SPOS
Savez pčelarskih organizacija Srbije

Organizovanje pčelarstva u Srbiji datira još iz 1869. godine, kada je osnovano Srpsko poljoprivredno društvo, koje je u svom sastavu imalo Stočarsku sekciju sa posebnom Granom za pčelarstvo. Srpsko pčelarsko društvo formirano je tek 1897. godine. Danas naša republička pčelarska organizacija radi pod imenom Savez pčelarskih organizacija Srbije i okuplja oko 200 društava pčelara iz cele Republike Srbije. Broj članova varira, od godine do godine, od 9.000 do 11.000 pčelara. Pčelarska organizacija verovatno ima jednu od najbolje razgranatih mreža u Srbiji. Za obaveštavanje i stručno obrazovanje pčelara koristi se časopis Pčelar koji izlazi mesečno. Tiraž mu je uvek veći od broja članova, jer imamo dosta pretplatnika iz inostranstva (i do 1.500). Savez pčelarskih organizacija Srbije (SPOS) se u poslednje vreme trudi da postane servis svojih članova, da unapredi organizacionu infrastrukturu i da maksimalno uozbilji svoj rad i prilagodi ga savremenim tržišnim i ekonomskim kretanjima. Za pčelare koji će se učlaniti u naš Savez naredne godine pripremamo dugačak niz pogodnosti. Moramo da stvorimo atmosferu zajedništva među pčelarima, koja je proteklih decenija narušena, da ih ponovo okupimo oko ideje da se samo zajednički možemo izboriti za naša prava. Tragično je da naša država, koja obiluje pčelinjim pašama i čistom nezagađenom prirodnom sredinom, ne bude pčelarski najrazvijenija zemlja Evrope. Moramo zbiti naše redove i prezentovati svetu sve naše potencijale. Imamo još jednu prednost koju nema niko u Evropi. U proteklim godinama tranzicije se veliki broj mladih ljudi okrenuo pčelarstvu sa nadom da će tu naći dodatne prihode za sebe i svoju porodicu. Na žalost, zbog ekonomsko-tržišnih uslova to se nije dogodilo, ali ako budemo ozbiljno radili, postavićemo pčelarstvo tamo gde mu je i mesto. Ta naša prednost su upravo mladi ljudi u pčelarstvu. Ne smemo da dozvolimo da taj potencijal propadne i da se oni zbog višegodišnje slabe zarade u ovoj grani poljoprivrede, okrenu nečem drugom. Jer, u svim zemljama Evrope prosečna starost pčelara je jako velika. Po tome prednjači Nemačka, u negativnom smislu. Ako propustimo i ovu šansu, ne očekujem ništa dobro za pčelarstvo Srbije. U svemu tome nam mora pomoći i država, izjednačavanjem sa pčelarima u drugim zemljama u tranziciji, tako što će nam uvesti subvencije po košnici.

 

Mi smo učinili sve što je u našoj moći da popravimo veoma teško stanje u pčelarstvu. Doneli smo nacionalnu strategiju sprečavanja uginuća pčela, edukujemo članstvo da primenjuje moderne metode gajenja pčela i očuvanja njihovog zdravlja, organizujemo međunarodne seminare gde mogu čuti kako se sa problemima bore pčelari i nauka u drugim razvijenim pčelarskim zemljama. Kad smo sve to učinili, obratili smo se državi za pomoć, jer je nerealno od nekoga samo nešto tražiti, a sam ništa ne preduzeti. Spisak nagomilanih problema u srpskom pčelarstvu je jako dug, jer se stvarao godinama, i mi smo Ministarstvo izvestili o kompletnoj problematici i za svaki problem ponudili konkretno rešenje. U razgovorima sa nadležnima napravljen je spisak prioriteta. Trenutno se intenzivno pregovara oko uvođenja subvencija za pčelarstvo po košnici od 2009. godine. Do kraja ove godine obećano je donošenje Pravilnika o registraciji košnica i izmena Pravilnika koji reguliše uređenje prostorija za vrcanje, skladištenje i pakovanje meda u domaćinstvu. Takođe je obećana izmena Programa mera zdravstvene zaštite pčela od 2009. godine, što bi podrazumevalo izbacivanje varoe i nozemoze sa spiska obaveznog pregleda pčela, slično kao u nekim drugim razvijenim pčelarskim zemljama. Nadamo se da će Ministarstvo ispuniti data obećanja, na korist svih građana Srbije. Jer, ako se ovako loše stanje nastavi, pčelari će masovno napuštati ovaj plemeniti posao, i Srbija će ostati bez pčela. Šta bi to značilo za Srbiju? Isto ono što već znači i za SAD, Veliku Britaniju i Kinu, koje su nesmotreno zapostavile pčelarstvo, smanjile pčelinji fond i sada se suočavaju sa poskupljenjem hrane i smanjenjem prinosa, jer bez oprašivanja od strane pčela, nema ni poljoprivrede. Ja imam običaj da kažem da će klimatske promene neko i preživeti, ali nestanak pčela neće niko.

Navešću Vam samo tri užasno zabrinjavajuća primera.

U SAD-u se proteklih nekoliko godina beleži konstantno uginuće pčelinjih zajednica, koje je kulminiralo u poslednje dve godine, te su SAD spale samo na trećinu potrebnog broja pčelinjih zajednica za oprašivanje u poljoprivredi, a o oprašivanju divljih kultura i sledstvenom očuvanju biodiverziteta da i ne govorimo. Posledice su već vidljive. Američki agroekonomisti već beleže skok cena hrane za koji okrivljuju smanjenje broja košnica, a za neke vrste hrane se predviđa skok cena od čak 10 puta do kraja 2008. godine.

U Velikoj Britaniji su početkom ove godine, zbog sličnih problema, pčelari zatražili pomoć od ministra poljoprivrede, ali je on odgovorio negativno, da nema para za pčelarstvo. Čak je hteo da zatvori najpoznatiju svetsku laboratoriju za istraživanja u pčelarstvu u Rothamsted-u. Međutim, nakon samo mesec dana pristigli su mu više nego zabrinjavajući izveštaji sa terena o padu procenta oprašivanja i padu prinosa, pa je samoinicijativno odmah pokrenuo izradu Nacionalne strategije za spas pčela. Jednostavno, pojedini političari nisu ozbiljno shvatali poruku Alberta Ajnštajna, kada je rekao da će nakon nestanka pčela, za četiri godine nestati i čovek. Jer, od pčela direktno zavisi 35% hrane na našoj trpezi, a indirektno skoro 90%. Pre samo 10 dana iz Londona naučnici su poručili da je zbog smanjenja pčelinjeg fonda za trećinu samo u poslednjih godinu dana, u Velikoj Britaniji došlo do pada zaliha voća i povrća.

Najdrastičniji primer nebrige za pčele i budućnost ljudi stiže iz provincije Sečuan u Kini. Oni su masovnim uvođenjem insekticida u poljoprivrednu proizvodnju pobili sve pčele. Sada se Kinezi u Sečuanu veru po drveću i prethodno ručno sakupljenim polenom i perom oprašuju voće. O tome je nedavno emitovana potresna reportaža na National Geographic-u.

Svemu tome dodajmo i činjenicu da su naučna istraživanja 2005. godine potvrdila da pčele polako postaju praktično jedini ekonomski vredan oprašivač, dok drugi oprašivači polako izumiru, neke vrste i do 93%. Ne dozvolimo da uništimo i pčele!

 

Cela problematika ima osnovnu nit koja se provlači godinama unazad, a to je izuzetno težak ekonomski položaj pčelara, te pčelari ne mogu da preduzmu sve potrebne mere koje savremena apitehnika zahteva zbog hroničnog nedostatka finansijskih sredstava. Na to se nadovezalo i veoma sušno i bespašno leto prošle godine koje je uticalo da se stvore fiziološki nekvalitetne zimske pčele zbog nedostatka nektara i polena iz prirode. Uz to, na tržištu Srbije, vlada pravi mali haos oko nabavke pouzdanih lekova protiv najvećeg neprijatelja pčela, parazita varoe, pa je i varoa učinila svoje, jer je pčelari nisu uspeli da uklone iz košnica u dovoljnom broju. Protekle zime stradalo je oko 110.000 pčelinjih društava samo kod članova SPOS-a. To je cenovni paritet sa 11.000 krava. Da je u Srbiji uginulo 11.000 krava, to bi se čulo do Londona. Za pčele niko iz Ministarstva nije reagovao. Doduše, deo krivice preuzimamo i mi sami, jer te podatke nismo ni javili Ministarstvu. Novo rukovodstvo SPOS-a je kompletne podatke o stanju pčelarstva prosledilo Ministarstvu polovinom ove godine. Od tog trenutka, krenuli su i razgovori sa nadležnima. Nadamo se najboljem. Nakon toga, došlo je hladno i kišovito proleće, voćna paša nije dobro iskorišćena, a bagrem je uglavnom izmrzao na većini područja. Nije medio ni tamo gde nije izmrzao. Epilog je da 70% pčelara u Srbiji nije vrcalo med u ovoj godini, a sada još ima i nedovoljne zalihe hrane za zimu. Stanje je užasno. Samo su pčelari Vojvodine imali pčelinju pašu ove godine, pre svega na lipi i suncokretu, ali samo njihov manji broj, jer suncokret nije medio svuda. Na nekim područjima došlo je i do slabljenja društava nepoznatog uzroka, naročito u Bačkoj. Strepimo šta će se događati predstojeće zime, jer mnogi pčelari nisu imali sredstava da dohrane svoja pčelinja društva. Veliko je pitanje i kako su se pčelari ove godine izborili sa varoom, jer je na tržištu bilo dosta preparata lošeg kvaliteta. Mi smo se zbog toga obratili i Agenciji za lekove, ali su nam tamo rekli da pčelari prvo moraju da koriste isključivo registrovane lekove za varou, a onda, ako oni nisu efikasni, da to prijave agenciji. Ako se veći broj pčelara bude žalio, Agencija će sprovesti ispitivanje kvaliteta lekova. Zato pčelari moraju biti malo agilniji po tom pitanju za svoje dobro.

 

Naš Savez upravo radi na izradi Strategije razvoja pčelarstva u Srbiji. Moramo samo sačekati da vidimo kakvu ćemo podršku dobiti od Ministarstva, jer od toga mnogo zavisi. Ako nam Ministarstvo ne izađe u susret, to će biti signal pčelarima da napuštaju pčelarstvo i okreću se drugim zanimanjima, jer trenutno u pčelarstvu nema prihoda, jedva se pokrivaju osnovni troškovi. Ako Ministarstvo pomogne, to će biti već neka druga priča, i moći ćemo da se orijentišemo na robnu proizvodnju i izvoz meda i drugih pčelinjih proizvoda, ali i izvoz znanja, jer naši pčelari raspolažu visokim znanjem o apitehnici. Nama nedostaje naučna podrška koja je vrlo problematična u Srbiji, ali ćemo se i mi uključiti u njeno vaskrsavanje, onog trenutka kad ekonomski budemo ojačali. U svakom slučaju, ako država shvati vrednost pčelarstva, šanse su nam više nego dobre. Mi smo u Srbiji imali mnogo istorijskih i prelomnih trenutaka. Za pčelarstvo, ovo je svakako takav trenutak, i moramo biti mudri, moramo sistematski pristupati rešavanju problema, i zaboraviti na “politiku” od danas do sutra, jer nas je ona dovde i dovela. Ja sam ipak veliki optimista. Iz samo jednog razloga. Čini mi se da mi više ne tražimo put izlaska iz ove krize, već smo počeli da taj put gradimo, a to je velika razlika.