SPOS logo
  • 18
  • 18
  • 18
  • 18
  • 18

SPOS
Savez pčelarskih organizacija Srbije

SPOS Ul. Dr Agostina Neta 30 A, 11070 Novi Beograd [email protected] 011/61-28-071 060/444-0-121 060/444-0-124 060/444-0-287

EKSPOZE PREDSEDNIKA SPOS-a NA 17. SAVETOVANJU NA POLJOPRIVREDNOM FAKULTETU 7. FEBRUARA 2009.



Datum objavljivanja vesti:
Broj pregleda: 2.882

Na 17. naučnom savetovanju na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, koje će se održati 7. februara 2009. godine, ekspoze o razvojnim pravcima srpskog pčelarstva podneće predsednik SPOS-a. Ovde možete pročitati kompletan pisani materijal. 

 

RAZVOJNI PRAVCI SRPSKOG PČELARSTVA

Dr med. Rodoljub Živadinović
Predsednik Saveza pčelarskih organizacija Srbije

Savez pčelarskih organizacija Srbije, kao krovna i reprezentativna pčelarska organizacija Srbije, čiji su članovi i oni pčelari koji su istovremeno učlanjeni i u druge usko specijalizovane pčelarske organizacije, okuplja oko 10.000 pčelara iz cele zemlje. Samim tim, SPOS ima organizacionu, statutarnu i moralnu dužnost da predvodi pčelare Srbije na putu kroz bolnu tranziciju, da zastupa njihove interese i da pokreće i sprovodi sistemske projekte koji će obezbediti sigurniju budućnost u ovim nesigurnim vremenima. Na tom putu SPOS nailazi na brojne prepreke institucionalne, kadrovske, interesne i druge prirode, koje mora da prevazilazi pre svega opštim konsenzusom i postizanjem nužnih kompromisa koji su preduslov svakog ozbiljnog napretka u bilo kojoj sferi života.

Razvojna politika koju trenutno sprovodi Savez pčelarskih organizacija Srbije usmerena je ka realnom shvatanju i prihvatanju stvarnosti i trenutnog položaja pčelarstva u institucionalnom i javnom okviru, sa težnjom da se taj položaj unapredi kroz tri segmenta rada:

1) Da se nadležnim institucijama približi pčelarstvo i da im se pokaže multidisciplinarna snaga pčelara Srbije, koja je sposobna da ovu granu poljoprivrede unapredi na svaki način, pre svega na ekonomskim principima. Treba posebno naglasiti da u celoj priči država najviše može da pomogne prilagođavanjem svojih propisa liberalnijim modelima iz Evropske Unije. Pomoć države je neophodna, ali je nesrazmerno manja gledajući na benefit, u odnosu na slične intervencije u drugim segmentima poljoprivrede. Onoga trenutka kada svi u državnoj upravi to budu shvatili, od tada će razvoj pčelarstva krenuti ka naglom rastu i ekonomski podržanom razvoju. Jer, mi smo u proteklih dvadesetak godina doživeli nagli uspon u razvoju obrazovnog statusa naših pčelara, ali to nije pratila ekonomska podloga, te smo došli u krizu pčelarstva. Jednog trenutka, pre samo par godina, imali smo veliki broj pčelara u Srbiji sa velikom proizvodnjom meda, ali bez mogućnosti plasmana. Ta frustracija, zajedno sa još nekoliko razočarenja, dovela je do znatnog napuštanja bavljenja pčelarstvom, ili do smanjenja broja košnica. Tome su doprinela i uginuća pčela, koja niko nije evidentirao, a kamoli opservirao. Došlo je vreme da se to stanje polako, ali sigurno menja.

2) Da se medijima predstavi jasna i potpuno tačna slika o stanju u srpskom pčelarstvu. Proteklih godina, imali smo deflaciju tekstova o pčelarstvu u medijima. I oni retki tekstovi koji su se mogli naći, uglavnom su mistifikovali pčelarstvo u hvalospevima, zahvaljujući čemu se u javnosti stvorila slika da je pčelarstvo izuzetno profitabilno zanimanje, a da su pčelari bogati ljudi. Mi, naravno, svi znamo kako nam je, ali je došlo krajnje vreme da i drugima to kažemo. Samo u 2008. godini, poslenici SPOS-a su učestvovali u medijskoj prezentaciji teškog stanja u pčelarstvu Srbije putem čak 29 televizija, 56 radio stanica i 13 listova i časopisa. Pokrenute su redovne rubrike u jednom dnevnom listu i jednom dvonedeljniku.

3) Da se promeni način razmišljanja naših pčelara. Ovo će definitivno biti najteži zadatak, jer moramo da priznamo, nikome od nas nije lako da prihvati novu stvarnost koja nas okružuje, od ekonomske preko političke do moralne. A mnogo toga, da ne kažemo sve, više nije isto. Uslovi privređivanja su se drastično promenili. Iz jednog oblika socijalne privrede prešli smo u nerealni, tj. delimični kapitalizam. On sa sobom nosi ogromno breme za svakog pojedinca i stavlja ga pred velika iskušenja. Još uvek nismo spremni da prihvatimo surovu realnost i da shvatimo da treba biti veoma sposoban, kako bi se opstalo i iole normalno živelo. Dok izričem reč "sposobnost", pre svega mislim na izuzetnu prilagodljivost, vrhunsko znanje bez predrasuda bilo koje vrste i sledstvenu apsolutnu spremnost da se proizvodnja bar svakih 5 godina prilagođava zahtevima tržišta. Što je čovek sposobniji da svojim znanjem taj period skrati, to više može da se nada uspešnijoj budućnosti. Oni koji su rigidni, koji veruju da neki zakoni kod nas nikada neće zaživeti i koji se za njih ne spremaju danas, već koliko sutra imaće potpuno nepremostive probleme i naći će se u krajnje nezavidnom položaju. Kao što vidimo, i svetska ekonomija koja je veoma dugo stvarana u kapitalističkom sistemu, upravo kleči na kolenima, baš zato što se "umislila" i pomislila da je svemoguća. Da sve zna i sve ume. Onaj ko dovoljno dugo živi u raskoši i bez problema, potpuno zaboravi kako se treba ponašati u kriznim vremenima. Ovih dana čujemo i od naših poznatih ekonomskih stručnjaka, na žalost samo u šali, da Srbija može da izvozi stručnjake koji umeju da rade i u ekonomskoj krizi. Potenciram reči "na žalost", jer je to zapravo velika istina o kojoj niko ne misli. Naše šanse su velike da u ovim kriznim vremenima profitiramo, ali se plašim da će, kao i sve velike šanse u Srbiji, i ova propasti ako je spoznamo na vreme. Mi se još uvek više okrećemo priči da imamo kadar sa velikim iskustvom. Zaboravljamo pritom da je ta današnja floskula zaista bila tačna negde nakon 1990. godine, a da taj kadar više ne samo što nije radno aktivan, već ima znanja zastarelih tehnologija. Prema tome, naša šansa je samo u sticanju najviših znanja. Ta znanja, u kombinaciji sa našim kriznim iskustvima, mogu nam pomoći da budemo izuzetno uspešni. Jer smo naučili da budemo štedljivi i da ulažemo samo u sigurne poslove. Zapadni slogan da rizik stvara kapital nije izražen kod naših privrednika već duži vremenski period (sa retkim izuzecima, naravno). Svi ti preduslovi nam mogu pomoći, ako ih iskoristimo i shvatimo ih kao prednost. Mnogi ljudi često imaju niz prednosti u odnosu na druge, ali nikada to ne shvate i nikada ih ne iskoriste.

Šta nam valja činiti? Pčelari Srbije moraju polako da se prilagođavaju novim standardima u proizvodnji hrane. Još uvek imamo dovoljno vremena, ako radimo zajednički i osmišljeno, da se pravovremeno pripremimo za još oštrije tržišne uslove koji nas očekuju. Savez pčelarskih organizacija Srbije učiniće sve što je u njegovoj moći da ne dozvoli većini pčelara da napusti pčelarenje. Vrlo često danas mnogi pčelari padaju u takvo iskušenje, ne videći perspektivu u pčelarstvu. Oni koji nemaju takvu dilemu, prave jednu drugu grešku. Raduju se tome što će pčelari sa manjim brojem košnica nestati, misleći da će oni ostati sami na tržištu, a pritom zaboravljaju šta sa sobom nosi liberalno tržište u čiji susret idemo, a to je oštra konkurencija iz svih delova sveta. To je velika zabluda koju moramo razbiti. Mi ne možemo biti jaki samo sa velikim pčelarima. Oni će biti robni proizvođači, to je tačno, i oni će izvoziti med. Pčelari sa manjim brojem košnica med će prodavati u Srbiji. Njima treba omogućiti prodaju meda na kućnom pragu i stavljanje u maloprodaju, slično kao što to rade brojni pčelari u Sjedinjenim američkim državama, stavljajući svoje izvorne pčelinje proizvode u maloprodajne objekte, praćene prijatnim i toplim marketingom.

Zašto je to jedina moguća budućnost i perspektiva za ovu državu? Zato što, kada pogledamo svetsko tržište meda, vidimo da je samo u jednom pogledu ono stabilno, a to je da meda nikad nema dovoljno koliko se traži. I sve više će se tražiti, i to baš u najbogatijim zemljama. Sa druge strane, u tim najbogatijim zemljama pčelara i meda je sve manje. Evropska Unija koja je danas najveći uvoznik meda na svetu, postaće još veći uvoznik. Međutim, ne smemo podleći iskušenju u koje danas svi zajedno često padamo, a to je da smatramo da je prava šansa izvoz meda na veliko. Naprotiv, jedina dobra cena može se postići samo izvozom meda u malim pakovanjima, sa brendom, tj. geografskim poreklom. Tu pre svega država treba da podigne status veterinarske službe na dovoljno visok nivo da bi nam takav izvoz uopšte bio i dozvoljen. U tom izvozu moraju da učestvuju svi naši potencijali i svi naši pogoni. I ne samo u izvozu meda. Moramo pokrenuti ispitivanja naših pčelinjih proizvoda, u cilju otkrivanja njihovih specifičnosti, koje nema niko u svetu. Tu se moraju uključiti naše naučne institucije, i da zajedno radimo na toj problematici.

Ujedinjenje izvoznih potencijala uopšte nije nerealno. Bez obzira na to što ovog momenta ni postojeći pakeri i distributeri meda tu ne vide svoju šansu. Razloga za to ima više. Glavni je nezdravo tržište, bez prave konkurencije sa jedne strane, i njihova nezainteresovanost da postanu veći na zdravim osnovama. I dalje u Srbiji mnogi misle da se do novca dolazi lako. Doduše, to je još uvek moguće, ali neće biti još dugo. Oni koji na tome zasnivaju svoj privredni uspeh, vrlo brzo će udariti glavom o veoma tvrd zid. Srbija više nije apsolutni gospodar svoje sudbine. Globalizacija je toliko zahvatila svet, da se plašim da se nazad više ne može, a plašim se zato što globalizacija nosi i veliki broj negativnih stvari sa sobom. Ali, nosi i pozitivne. Pametni ljudi se bore protiv loših stvari, jer znaju da im je vek kratak, a koriste se dobrim stvarima. Na nama je da se koristimo dobrim stvarima. Da procenjujemo šta će se dešavati na globalnom tržištu meda i pčelinjih proizvoda, i da povlačimo korak unapred u odnosu na ostale. To nije lako, da se razumemo, ali je moguće. Međutim, moguće je na samo jedan način: Da sve što radimo, radimo zajedno i složno! Tu mislim na sve segmente srpskog pčelarskog javnog života, koji moraju da shvate da nisu sami na ovom svetu, a ako budu i dalje mislili da su sami, može da im se desi da im se misao i ostvari, te da zaista ostanu sami na svetu, jer će oni drugi u međuvremenu otići daleko napred.

Jedinstvo nije jednostavno, prepuno je kompromisa. Mislite li da je Evropska Unija idealan sklad ravnopravnih partnera? Naravno da nije. Ali, pravila igre se znaju i ona sve regulišu. Onaj ko se uigra, traži i uvek nađe svoje mesto. Onaj ko se zaigra, bude pregažen. Duboko verujem da možemo naći svoje mesto. Zato vas pozivam na jedinstvo prakse i nauke, znanja i sposobnosti! Mnogo smo jaki kad smo složni, to smo dokazali toliko puta u istoriji. Dokažimo to još jednom! 

MORATE BITI ULOGOVANI DA BISTE VIDELI KOMENTARE

Izrada sajta Tirien