Godinu dana bez tebe, a ja i dalje ništa ne radim dok tebe ne pitam za savet kako bi ti. A dovoljno te poznajem, da je sve potpuno isto kao da si tu. A nije isto. Tmurnije je, ali ne samo zbog tvog tragičnog odlaska. Nema te da nas ozariš. Radimo bez tvojih kuražnih šala punih zbilje, koje su nas tako snažno pokretale. Sad jednostavno – radimo. Nastavljamo sve naše zajedničke planove, ostvarujemo ih, ali nema tebe da te pozovem, da ti se pohvalim, požalim, pitam za zlata vredni savet…
Samo 16 dana pre godišnjice tvog tužnog odlaska, naša zajednička drugarica Ana svečano je otvorila Pogon „Naš med“, naše čedo, našu muku, našu želju… poželeli smo ga još 2005, kada nismo ni sanjali da ćemo jednog dana biti u situaciji da prionemo na posao i izgradimo ga. Poželeli naivno, kao deca, kao nešto za šta znamo da nam je nužno potrebno, ali ni najbujnija mašta ne bi pretpostavila da je moguće napraviti ga. Da, izgradili smo ga zajedno, a Bog je odlučio da ne sačekaš da proradi. On zna zašto, mi obični smrtnici ni pretpostaviti ne možemo.
I Ana je bila tužna što te nije bilo na otvaranju Pogona. Izrazila je veliko žaljenje što nisi tu da se svo troje zajedno radujemo. Ali ja znam da se ti tamo negde raduješ zajedno sa nama. I zbijaš one tvoje šale koje ne čujemo, ali bez njih ne bismo mogli da živimo. Iako na početku nisi verovao da ćemo ikada uspeti da završimo Pogon, posle je postao naša zajednička opsesija, i radio si na rešavanju svih pratećih problema kao da pomažeš sopstvenom detetu. Bilo je problema i posle tebe. Prevazišli smo ih na tvoj način, siguran sam da te to posebno raduje. Jer zaista, apsolutno uvek pomislim šta bi ti uradio na mom mestu pri rešavanju nekog problema. Siguran sam da sam uspevao u većini slučajeva da pogodim. Praštaj promašaje.
Bato, prijatelju moj, nije trebalo da odeš… nisi smeo da dozvoliš smrti da te odvede… ostala je velika praznina iza tebe… nemoguće ju je popuniti… jer jedan je Bata… bio i ostao… jedan i jedinstven… neponovljiv…
Dr med. Rodoljub Živadinović,
predsednik SPOS-a
Šalje se...