Tri faktora su temelj svremenog pčelarstva: postavljanje pčelinjaka u rejonu bogatom medonosnom florom, sa obiljem nektara i polena, zdrave i snažne zajednice preko cele godine i znanje i iskustvo pčelara u funkciji savremenog načina pčelarenja.
Starija pčelarska literatura i pčelari s početka prošlog veka ukazivali su kako se najbolje može iskoristiti pčelinja paša. Savremena pčelarska literatura i ovovremeni pčelarski stručnjaci stavljaju u dužnost pčelarima da stalno rade na poboljšanju, razvijanju i podizanju pčelinje paše. Razlika u gledanju na pčelinju pašu je rezultat prilika i uslova u kojima se pčelarilo nekada i sada.
U doba kada su postojali veliki kompleksi šuma, sa mnogo medonosnog drveća, kada su postojali veliki pašnjaci i livade, kada je obrada zemlje bila na mnogo nižem nivou, kada se strnjišta nisu odmah preoravala, kada su razne korovske biljke davale pčelama dobru i trajnu pašu, kada se nije ni pomišljalo na hemijska sredstva za uništavanje korova, a najveći “neprijatelji” pčela bili su srp i motika, nije bilo potrebe da se postavi pitanje unapređenja pčelinje paše. Nje je bilo u izobilju, tokom celog leta i bilo je samo pitanje kako je što bolje iskoristiti.
Danas je situacija umnogome izmenjena. Naše šume su na razne načine uništavane i dalje se uništavaju usled preterane seče stabala i šumskih požara. U Srbiji je 2007. godine u 258 većih šumskih požara izgorelo preko 33 hiljade hektara rastinja, od čega 16 hiljada hektara šume. U leto 2012. požari su u Srbiji progutali 20 hiljada hektara šume. U Srbiji je, u poslednjem veku, 171 biljna vrsta izumrla ili je pred izumiranjem. Krajnje je ugrožena 121 vrsta i verovatno je da će u bliskoj budućnosti nestati sa naših prostora i čitavog sveta. Savremena poljoprivredna proizvodnja koja se sve više zasniva na hemizaciji zemljišta i poljoprivrednih kultura (veštačka đubriva, pesticidi, herbicidi) kojim se uništava korov i na taj način sistematski uništava bogata flora čiji su polen i nektar pčele ranije koristile.
Pčelari, ne samo u Srbiji, ne shvataju ozbiljno težinu problema nestajanja medonosne flore. U njegovom rešavanju oslanjaju se na ostale subjekte u poljoprivrednoj proizvodnji, najmanje u vlastite snage i ideje.
Ivica Kostić, pčelar iz Surdulice, drugačije razmišlja. Shvatio je da u najvećoj meri mora sam da obezbedi dobru pašu pčelama. I sa reči prešao na dela. Od prošle, 2014. godine, počeo je sa jesenjom setvom perka – biljne vrste, dobijene ukrštanjem uljane repice i kineskog kupusa. Iako bez sopstvenog poseda, nije oklevao, uzeo je u zakup 5 hektara zemlje u selu Alakince. Na istoj parceli postavio je i pčelinjak sa oko 200 košnica.
- Perko je izvanredna razvojna pčelinja paša. Cveta tokom aprila, pre bagrema. Daje obilje polena, a daje i meda za vrcanje. Odlika meda je da brzo kristališe, još u košnici. Usled jakog unosa polena, za kratko vreme može doći do blokade, pa se zato mora pravovremeno vršiti proširivanje u plodištu, dvogodišnje je Kostićevo iskustvo.
Kod donošenja odluke, Ivica je koristio iskustvo Mihajlov Dimitra (poznatiji kao Mita-med), koji već nekoliko godina gaji perko, u pograničnom rejonu sa Bugarskom, u mestu Strezimirovci. Mita je prošle godine od 80 košnica dobio tonu meda.
Gajenje perka zahteva pripremu zemljišta, koja počinje dubokim oranjem na dubinu 25 do 28 cm.Ukoliko se gaji kao ozimi usev, setva se obavlja u septembru. Jaru setvu treba obaviti do kraja meseca marta. Za setvu perka, mora se koristiti kvalitetno seme prve generacije. Norma setve iznosi 12 kg/ha. Perko ima gotovo genetsku otpornost na prouzrokovače biljnih bolesti te retko oboljeva. S obzirom na sve iznete prednosti, a u uslovima kada su bespašne godine naša realnost, gajenje perka se izdvaja kao jedno dobro rešenje. Oni koji su ga gajili to znaju. Potrebno je ubediti i one nepoverljive prema novinama. Ovaj tekst ima taj zadatak.
Vlastimir Spasić – Niš
Šalje se...