SPOS logo
  • 18
  • 18
  • 18
  • 18
  • 18

SPOS
Savez pčelarskih organizacija Srbije

SPOS Ul. Dr Agostina Neta 30 A, 11070 Novi Beograd [email protected] 011/61-28-071 060/444-0-121 060/444-0-124 060/444-0-287

PČELE TO RADE BOLJE



Datum objavljivanja vesti:
Broj pregleda: 5.286

Ekskluzivno, kao najavu predstojećeg broja časopisa, samo za članove SPOS-a objavljujemo ceo tekst predsednika SPOS-a koji će biti objavljen u časopisu „Srpski pčelar“ za april 2018. godine, koji govori o jednoj promašenoj temi u pčelarstvu, koja nam je nepotrebno podigla troškove pčelarenja. Ceo pčelarski svet, cela Evropa, pa i mi, godinama unazad fascinirani smo idejom da pčelama damo invertovani sirup umesto običnog šećernog sirupa, i tako pčelama uštedimo energiju koju troše na invertovanje saharoze i njeno pretvaranje u glukozu i fruktozu. A to je zapravo jedna obična zabluda.

 

Dr med. Rodoljub Živadinović, spec.
Ul. Dr Stojana Janićijevića br. 12
18210 Žitkovac
(060) 444-01-01
Predsednik Saveza pčelarskih organizacija Srbije

 

PČELE TO RADE BOLJE

 

Civilizacija Maja izgradila je neverovatne gradove velike lepote i arhitektonske vrednosti (Tikal, Čičen Ica…), formirala jedini potpuno razvijeni pisani jezik prekolumbovske Amerike sa oko 800 piktograma, razvili su umetnost, matematiku, poljoprivredu i astsronomiju do neslućenih granica, trojni kalendar (građanski, verski i dugoročni)… ali iako su koristili kružne oblike za razne stvari, nije im ni na kraj pameti palo da naprave i koriste danas „obični“ i toliko logični TOČAK, i tako sebi olakšaju sve svoje poslove.

Ni civilizacija nepoznatog imena koja je izgradila Teotihuakan, grad sa preko 200.000 stanovnika koji je u petom veku nove ere bio najveći na celom svetu, nije otkrila TOČAK.

Asteci su takođe napravili divne gradove, Tenočtitlan (današnji Meksiko siti) je bio jedan od najvećih gradova na svetu toga doba sa 200.000 stanovnika (samo su Pariz, Venecija i Istanbul bili veći), ali sa sistemom dnevnog odvoza smeća dok je Evropa grcala u smeću, i sve to bez TOČKA, iako su „točkove“ stavljali na razne igračke, ali im nikad nije palo na pamet da točak stave u funkciju kakva nam je danas poznata.

Inke su gradile velelepne gradove bez maltera, imali su ekonomiju koja je bila centralizovana, upravljali su teritorijom dugačkom 5300 km šireći informacije preko glasnika koji su poruke držali u mislima, jer nisu imali ni naznaku pisanog jezika… da li moram da naglasim da ni oni nisu otkrili TOČAK?

Da li bi možda ove civilizacije danas vladale planetom da su otkrile TOČAK? Moguće je, možemo samo da razmišljamo o tome, jer njih više nema, asimilovani su ili pobijeni…

 

INVERTOVANI SIRUP

Verujem da ste već pomislili da čitate istorijski, a ne pčelarski tekst, ali ko ne nauči istoriju, dužan je da je ponovo proživi. Pitam vas, da li smo mi pčelari dužni da svaku glupost proživljavamo i plaćamo, ili ćemo početi da koristimo ranije stečena znanja, i njihovim kombinovanjem dolaziti do korisnih zaključaka?

Naravno da isto pitanje postavljam i sebi. Godinama znamo toliko toga o pčelama, istraživanja koja ukazuju na temu koju ću obraditi – davno su nam poznata, ali iako nam je sve bilo pred očima, kao što je i točak bio pred očima starim civilizacijama Centralne i Južne Amerike, do danas ostadosmo slepi…

Tek u decembru 2017. godine su mi se „sklopile kockice“, i postalo mi je jasno koliko svi zajedno mnogo grešimo što mislimo da ćemo davanjem invertovanog sirupa pčelama, tim istim pčelama pomoći i poštedeti ih „teškog rada“ na invertovanju saharoze.

Ceo pčelarski svet, cela Evropa, pa i mi, godinama unazad fascinirani smo idejom da pčelama damo invertovani sirup umesto običnog šećernog sirupa, i tako pčelama uštedimo energiju koju troše na invertovanje saharoze i njeno pretvaranje u glukozu i fruktozu.

A zapravo, cela teorija zasnovana je na pogrešnom postulatu. Valjda se smatra da pčele imaju „senzore“ (receptore) kojima odrede procenat saharoze u hrani koju im damo, pa na osnovu toga u hranu dodaju onoliku količinu enzima invertaze koja je potrebna za invertovanje baš one količine saharoze koju smo im kroz hranu dodali?

Razočaraću vas. Pčele nemaju takve receptore. Pčele inače imaju veoma precizne receptore koji će odrediti zbirnu slatkoću hrane koju im dajemo. Tako pčele mogu da se odluče da li je koncentracija šećera u nektaru dovoljna, da bi taj nektar vredelo sakupljati. Pre nego što objasnimo suštinski razlog zašto je pčelama sastav hrane po vrsti šećera nebitan u odnosu na količinu invertaze koju će dodati hrani, najpre da pojasnimo kako pčele percipiraju nektar ili hranu koju im dajemo. I sve vreme imajte na umu samo jednu misao. Pčele znaju samo za nektar. One tokom evolucije nikad nisu videle ni klasičan šećerni sirup, ni kukuruzni sirup, ni invertovani sirup… šta god mi njima dali, one sve to vide kao nektar, i prema njemu se odnose kao prema nektaru.

SASTAV I OBRADA NEKTARA

Nektar je razvodnjeni šećerni rastvor čija koncentracija varira od 5% do 80%, iako najčešće varira između 35% i 45%. Saharoza (inače disaharid sastavljen od glukoze i fruktoze) je pretežan ili jedini šećer u nekim nektarima (gajeni rododendroni), dok drugi nektari sadrže skoro jednaku količinu saharoze i monosaharida (glukoze i fruktoze), dok treći sadrže uglavnom glukozu i fruktozu. Nektar kupusnjača (uljana repica, šeboj…) praktično nema saharozu u sebi, dok recimo nektar uljane repice ima više glukoze nego fruktoze. U nektaru maslačka dominira glukoza. Bagrem i crvena detelina stvaraju više fruktoze nego glukoze. Mahunarke (leguminoze) imaju podjednaku količinu sve tri vrste šećera. Može se u nektarima naći i malo prisustvo drugih šećera npr. maltoze, melibioze, rafinoze i melecitoze. Postoje i veoma male količine, u nekim slučajevima u tragovima, azotnih jedinjenja, organskih kiselina, biljnih enzima, lipida, minerala, vitamina, aromatičnih jedinjenja, i sve te supstance zajedno čine manje od 2-3% nektara.

Naučnici su pčelama ponudili 34 različite vrste šećera, ili supstanci koje su usko povezane sa šećerima, od kojih njih 30 ima sladak ukus čoveku. Pčele su prihvatile samo sedam šećera. Na osnovu rezultata testa, naučnici su poređali tih 7 šećera po slatkoći: saharoza = maltoza > trehaloza = glukoza = fruktoza > alfa metil glukozid > melecitoza. Pet od ovih šećera su prisutni u znatnim količinama u nektaru i medljikovcu: saharoza, glukoza i fruktoza u nektaru, a u medljikovcu se nalaze saharoza, glukoza, fruktoza, trehaloza i melecitoza. Maltoza i alfa metil glukozid su očigledno slatki pčelama iako oni nisu sastavni deo njihove ishrane. Pa ipak pčele su u mogućnosti da koriste svih ovih sedam šećera u njihovom metaboličkom procesu.

Čulo ukusa je 300 puta manje osetljivo od čula mirisa, kako kod pčela tako i kod čoveka. Međutim, čulo ukusa kod insekata se razlikuje od čovekovog, jer se menja u zavisnosti od načina ishrane. Recimo, izgladnela pčela će imati niži prag osetljivosti čula ukusa. Pčele obično sakupljaju nektare koji sadrže između 10% i 70% šećera. Kada je paša dobra, pčele će sakupljati samo nektar sa visokom koncentracijom šećera. Za pčele bi bilo gubljenje vremena da sakupljaju razvodnjeni nektar, koji bi zahtevao dodatno zgušnjavanje u košnici. Pčele usnim receptorima testiraju nektar pre nego što ga sakupe i ocene njegovu slatkoću, koja predstavlja sumu slatkoća svih njegovih šećernih sastojaka, a sve to na osnovu sume informacija koje zbirno stižu od receptora. Kada je paša dobra, sakupljaju samo nektar sa visokom koncentracijom šećera. Kada je paša loša, sakupljaju i nektar koji sadrži malu koncentraciju šećera (npr. samo 4% saharoze). Odnos povratnih informacija između pčela izletnica i kućnih pčela, omogućava pčelama izletnicama da nadgledaju koncentraciju nektara u odnosu na druge pčele izletnice. Postoji grupa pčela koja je specijalizovana za primanje nektara od pčela izletnica, nazivamo ih primateljicama nektara. Ove pčele će osetiti nektar od različitih biljaka i različitih pčela koje donesu nektar, te mogu da uporede slatkoću različitih nektara i da se preorijentišu na one pčele izletnice koje donose slađi nektar. U saću se izmešaju sve vrste nektara koje stignu iz spoljne sredine. Pčele primateljice nektara primaju nektar od izletnica tako što prvo ispruže svoj jezik i okuse nektar. Izletnice sa relativno visoko slatkim nektarom budu brzo ispražnjene (za manje od 40 sekundi) i one su onda stimulisane da izvode odgovarajući ples i regrutuju druge izletnice ka paši koju i same trenutno posećuju. Nasuprot tome, kod izletnica koje donesu manje sladak nektar, on se sporije preuzima od strane pčela primateljica nektara i one ga vrlo često nude drugim primateljicama (koje takođe nisu previše zainteresovane za nedovoljno sladak nektar). Takve izletnice nisu stimulisane da regrutuju druge pčele za svoju pašu. A mogu i same biti regrutovane za neku drugu, bolju pašu. Ponašanje pčela primateljica nektara je ipak povezano i sa pašom. Ako dođe do preteranog zagrevanja košnice zbog visokih dnevnih temperatura, nastaje velika potražnja za ređim nektarom ili vodom od strane pčela koje regulišu mikroklimu u plodištu. Zato u takvim situacijama prednost imaju izletnice koje nose ređi (manje sladak) nektar, koji tada ima određenu količinu neophodne vode, u odnosu na izletnice koje nose koncentrovaniji nektar. Tako će izletnice biti regrutovane da donose razvodnjeniji nektar ili vodu, sve dok toplotna kriza ne prođe. Ovakvo ponašanje zahteva da postoji mogućnost pčele da kada proba nektar pošalje centralnom nervnom sistemu informaciju o zbirnoj koncentraciji šećera u njemu. Receptori u pčeli ne javljaju pčelinjem centralnom nervnom sistemu koji se sve šećeri nalaze u nektaru ili šećernom sirupu (jer to pčeli ne bi ništa posebno značilo), već javljaju samo zbirnu slatkoću, tj. javljaju, ali pčela to prima kao zbirnu informaciju. To je i logično, jer pčela sakuplja nektare sa raznim sastavom po pitanju vrsta šećera koje sadrže, i evolutivno joj verovatno nije bilo bitno koji su to sve šećeri i u kom odnosu, jer će nektare od raznih biljaka vrlo brzo pomešati u košnici, bilo joj je bitno da brzo sazna o kakvoj se ukupnoj slatkoći radi, tj. da li da taj nektar sakuplja ili ne. Prisustvo različitih receptora za detekciju više raznih vrsta šećera ima jedino ulogu da kada informacije o slatkoći svih pojedinačnih šećera budu obrađene, veliki broj impulsa bombarduje centralni nervni sistem i pokazuje pčeli kolika je ukupna slatkoća sirupa.

Receptori koji praktično osećaju slast nektara, a koji se nalaze čak i na antenama i na vrhovima nogu pčela, nisu do kraja proučeni. Pri stimulaciji antenalnog ili nožnog receptora šećernim rastvorom, dolazi do izbacivanja jezika kod pčela, kao što se izbacuje i kod većine insekata koji se hrane šećerima. Međutim, kod pčela je jezik u najviše slučajeva izbačen i pre nego što pčela sleti na cvet, što svakako ne zavisi od stimulacije receptora na nogama pčela. Nije jasno šta tačno stimuliše izbacivanje jezika. Iako sami cvetni mirisi takođe mogu da izazovu izbacivanje jezika, pretpostavlja se da i boje mogu imati velikog udela. Receptori na antenama ili na vrhovima nogu pčela mogu da registruju koncentraciju šećera od 0,06%, ali uloga tako suptilnog i neobično preciznog merenja koncentracije šećera u procesu prikupljanja nektara ostaje nepoznata, moguće je da ima veze čak i sa nekim drugim proizvodima pčela (matična mleč, polen…). 

 

ČEMU SLUŽI INVERTOVANI SIRUP

Odgovor je baš ničemu. Jer pčela ugrađuje skoro istu količinu enzima u hranu koju prerađuje, bez obzira na sastav hrane. To je davno dokazao Taranov, koji je najpre pčelama dao običan šećerni sirup, u kome nije bilo uopšte belančevina (proteina, tj. enzima…), i kada su ga pčele smestile u saće, u tom šećernom medu bilo je 0,08% belančevina (enzima koje su pčele ugradile u šećerni med). Kada su taj šećerni med izvrcali i opet ga dali pčelama, količina belančevina u novodobijenom šećernom medu iznosila je 0,14%, skoro duplo više u odnosu na prethodni put, što znači da pčele bez obzira šta da jedu, uvek ugrađuju skoro istu količinu enzima u svoju hranu, pa makar im dali i rastvor čistog meda. Jer, ovaj šećerni sirup je već prvi put bio prerađen u dovoljnoj meri. Da pčele umeju da dodaju samo onoliko enzima koliko je njihovoj hrani potrebno za preradu, ne bi dodale praktično istu količinu enzima prilikom ponovne prerade iste hrane.

Dr Robert Brodshneider, sa Instituta za zoologiju Univerziteta Karl-Franzens u Gracu u Austriji, upoređivao je različite sirupe koje je davao pčelama. U osnovi, uvek je dobijao najbolje rezultate u preživljavanju pčela u kavezima sa saharoznim sirupom. Ali, testirao je i nekoliko različitih invertovanih sirupa, da bi video da li postoji nešto bolje od klasičnog šećernog sirupa. Jedino što je zaključio jeste da distribucija šećera u sirupima (fruktoza, glukoza, saharoza) nije stvarno važna. Takođe, praćenjem zimovanja pčela nakon prihrane različitim vrstama sirupa, praktično nije pokazao različit uticaj prihrane sa običnim šećernim sirupom i invertovanim sirupom. O tome će detaljnije govoriti na seminaru u Aleksincu 24. novembra 2018. godine (OVDE).

Kako kaže Miroslava Lolin u knjizi „Bolesti pčela“, kod hronične paralize pčela, klasičan šećerni sirup od saharoze „iz džaka“ sadrži u malim količinama ferment ribonukleazu koji uništava virus paralize i neke druge viruse, pa neki stručnjaci preporučuju šećerni sirup u prevenciji i suzbijanju. To je još jedan dokaz da je običan šećerni sirup najbolja zamena za nektar, a naravno da nema mnogo toga čega u nektaru ima.

Taranov je pokazao da se prihranjivanjem šećernim sirupom pčele dodatno iscrpljuju, jer se pojača sekrecija ždrelnih žlezda koje luče i invertazu. To ne bi trebalo da bude čudno, jer kada se unosi više hrane, ma kakva ona bila, normalno je da će se lučenje invertaze povećati zbog veće količine hrane. Kako stvari stoje, ubacivanje enzima u hranu pčela predstavlja čistu mehaničku stvar, jer enzimi uđu u hranu kada pčela obavlja određene pokrete koje inače obavlja samo prilikom unosa hrane u svoj organizam, kao i njene obrade. Jer, kada pčela primateljica preuzme nektar od izletnice, ona ume da u narednih 20 minuta i 80 do 90 puta taj nektar izbaci i ubaci u sebe, pritom mu dodajući sekrete svojih žlezda i izlažući ga vazduhu, kada i deo vode iz njega ispari. Takođe tvrdi, na osnovu više zasebnih ogleda, da zajednice koje su konstantno stimulativno prihranjivane manjim količinama šećernog sirupa, nisu odgajile više legla nego društva iz kontrolne grupe koja nije prihranjivana. Sa druge strane, društva u proleće hranjena medom su imala 19,3% više legla, nego društva hranjena šećernim sirupom. Iako ova konstatacija nema veze sa temom ovog teksta, pošto se nalazimo upravo u delu godine kada se pčele razvijaju, moram da podsetim zaboravne da je naučno dokazano da je najbolja stimulacija prolećnog razvoja zapravo otklapanje meda koji se nalazi u košnici, a ne bilo kakva prihrana. Jer taj med se koristi bez utroška energije na preradu. Pored toga, svaka prihrana nečim što nije nektar tj. med, dovodi do poremećaja bakterijske flore u crevima pčela, što nosi dugoročne posledice.

Ipak, najinteresantnije breme dokaza nam je stiglo opet iz Instituta za pčelarstvo u Ribnoju. Istraživanja su izveli A. S. Jakovljev i L. A. Šagun. Oni su pokazali da prerada velikih količina šećernog sirupa negativno utiče ne samo na pčele koje ga prerađuju, već i na naredne generacije. Recimo, društvo koje je u toku samo jednog meseca smestilo u saće 54,1 kg hrane poreklom od šećernog sirupa, i na paši posle toga sakupilo 48,3 kg meda, nije preživelo toliki napor, bez obzira na veliki broj odgajenih pčela! Uginulo je već u jesen. Očigledno je da postoji neki optimum mogućnosti prerade hrane, bilo nektara, bilo sirupa (gde je lošija situacija), do kog društvo ne trpi dugoročne fiziološke posledice koje se prenose na naredne generacije. Jer, ovde je veliki napor uticao na to da novoizvedene pčele, koje su gajile radilice prerađivačice sirupa i nektara, budu nekvalitetne i kratkog veka, samo zbog toga što su ih gajile iscrpljene pčele!!! Istraživači su pokazali zapanjujuću složenost pčelinje zajednice. Jer, društvo tokom evolucije nikada nije bilo prinuđeno da sakuplja enormno velike količine hrane, posebno u kratkom periodu, kao što to čini danas, uticajem čoveka. Ovo je još jedan dokaz da nepoštovanje prirode, od nje uvek bude kažnjeno. Ta čak i pravni propisi optuženog ne oslobađaju krivice, ako nije poznavao zakon. 

 

ZAKLJUČAK

Zaključak je jednostavan. Jedina prirodna hrana za pčele je nektar. Ako nektara nema, pčelar je dužan da dohrani pčele, da ne bi uginule od gladi ili bile zaustavljene u konkretnoj fazi razvoja. Pošto je iscrpljenost pčela preradom hrane skoro identična bez obzira na vrstu hrane, onda treba dati onu prihranu koja je najjeftinija, a to je definitivno beli šećer rastopljen u vodi (52 dinara za kilogram na dan pisanja ovog teksta). Svaka druga prihrana invertovanim šećerom samo drastično poskupljuje prihranjivanje, a opterećenje pčela za njenu preradu je istovetno, jer ste uzalud mislili da invertovanjem pčeli štedite energiju, jer to, kao što vidite, ne činite. Pčela ne troši energiju na hranu, tek kada se ona prerađena nalazi u saću, i kada je direktno iz saća konzumiraju. Recimo, kada zimske pčele tokom zime jedu med iz saća, apsolutno ne troše nikakvu energiju na to, jer je on zapravo nektar prerađen do najprostijih sastojaka koji se bez ikakvog utroška energije direktno iz creva prebacuju u pčelinju krv, tj. hemolimfu. Ali zato, kada uzima hranu iz spoljnih vansatnih izvora (šećerni sirup, invertovani sirup, pogača ili med rastvoren u vodi u hranilici), prema njemu se ponaša kao prema nektaru i u njega ugrađuje enzime i time se troši stvarajući ih svojim žlezdama, za šta je potrebna pojačana ishrana polenom ili pergom. Danas mnogi proglašavaju recimo rutinsko davanje pogača zimi, skoro standardnom tehnikom pčelarenja, te je to uzelo toliko maha, da glas razuma koji je svojevremeno Miljko Šljivić objavio u časopisu „Pčelar“ u broju za jun 2014. godine gde je objasnio svu štetnost takvog načina rada, bukvalno nestaje u bujici interesnih neistina. Ona ne samo da je štetna za pčele tokom zime, već košta tri puta više nego šećerna prihrana u avgustu kojom bi se zalihe hrane dopunile do nivoa potrebnih količina. Pogača zimi tera pčele da podignu temperaturu kako bi invertaza delovala, i za to troše energiju. Pčele tokom zime normalno UOPŠTE ne luče invertazu, već samo kada ih mi nerazumom nateramo i poremetimo njihovu fiziologiju, i tako se pčele iscrpe jer troše masno tkivo na nešto što im ne treba. Ali, naivni i površni pčelari masovno konzumiraju slatke priče, umesto da se drže nauke. Setite se naučnog rada iz Nemačke objavljenog u našem časopisu pre par godina, gde je dokazano da pčele bolje zimuju ako ih zimi držite na planini, nego u dolini. Razlog izgleda banalan, jer pčele tokom zime manje lete na planini nego u dolini, pa se manje troše jer je let veoma energetski zahtevan (proporcionalno, kao kada bi čovek radio nešto za šta mora da pojede 7-14 kg šećera na sat, da bi imao dovoljno energije). A zamislite šta se tek dešava pčeli kada mora da aktivira svoje žlezde da luče enzime u doba kada je Bog predvideo da tako nešto NE RADE.

Na kraju, moram da kažem da ste do sada morali da branite SPOS od falsifikatora meda, pojedinih nesavesnih pakera i njihovih glasnogovornika (prodanih duša) koji svakojake laži plasiraju protiv SPOS-a, boreći se svim silama protiv gradnje Pogona za prikupljanje i plasman meda pčelara SPOS-a „Naš med“ doo, samo da bi opstali u svojim nečasnim i poganim radnjama, a sada ćete morati da ga „branite“ i od onih „pčelara“ koji rutinsku upotrebu pogača (ovde mislim na njihovo davanje usred ciče zime) i invertovani sirup proglašavaju skoro pa svetinjom u pčelarstvu, nečim što pčelama može da pomogne. Nauka kaže da ne može, ali koga je još briga za nauku u vreme neokapitalizma u kome je neznanje na ceni, a znanje je odbačeno… međutim, istina nema cenu! 

 

 

 

MORATE BITI ULOGOVANI DA BISTE VIDELI KOMENTARE

Izrada sajta Tirien