 51 dan pre početka cvetanja bagrema). Taj period svakako moramo imati na umu, ali shodno najnovijim istraživanjima treba znati da više pažnje treba posvetiti drugoj polovini tog perioda, nego samom njegovom početku, kada se najčešće ne primenjuju nikakve posebne mere. Naravno, otvoreno je i pitanje da li uopšte treba stimulisati društva u proleće na bilo koji način. Još su 1967. Taranov i Jazikov utvrdili da na obilnoj paši heljde, najviše meda donesu društva čije matice najintenzivnije zaležu na dvadeset do trideset dana pred početak same paše, iako su matice drugih društava nosile mnogo više jaja od njih tokom kasne zime i ranog proleća, kada je razvoj društava tek počinjao. To ukazuje na veliko učešće mlađih i sredovečnih pčela u medobranju. Ovo istraživanje je očigledno zaboravljeno, verovatno i zbog toga što su nedostajali još neki podaci koji bi rasvetlili ceo problem. Posle činjenica iz biologije pčela koje slede u narednom tekstu shvatićemo u kakvoj smo zabludi bili, i biće nam lakše da rukovodimo efikasnim razvojem društava.
Treba znati neke osnovne činjenice o izletnicama. U trenutku kada treba da krenu u prirodu na sakupljanje neophodnih resursa, pčele se oslobađaju suvišne mase, tako što se neki unutrašnji organi smanjuju i degenerišu, pa i delimično atrofiraju ili resorbuju. Voštane žlezde koje su kod mladih pčela veličine 100–120 mikrometara, smanje se na 12–15 mikrometara. Ždrelne žlezde se smanje sa 130 mikrometara na 62 mikrometra. Zapremina srednjeg creva se smanji sa 23 kubna milimetra na samo 8–9. Tako se oslobodi prostor za uvećanje zapremine medne voljke, kako bi u nju stalo što više nektara, čak do 65 mg (A. N. Efremov tvrdi i do 70 mg kod pčela odgajenih u optimalnim uslovima na prirodnoj hrani). Kod maksimalnog punjenja medne voljke, pčela znači nosi nektar koji predstavlja više od 2/3 njene mase. Kod mladih pčela je visok sadržaj belančevina u telu, dok se kod izletnica smanjuje u svim tkivima, osim u grudima gde raste, jer se tu nalaze mišići za letenje. Sadržina ugljenih hidrata i glikogena dostiže maksimum baš kod izletnica, jer su ove materije izvor energije za letenje. Izletnice imaju bolje razvijen nervni sistem nego kućne pčele (Janko Božič, 1998). Masa izletnica se u proseku smanji za 25%, tako da izletnica ima prosečnu masu od 80–85 mg. U svakom slučaju, masa pčela zavisi pre svega od toga kako su pčele odgajene, na kvalitetnoj prirodnoj hrani ili na surogatima koje pčelama nameće čovek. Od prosečne mase pčela u zajednici tokom glavne paše umnogome zavisi prinos. Još je Taranov pokazao da zajednica sa prosečnom masom pčela od 62–85 mg donese 17,3 kg meda, od 86–90 mg donese 20,4 kg meda, od 91–95 mg donese 21,8 kg meda, a od 96–100 mg donese 24,4 kg meda. Prosečna masa pčela u jednom društvu direktno zavisi od broja kućnih pčela, jer su izletnice i tako lakše od proseka. To je još jedan dokaz da društvo donese više meda ako ima manje izletnica. To sada verovatno čudno zvuči, ali ćete u tekstu koji sledi videti o čemu se radi. Vidimo da je prinos kod zajednica sa najvećom prosečnom masom pčela veći za 41% u odnosu na zajednicu sa najmanjom prosečnom masom pčela. Posle ovih podataka, mislim da svaki pčelar treba tri puta da stavi prst na čelo pre nego što pčelama doda bilo koju vrstu veštačke hrane.
Pčele sakupljaju nektar na cvetovima raznih vrsta biljaka. Nektar u sebi može da sadrži od 5% do 80% šećera, najčešće od 35% do 45%. Saharoza (tzv. trščani, beli konzumni šećer) je predominantna ili jedina vrsta šećera u nektaru mnogih biljaka. Kod nekih biljaka je udeo saharoze u nektaru pođednak sa udelom monosaharida (glukoza i fruktoza), a kod nekih suvereno dominiraju glukoza i fruktoza. U nektaru ima tragova i drugih vrsta šećera (maltoza, melibioza, rafinoza, melicitoza). Recimo, u nektaru lipe preovlađuje saharoza, od 50,92–66,56% (E. V. Kučerov, S. M. Siraeva, 1983). U nektaru se nalaze i azotne materije, organske kiseline, masti, minerali, vitamini i aromatske materije, ali sve ove komponente zajedno ne prelaze 2% od ukupne količine izlučenog nektara (Lesley J. Goodman, 1998).
Pčela sabiračica nektara, pri dolasku u košnicu, po Taranovu nektar predaje mladim pčelama, koje vrše dalju njegovu preradu i skladište ga u saće, jer imaju veću sposobnost da pretvore složene šećere u proste. Kasnije ćemo videti da li je baš tako. Pčela luči enzim (protein) invertazu, koji složeni šećer iz nektara (saharozu) pretvara u proste šećere (glukozu i fruktozu) i tako počinje da pravi med. Taj proces se zove invertovanje šećera. U radovima M. V. Žerebkina i I. N. Jakovljeve (1970) navodi se da radilice imaju najveću sposobnost invertovanja u toku leta, a da je ona najveća u toku glavne paše. Takođe, po podacima Simpsona (1957) i Žerebkina (1965), invertaza koju luče ždrelne žlezde je najaktivnija kod pčela starosti oko 20 dana (dok Taranov tvrdi da je u pitanju period od 12. do 15. dana kod jakih društava, a od 25. do 27. dana kod slabijih zajednica, što je očigledan dokaz da je ovaj period varijabilan). Sve u svemu, to bi otprilike više bile pčele koje su zašle u drugu polovinu života, i manje im odgovara naziv mlade pčele, jer je leti maksimalna dužina života pčela do 36 dana, a po novim istraživanjima oko 3–4 nedelje u periodu najvećih aktivnosti. I Thomas D. Seeley (1998) navodi da pčele primateljice nektara pripadaju sredovečnim pčelama, što se slaže sa pomenutim istraživanjima. Diplomirani biolog dr Janko Božič (1998) kaže da pčele vrše funkciju preuzimanja nektara od izletnica od 8. do 17. dana života, što se strogo poklapa sa periodom gradnje saća.
Lebedev nam je govorio da na slaboj paši izletnice same odlažu doneseni nektar u saće. Ali, pri obilnoj paši se u društvu pojavljuje posebna grupa mlađih i sredovečnih pčela primateljica nektara. One imaju maksimalno razvijene ždrelne žlezde, koje luče sekret sa dovoljnim količinama invertaze. Pri preradi nektara one mu dodaju taj sekret. Invertirajuća sposobnost invertaze kod pčela skladištarki nektara je 4–5 puta veća nego kod hraniteljica legla.
Po povratku pčela sa paše, primateljice nektara probaju nektar poreklom od različitih biljaka i različitih pčela koje ga donose, te su u mogućnosti da uporede njegovu slast i zatim se preorijentišu na izletnice koje donose slađi nektar. Izletnice sa relativno koncentrovanim nektarom bivaju brzo ispražnjene (za manje od 40 sekundi), i one su onda time stimulisane da izvode odgovarajući ples i regrutuju ostale izletnice ka paši koju i same trenutno posećuju. Nasuprot tome, od izletnica koje donesu slabije koncentrovani nektar, on se sporije preuzima od strane primateljica, i one ga čak često nude većem broju primateljica (koje očigledno nisu previše zainteresovane za nedovoljno sladak nektar). Takve izletnice nisu stimulisane da regrutuju druge pčele za svoju pašu, pa i same mogu biti regrutovane za neku jaču i kvalitetniju pašu. Međutim, ako dođe do pregrevanja košnice zbog spoljnog otopljenja, nastaje velika potražnja za ređim nektarom ili vodom od strane pčela koje regulišu mikroklimu u gnezdu. Zato u takvim trenucima prednost u brzom rasterećivanju imaju izletnice koje nose ređi (manje sladak) nektar, koji obiluje tada potrebnom vodom, u odnosu na izletnice koje nose koncentrovani nektar. Tako će izletnice sada biti sve više regrutovane da donose vodnjikavi nektar ili vodu, sve dok toplotna kriza ne prođe (Thomas D. Seeley, 1995; M. Lindauer, 1971; Lesley J. Goodman, 1998). Ovakvo ponašanje uslovljeno je sposobnošću pčele da utvrdi koncentraciju šećera u nektaru. Ta sposobnost je skoro neverovatna. Antenalni i tarzalni receptori pčele mogu da registruju koncentraciju šećera od 0,06%, ali je uloga tako finog osećaja u sakupljanju nektara i dalje nejasna nauci (J. G. Stoffolano, 1995; Lesley J. Goodman, 1998).
Dr Karl Ritter von Frisch, koji je dešifrovao govor pčela – pčelinje plesove, celoga života je smatrao da njemu jedino nejasan tzv. drhtavi ples, pčelama ne govori ništa, zaboravljajući da priroda ništa ne čini uzalud. Ali, profesor biologije na Fakultetu bioloških nauka pri Univerzitetu Kornel u SAD-u Thomas D. Seeley je uspeo da reši ovu misteriju. On je još 1987. došao na ideju šta bi taj ples mogao da znači kada je izveo sledeći eksperiment. Odstranio je iz društva najveći deo primateljica nektara, i posmatrao je efekte koji su bili onakvi kakve je i očekivao. Pčele izletnice su umesto uobičajenih desetak sekundi, sada morale da traže primateljice koje ih rastovaruju oko 30 sekundi. Ali je otkrio, na svoje iznenađenje, da tada mnoge sabiračice izvode drhtavi ples po vraćanju u košnicu.
Primetio je i to da se posle oko 2 sata broj drhtavih plesova smanjio, a da izletnicama više nije potrebno mnogo vremena da nađu primateljice. Znači, za 2 sata su pčele primateljice, odstranjene na početku ogleda, na neki način bile zamenjene (regrutovane iz nekih drugih grupa pčela).
Ovo slučajno otkriće ga je navelo da pomisli da drhtavi ples služi za odstranjivanje tesnog grla prilikom pojačanja unosa nektara u košnicu, kada nedostaje izvestan neophodni broj primateljica, te da ples regrutuje druge pčele da vrše tu funkciju. U prirodi nema analogije odstranjivanju primateljica, već do drhtavog plesa dolazi kada se paša pojača. Tada se javlja nedostatak primateljica, pošto je priliv nektara jako veliki, i stari broj primateljica fizički ne može da ga preuzme.
Seeley je 1991. godine izveo konačni eksperiment. Oglednu košnicu je odneo u Nacionalni park Adirondak, gde nema nikakve paše, i jedini „izvor nektara“ je bila hranilica na izvesnoj udaljenosti od košnice, na kojoj su pčele punile medni mehur maksimalno. Pokazao je da ako izletnica nađe primateljicu za najviše 20 sekundi, ona izvodi samo onaj ples kojim obaveštava o lokaciji paše. Ako joj je za to potrebno više od 40 sekundi, onda će verovatnije da izvodi drhtavi ples. Ustanovio je još nešto jako interesantno. Kada su se pčele vraćale u košnicu tempom od 3 u minutu, drhtavi ples nije izvođen, a posao primateljica je u toku celog takvog dana vršilo 550 pčela! Sledećeg dana, kod povećanog doziranja sirupa u pomenutu hranilicu, kad se u košnicu vraćalo više od 25 pčela u minutu, izvođeno je više od 15 drhtavih plesova (znači da su nedostajale primateljice), iako je u tom trenutku više od 2 000 pčela vršilo funkciju primanja nektara, što znači da ih nije bilo dovoljno! Ipak, ove cifre nam ne govore koji procenat pčela ide u pašu, a koji vrši funkciju prerade i skladištenja nektara. Ali, to možemo i sami da utvrdimo.
L. Bornus tvrdi da pčele izletnice čine 27,3% od ukupnog broja pčela, a da glavni teret medobranja pada na kućne pčele. Slično misle i Klaus Wallner i Ralph Büchler (2003), smatrajući da ih ima oko 30%. Lebedev smatra da ih u jakoj paši nema manje od 50%. A. N. Efremov (1966) pokazuje da je taj procenat još manji, oko 15%, što je, kao što ćete videti, mnogo bliže istini, mada se, zavisno od situacije, procenat menja. Tome ide u prilog činjenica da izletnica predaje nektar koji preuzimaju 3–4 primateljice, a na jakoj paši čak 10–12, kad se pčela i duže zadržava u košnici. Ovo je posledica tzv. socijalne razmene hrane, mada ona u ovom slučaju ima mnogo šire značenje, što ćete uskoro videti. U prilog ovome ide i činjenica o kojoj je na osnovu istraživanja izvestio Lindauer (1954), da je sastav sadržaja mednog mehura kućnih pčela i pčela izletnica u okviru jedne zajednice takoreći identičan. Prema Taranovu, brzina predaje nektara je različita i iznosi od 20 sekundi do nekoliko minuta, što se naročito poveća za vreme intenzivne paše, kada izletnica još i mora da pronađe tako veliki broj primateljica. A u jakoj paši medna voljka pčele je i punija. Naravno, stoji činjenica da je podatak o broju izletnica zapravo krajnje relativan, i da zavisi od velikog broja faktora. Ipak, postoji način da se utvrdi približna vrednost za zadato biološko–sezonsko stanje pčelinje zajednice. Sam podatak o broju izletnica izražen u vidu cifre ne znači ništa posebno za praksu. Važno je da se zaključi da je neophodno u košnici imati što više pčela primateljica nektara, tj. pčela njima najpribližnijim po starosti (fiziološkom stanju), kako bi u slučaju potrebe za većim brojem primateljica lako mogle da pomognu, i tako povećaju stepen iskorišćenja paše.
Prema Lebedevu, pri dnevnom prinosu do 1 kg, u mednoj voljci izletnice se nalazi 7,1 mg nektara (tada pčela sama smešta nektar u saće), pri prinosu do 2 kg, 15,5 mg (nektar preuzimaju 2 primateljice), a pri prinosu do 4 kg na dan, napunjenost voljke raste do 28 mg (nektar preuzimaju 4 primateljice). Tek pri najjačoj paši, pčele pune mednu voljku do 60–70 mg (nektar preuzima 10–12 primateljica). Naravno, voljku do 70 mg mogu da napune samo pčele odgajene na medu i polenu, a ne na šećeru i kojekakvim zamenama polena, i to u jakom društvu, te jedino te pčele možemo zvati produktivnima. Iz svega ovoga proizlazi da svaka primateljica preuzme oko 6–7 mg nektara (jer je to količina koju je sposobna da preradi). Po preuzimanju nektara, primateljica ga delimično podeli i sa drugim pčelama u košnici.
Pri sakupljanju nektara, pokazalo se da pčele više pune mednu voljku na udaljenijim nego na bližim pašama.
Pčela kreće na pašu sa izvesnom rezervom hrane u mednom želucu, potrebnom za let. Pored toga, u njenom telu ima i drugih rezervi energije: glikogen u mišićima i masnom tkivu, trehaloza (transportni šećer u hemolimfi koja je sastavljena iz dva molekula glukoze). Istraživači su utvrdili da pčele na paši sakupljaju nektar uz minimum utroška energije. U posebnim uslovima, kada u prirodi ima obilja lako dostupnog nektara, pčele primenjuju drugačiju strategiju. Takve paše obično i naglo presahnu (šumska paša). Pčele sada za raspoloživo vreme posisaju najveću moguću količinu nektara, ne vodeći računa o utrošku energije. Tako se pčele dosta iscrpljuju, jer društvo za kratko vreme sakupi mnogo meda. Vrlo je verovatno da je ovakva izabrana strategija krivac za gubitak pčela izletnica na šumskoj paši. Pomenute dve strategije se suštinski ne razlikuju mnogo. Kod obe, pčele donose manje nektara sa bližih paša u odnosu na daleke. Ali, pri drugoj strategiji, pčele sa bližih paša ipak sakupe više nego da su upotrebile strategiju minimuma utroška energije. Tačni razlozi promene strategija nisu razjašnjeni. Na izbor pčela verovatno utiče umor izazvan letenjem i kvalitet paše.
Naravno, treba računati i da količina nektara u mednoj voljci izletnice zavisi i od koncentracije šećera u nektaru. Tako je dr Karl Ritter von Frisch (1955) utvrdio da su pri koncentraciji šećera od 17% pčele u voljci donosile 42 mg hrane, pri 34% su donosile 55 mg, a pri 68% čak 61 mg. Pčele inače i najbrže sakupljaju nektar koji sadrži 50–60% šećera, prerađujući ga uz najmanji utrošak hrane i energije. Naravno, mi ovde razmatramo samo intenzivnu pašu na kojoj pčele donose najviše meda, puneći mednu voljku do maksimuma, jer u nektaru uvek ima dovoljno šećera. Treba voditi računa i o temperaturi vazduha, jer samo na optimalnim temperaturama biljke maksimalno mede.
Temperatura najviše utiče na lučenje nektara. Na višoj temperaturi opne na nektarijama postaju propustljivije, a voda brže rastvara šećer. Na niskim temperaturama lučenje nektara se jako smanjuje ili čak sasvim prestaje. Višnja počinje da daje nektar na 7–8 stepeni C, trešnja na 10 C, heljda na 15 C, a prema nekim podacima džanarika može da medi i na 4 C, samo što je tada pčele ne mogu iskoristiti. Na nižim temperaturama nektar mogu da daju i rane prolećne medonoše kao što su visibaba i podbel. Svetlost takođe potpomaže lučenje nektara. Cvet lipe u senci luči oko 4,36 mg nektara, a na osunčanoj poziciji čak 11,54 mg. Ispitivana je nektarnost pojedinačnih cvetova lipe u Rusiji (E. V. Kučerov, S. M. Siraeva, 1983) na sredini cvetanja, i mikropipetama je sakupljeno 5,0–6,4 mg nektara, a krajem cvetanja samo 2,4–2,8 mg. Ali, prekomerno osvetljenje u sadejstvu sa visokim temperaturama isušuje nektar, naročito kod cvetova sa otvorenim nektarijama (repica, bela gorušica, jagoda, heljda). Zato oni u oblačnim danima luče 1,5 do 3 puta više nektara nego u sunčanim. Kod biljaka sa duboko skrivenim nektarijama (crvena detelina), lučenje nektara u sunčanim danima je veće čak od 2 do 5 puta. Crvena detelina u hladovini luči 2,5 puta manje nektara nego kada je osvetljena. Optimalna vlažnost vazduha za lučenje nektara kod većine biljaka je 60-80%. Kod heljde se nektarnost povećava pri povećanju vlažnosti vazduha, a facelija i crvena detelina daju više nektara pri izvesnom smanjenju vlažnosti vazduha. Lipi ne odgovara visoka vlažnost vazduha, jer pri vlažnosti od 100% u nektaru ima samo 22% šećera, naspram čak 72% pri vlažnosti od 51%.
U mađarskom časopisu Meheszujsag br. 3 iz 2000. godine, objavljeno je istraživanje sprovedeno u Kanzasu (SAD), sa ciljem da se utvrdi optimalna temperatura za maksimalni unos nektara. Utvrđeno je da ona iznosi od 29,4 C do 30,4 C, kada pčele unose 58% od ukupno unetog nektara u jednom danu (za većinu nektaruša u našim krajevima optimalni raspon za unos nektara je od 16–26 C). Oko 10% nektara pčele unose čak i pri temperaturi od 37,7 C, dok na temperaturi ispod 26,6 C donose svega 3,3%. Najveći unos nektara je kada toplom danu prethodi nešto svežija noć (ali umereno sveža, jer jako hladne noći umanjuju lučenje nektara). Razlog za ovu pojavu leži u činjenici da tokom svežijih noći biljke umanjuju polimerizaciju šećera stvaranog u toku dana fotosintezom, pa preostaje veća količina slobodnih šećera za izlučivanje tokom narednog dana. Pri vetru od 25 m/s pčele ne lete uopšte.
Treba razmišljati i o činjenici da 80% izletnica nektar sakuplja na udaljenosti ne većoj od 750 m od pčelinjaka (Eckert, 1955). Kasnije je i dokazano da je to najekonomičniji let. Ako je pčelinjak udaljen 3 km od paše, pčele donesu svega 33% sakupljenog nektara, dok ostatak utroše za let. Čak i kada je paša udaljena 500–750 m od košnice, pčele donesu samo 57% sakupljenog nektara. Znači, punu mednu voljku naći ćemo samo kod pčela kojima je paša bukvalno nadomak pčelinjaka. Utvrđeno je da pčela utroši 11,5 mg nektara (Olearts) za jedan čas leta (trutovima je za isti napor potrebno tri puta više nektara).
Colin G. Butler (u svojoj knjizi The World of the Honey Bee, 1974) je prvi opisao šta se dalje događa u košnici. Primateljica bira miran ugao gde nastavlja da prerađuje nektar. Ona otvara svoje čeljusti i iz mednog želuca vrati deo nektara pokrećući jezik napred-nazad. Onda vrh jezika sporo podiže i ubrzo spušta. Ciklus pokreta se ponavlja, s tim što se vrh jezika podiže sve više i više, a svaki put se izbaci još jedan mali deo nektara, sve dok se ne pojavi prilično velika kap ispod njenog delimično savijenog jezika. Kap se ponovo proguta i ceo proces se ponavlja 80–90 puta u toku čak oko 20 minuta! Tako se vrši dodatna prerada nektara koji se onda smešta u ćelije. Ako je paša ekstremno jaka sa visokim dnevnim unosom u najoptimalnijem delu dana, te nema dovoljno prostora, nektar se privremeno ostavlja i u ćelijama sa jajima ili mladim larvama, čak ponekad i bez bilo kakve prerade, u najvećoj žurbi, što je ekstreman slučaj. Odatle potiče prskanje nektara sa rama mladog otvorenog legla koji stresamo, i to pokazuje da je paša u jakom usponu.
Za nas je ovde interesantan period od 20 minuta koji primateljica provede u košnici do ponovnog preuzimanja nektara od izletnica. To znači da svaka primateljica u toku jednog sata (60 minuta) preuzme nektar od samo tri izletnice, a pošto u jakoj paši izletnicu rastovaruje 10–12 primateljica, to bi značilo da kada se po jedna pčela vraća u košnicu u toku svakog minuta sa punim želucem pri jakoj paši na kojoj prosečno provede 15–20 minuta, društvo mora da obezbedi oko 200–240 primateljica (20 minuta × 10 primateljica ili 20 minuta × 12 primateljica), u optimalnim uslovima. Međutim, ako znamo da se u delu dana kada je medenje najintenzivnije u košnicu vraća 200–300 izletnica u minutu, onda matematika govori da u društvu imamo bar 40–60 hiljada primateljica (200 × 200–300) što naravno nije ni tačno ni moguće. O čemu se radi? Pri jako intenzivnoj paši ovaj proračunati broj primateljica se smanji zbog već objašnjenog ubrzanijeg privremenog skladiranja nedovoljno prerađenog nektara, tj. zbog skraćenja pomenutog perioda prerade od 20 minuta. Ovakvi proračuni su krajnje nezahvalni, jer se tu upliću i mnogi drugi lokalni i privremeni faktori (doba dana, vremenski uslovi, genetika, udaljenost i izdašnost paše), ali su svakako tačni ilustracije radi, jer nam je sada situacija u košnici sasvim jasna. Znači, neverovatno je veliko učešće mlađih i sredovečnih pčela u medobranju!
Dokaza da izletnice čine oko 15% od ukupnog broja pčela u društvu ima još mnogo (a ne 65% pri intenzivnoj paši kod najjačih društava kako su tvrdili Krivcov i Lebedev, a što su i sami demantovali pre par godina rekavši da je to u stvari ukupan broj pčela koje učestvuju u paši, i primateljica i izletnica)! Naime, poznato je da pčele izletnice imaju visok nivo juvenilnog hormona (JH), a kućne pčele nizak, te kada se ovim poslednjim da JH one postanu sabiračice. Dr Gene E. Robinson (Univerzitet u Ilinoisu), dr Robert Page (Univerzitet u Kaliforniji) i dr Colette i dr Alain Strambi (Francuski nacionalni centar za naučna istraživanja) su zajedničkim radom pokazali da pčele i same regulišu nivo ovog hormona, tako što kućnim pčelama prema potrebi mogu da podignu nivo JH-a, pa da i one postanu izletnice i obratno. Naravno, one će novu funkciju obavljati „odgovorno“, ali sa manje uspeha. Pokazali su i ono što nas u ovoj priči najviše interesuje, da ako se formira društvo od isključivo mladih pčela, one će se redovno pregrupisati tako da 10–20% njih postanu preuranjene sabiračice (sa višim nivoom JH-a), jer im je toliko izletnica potrebno. Zar ovaj procenat nije nemilosrdno podudaran maločas pomenutoj vrednosti od 15%?!?!
Retko se razmišlja i o još jednom praktičnom problemu vezanom za broj izletnica. Čak i kada se nepobitno bude pokazala tačnost navedenog zaključka o relativno malom broju pčela izletnica, treba imati na umu podatak da ne donose sve izletnice samo med. One donose i polen, propolis, vodu. Prema ruskim autorima (V. P. Lebedeva, G. D. Bilaš, N. V. Irenkova i V. I. Lebedev, 2001) tokom prolećnog razvoja pčelinjeg društva polen donosi 50–51% izletnica. Tokom pašne sezone taj procenat se smanjuje na svega 5–10%. U periodu odgajanja zimskih pčela polen sakuplja 12–15% izletnica. Znači, čak i na jakoj paši, ne donose sve izletnice samo nektar, jer leglo i tada mora da se hrani, saće mora da se gradi, a pčele moraju da se hrane i polenom da bi uspešno obavljale poverene im poslove.
Pregrupisanje pčela na druge poslove koji ne odgovaraju uzrasnom dobu ne treba da čudi. To je odavno poznato. M. Haydak je sa rama legla odstranio sve pčele, i na njega pustio tek izlegle pčele. Da bi se leglo i pčele održali u životu, nastupila je neverovatno brza regrutacija mladih pčela koje su počele da obavljaju sve poslove u košnici, bez obzira na svoju mladost. Već posle 3 dana, društvance je dobilo izletnice i graditeljice saća. Posle 4 dana, pčele su počele da unose polen. Posle 7 dana, izvršena je apsolutna podela rada i sve se odvijalo uravnoteženim i prirodnim tokom. Prof. dr Vasilija Filipović sa Veterinarskog fakulteta u Beogradu davno je pokazala da i stare pčele mogu (kada moraju) da obavljaju poslove mlađih, tako što je primorala pčele stare 28 dana da luče mleč (naravno, kvalitet tog mleča je posebno pitanje, ali se larve ipak odgajaju na njemu).
Treba ukazati i na razliku u ponašanju između slabih i jakih društava na tihoj i obilnoj paši. Kod slabog društva na tihoj paši izleće mnogo pčela u potragu za hranom. Razlog tome leži u proporcionalno velikoj količini legla u odnosu na broj pčela. Leglo traži da se nahrani, pa su pčele prinuđene da u srazmerno velikom broju odleću iz košnice u potrazi za hranom. Kada nastupi intenzivna paša, broj izletnica se smanjuje, jer se sakupljanje nektara obavlja lakše i sa manjim gubicima u energiji, a pčele su više nego potrebne u samoj zajednici. Zato se slabo društvo na jakoj paši odlično razvije. Kod jakog društva, situacija je obrnuta. Na tihoj paši, mali broj pčela izleće u potragu za hranom, jer im ona nije neophodna u nekim proporcionalno velikim količinama, kao što je slučaj kod slabijeg društva. Pčele se tako čuvaju i ne iscrpljuju se, očekujući jaču pašu. Kada ona nastupi, naglo se uveća broj sabiračica nektara do potrebne granice, što je znači obrnuto nego kod slabog društva. Te pčele izletnice, iako ne previše brojne, uspeju da unesu ogromne količine nektara, jer su snažne i neiscrpljene.
Za uspešno iskorišćenje paše očigledno je neophodan veliki broj primateljica nektara, i samo takva društva mogu doneti mnogo meda. Postavlja se pitanje opravdanosti spajanja pred pašu ili držanja dvojnih i višematičnih zajednica, jer se time samo remeti prirodno ustanovljen odnos među starosnim grupama pčela, kao i ukupan broj pčela koji tako nadmašuje prirodni optimum maksimalnog razvoja sa jednom maticom. To prinuđuje pčele da se reorganizuju pa da određeni deo pčela počne da radi druge poslove, a kao takve su manje sposobne, jer rade posao koji moraju, a ne koji im uzrastom i razvojem pripada. Možda naučnu opravdanost spajanja dve zajednice pred pašu možemo naći samo u slučaju spajanja dva stabilna društva, sa mladim maticama i obiljem hrane, u čiji razvoj se pčelar skoro uopšte nije mešao, te ona imaju manji broj, ali vrlo kvalitetnih pčela, iako i tu njihov ukupni broj mora da prelazi biološki optimum. Ali, s obzirom na skoro nikakvo angažovanje pčelara, korist je veća od štete koja nastaje remećenjem odnosa starosnih grupa, kao i ukupnog broja pčela. Lično u ovakvom razmišljanju vidim veliku perspektivu razvoja pčelarstva u budućnosti.
Dr med. Rodoljub Živadinović